Kada ljubav prema domovini koči razvoj

Etnički nacionalizam koji dominira na Balkanu ne dopušta završetak integracija regiona i koči njegov ekonomski razvoj.

Nedavno je u Srbiji pokrenuta politička tema o vantelesnoj oplodnji  doniranim reproduktivnim materijalom iz banki biološkog materijala koje se nalaze u Španiji, Danskoj i Češkoj. Ta rasprava perfektno opisuje šta predstavlja etnički nacionalizam. Dveri su nacional-populistička stranka koja ima svoje predstavnike u redovima skupštinskih poslanika. Krajem novembra prošle godine, ta stranka je izdala zvanično saopštenje o gorenavedenom pitanju u kome je, između ostalog, pisalo: "Ako znamo da se prilikom svake oplodnje meša genetički materijal oca i majke, postavlja se pitanje genetičkog materijala uvezenog od nepoznatog donora, što može uticati na promenu genoma budućih naraštaja".

Iz ove tvrdnje proističe da postoji neki genom koji se može definisati kao srpski, te da on biva narušen ako oba roditelja nisu nosioci tog čistog genoma. Naravno, takve eugeničke izjave kao da su izašle iz Hitlerovog "Majn kampfa", ali ne mogu biti zanemarene, jer upravo predstavljaju srž etničkog nacionalizma po kome postoje čisti Srbi, čisti Hrvati, čisti Makedonci i sl. U pitanju je neposredan primer kako ideologija nacionalizma negira osnovne biološke činjenice, koje dokazuju da u biološkom smislu teško da postoje ikakve čiste nacije, jer bi one morale da se sastoje iz manje grupe ljudi koja je hiljadama godina živela izolovano od ostatka čovečanstva. 

U kolokvijalnom govoru, prosečan stanovnik Balkana obično razlikuje termine patriotizma, nacionalizma i šovinizma. U okviru te jednostavne podele, patriotizam bi trebalo da predstavlja ljubav prema državi, nacionalizam ljubav prema svom narodu, dok bi šovinizam označavao netrpeljivost prema pripadnicima drugih naroda.

U političkoj nauci, ovakva interpretacija izloženih termina smatra se pogrešnom, ali su sentimenti koje oni sadrže za društvo jasni – dobro je voleti svoju državu i narod, a loše je mrzeti druge, to je određena vrsta socijalnog bontona na Balkanu. Naravno, kao svaki ideal, ovi postulati se krše u onim slučajevima kada se ne zna tačno gde protiče granica između "mog" i "tvog", iz tih pobuda na Balkanu izbijaju plemenski ratovi. Tribalnost ovde nije slučajna ni pejorativna, jer ona podrazumeva međunacionalne ratove čiji  učesnici gledaju samo jedni na druge, žive i ratuju u svom mikrokosmosu. 

Nacija na Balkanu i nacija u Rusiji

Najpre treba istaći da nema prirodnih ili neprirodnih nacija, naroda ili država. Države su konstrukti političke, ekonomske i geografske prirode, nacije su sociokulturni, a narodi sociobiološki konstrukti. Narodi mogu biti širi pojmovi od nacija, tako se početkom 20. veka govorilo o jugoslovenskom narodu, ali je bilo jasno da se on sastoji iz više nacija. Nacija ima jedan jasno propisan jezik, ima definisane heroje i mitove (usmerene na ispunjenje konkretnih političkih ciljeva nacionalne države) i ima romantizovanu sliku o svojoj prošlosti. Na Balkanu je religija bila dominantan faktor formiranja nacija, dok je pokušaj da se nacija formira na jezičkoj (kulturnoj) pripadnosti imao uspeha u manjem broju slučajeva (na primer, u Albaniji, ali ne i u Jugoslaviji). 

Dok je Balkan pod uticajem epohe demokratizujućeg nacionalizma formirao nacionalne države (ili barem nacionalnu svest) tokom 19. veka na drugom kraju Evrope, istočnom, nalazila se imperijalna feudalna sila, koja do druge polovine istog stoleća nije ukinula kmetstvo, a to je Rusija. Savremena Rusija je proizvod dve imperije – carske i sovjetske, i predstavlja agresivan ekspanzionistički politički konstrukt koji se ne oslanja na nacionalnost, već na privrženost državi.

Za razliku od Balkana, gde država predstavlja izraz konkretne etničke zajednice, u Rusiji je država sakralizovana, te se od njenih građana očekuje da joj služe do smrti bez obzira na to da li su etnički Rusi, Tatari, Čečeni itd. Oba doživljaja političke zajednice (etnonacionalistička i imperijalna) destruktivna su i onemogućavaju uklapanje datih društava u savremeni globalizovani svet, koji se odlikuje tolerancijom i smanjenjem značaja granica.  

Bloomberg

 

U praksi, to znači da neintegrisanom Balkanu uvek prete nacional-politički ratovi, a Rusija, koja nije deimperijalizovana, predstavlja konstantnu pretnju ujedinjenoj demokratskoj Evropi. I dok balkanske nacije učestvuju u svojim tribalnim nadmetanjima u kojima neko nenaseljeno brdo može biti smatrano centrom sveta, Rusija ima ambicije da opet postane globalna supersila putem vojne agresije. 

Rusko-ukrajinski rat pustio je iz boce najagresivnije duhove imperijalizma, koji su i u toj zemlji donedavno smatrani radikalnim. Danas se na ruskim državnim kanalima propagira otvoreni kolonijalistički i imperijalistički diskurs po kome se Ukrajina predstavlja kao proizvod Rusije i njene državnosti. Odriče joj se pravo na nezavisnost (koju uživa već preko 30 godina) jer je, tobože, sve što se nalazi na njenoj teritoriji izgradila Rusija (mada i Rusija postoji tek 30 godina; SSSR i Ruska Carevina nisu isto što i Ruska Federacija).  

Na isti način su decenijama ranije zapadni imperijalisti pravdali svoje kolonijalne imperije time što su oni izgradili Afriku ili Indiju, pa im ti porobljeni narodi nešto duguju. Glavna razlika je da se u Rusiji javno i na zvaničnom nivou iznose takvi stavovi 2023. godine, dok su na Zapadu oni proglašeni neprihvatljivim već 1960-ih godina. Tako se ruski oficijalni diskurs maksimalno približio diskursu balkanskih nacionalista, jer on tvrdi kako je Lenjin nešto dao Ukrajini, a drugi kako je Tito nešto dao onom suprotnom plemenu. U politici se ništa ne poklanja. Već se ukrajinska nacija borila za subjektivitet, kao što su jugoslovenske nacije zahtevale federalizaciju. U imperijalističkom i nacionalističkom diskursu, međutim, Lenjin je negativac jer je srušio rusku imperiju, a Tito zato što je preformatirao unitarnu "srpsku" Jugoslaviju. 

Eva Marie Uzcategui/Bloomberg

 

Koliko je teško iskoreniti ovakve negativne paradigme koje vuku države u ratove, a društva u kaljugu mržnje, svedoče i rezultati izbora u zapadnim demokratijama. Koliko samo nacional-populističkih partija tamo ima – od Trampa do Le Penove. Po tim podacima se vidi da negde četvrtina, a negde i trećina građana veruje u ideologiju etničkog nacionalizma.

Važnost evropskih integracija 

Ipak, na Balkanu su ova uverenja društveno dominantna, a kontrolisana su isključivo prisustvom nadnacionalnih struktura kao što su Evropska unija ili NATO. Samo potpuna integracija Balkana, koja podrazumeva jasnu perspektivu mira i saradnje, može omogućiti ekonomski, a sa njim i društveni razvoj. Da bi do te potpune integracije došlo, treba zatvoriti sva pitanja razdora, koja se opet drže otvorenim jer nacionalistička društva ne dozvoljavaju da budu rešena, a domaće političke klase na njihovoj podršci parazitiraju.  

Radi se o zamci nedostižnog razvoja, gde samo razvoj putem integracija može da izleči društvo, ali društvo ne dozvoljava integracije usled svojih anahronih uverenja. Igrom slučaja, ruski imperijalizam, koji ima sve šanse da bude odlučno poražen uz ukrajinski otpor i napore Zapadne koalicije, može delovati kao katalizator promena na Zapadnom Balkanu. Poraz imperijalističke Rusije, prema tome, pruža idealnu priliku i za suzbijanje nacionalističke plime koja je potopila Zapadni Balkan i koči razvoj čitavog regiona

 

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar