Demokratija na klackalici između tržišnog i državnog kapitalizma

Tržišni kapitalizam i demokratija ili državni kapitalizam i autokratija. Kako je to u slučaju Adria regiona i Srbije i kako su oligarsi slomili Rusiji krila.

Struktura tržišne ekonomije predstavlja jednu od najozbiljnijih brana ustoličenju diktature. Postojanje kapitala nezavisnog od državnog sistema svezuje vladajućoj klasi ruke. Ovo je za balkanske države posebno važno jer privatni kapital i odnosi sa evropskim demokratijama ne dozvoljavaju vladajućim partijama (i njihovim liderima) da preuzmu sve poluge vlasti u svoje ruke. Ma koliko bolne bile tržišne reforme sprovedene na Zapadnom Balkanu, one su bile neophodne kako bi bio ostvaren ekonomski rast, a demokratski sistem upravljanja državom zaživeo. U suprotnom primeru, ruskom, oligarhijski sistem omogućio i potpomognuo je uspostavljanje diktature.

Svaka tranzicija je bolna, ne samo ona iz komandne u tržišnu privredu, koju je naš region iskusio u nekoliko minulih decenija. Kada je izgrađivan ekonomski sistem jednopartijske autoritarne države, mnogi građani su ostali bez svoje imovine, a neki bez slobode. U Jugoslaviji je autokratija poprimila blaži oblik zbog prekida odnosa sa staljinističkim Sovjetskim Savezom. Ekonomski sistem koji je u njoj izgrađen bio je umnogome disfunkcionalan zbog toga što je svejedno počivao na neefikasnim temeljima dominacije glomaznog, korumpiranog i neprilagodljivog državnog birokratskog sistema. Za razliku od SSSR-a, stara Jugoslavija je ostavljala makar mogućnost malim preduzetnicima da pružaju bazične zanatske usluge (frizeraji, kafane, mali prodajni objekti i slično).

Depositphotos

Sticajem okolnosti, dok se ponovo u Evropi sudbonosno sudaraju autokratije i demokratije, prisećamo se reformatora koji je ostavio traga u istoriji Srbije, ali i Adria regiona – premijera Srbije Zorana Đinđića, koji je ubijen pre tačno dvadeset godina. Pre nego što je njegov život tragično prekinut, Đinđić je pokušavao da stavi Srbiju na pravi put regionalne saradnje, evropskih integracija i poštovanja prava pojedinca. Iako je bio pragmatičan političar, on se nikada nije odrekao reformskog puta. Njegova smrt unazadila je Srbiju, najpre u političkom smislu, bacivši je u novu spiralu nacionalističkog populizma iz koje ne uspeva da se izbavi do današnjeg dana. Đinđićeve ekonomske reforme upravo su bile upućene na uvođenje demokratskog sistema vladavine, ali i njegovog vernog saputnika – tržišnog kapitalizma.

Bloomberg

Postojanje tržišne ekonomije u Srbiji direktno je očuvalo minimum njene demokratije, koja je u poslednjih deset godina pod ozbiljnim pritiskom vladajuće garniture. Politika i ekonomija se prožimaju, i teško ih je razdvojiti kada se razmišlja na temu oblikovanja društva. Premijer Đinđić je zadužio svoju zemlju time što je na sebe preuzeo svu paljbu dela društva koje je propatilo kroz neophodnu ekonomsku tranziciju. On je velikan srpske politike jer se tamo gde je bilo najvažnije nije predao populizmu. Žrtvovao je sebe da izgradi savremenu, tržišno orijentisanu Srbiju. Svi ostali politički lideri koji su došli na vlast nakon njegove smrti profitirali su na plodovima njegovih reformi. Istorijski najviša stopa rasta BDP-a Srbije bila je 2004. godine, odmah nakon ubistva premijera Đinđića i predstavlja direktnu pozitivnu posledicu njegovih reformi. Taj skok BDP-a gotovo da je izjednačen sa padom BDP-a za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, kada je iznosio -9,4 odsto. Zahvaljujući tržišnim reformama, Srbija nije do kraja skliznula u autoritarizam jer uveliko zavisi od saradnje sa evropskim tržišnim ekonomijama. Vrednost uvoza i izvoza Srbije i EU u 2021. godini iznosio je oko 30 milijardi evra, dok je sa Rusijom bio na nivou od oko 2,4 milijarde evra. Direktne strane investicije u Srbiji za proteklu deceniju (2010 - 2020) sastojale su se iz 64 odsto ulaganja iz država članica EU, dok je udeo Rusije u ulaganjima iznosio oko 7,5 odsto. Đinđićeve tržišne reforme stvorile su okvir ekonomske međuzavisnosti demokratske Evrope i Srbije, a njegova sadržina se protokom vremena ispunjavala i proširivala, te time eliminisala mogućnost da se u Srbiji ustoliči neki novi Milošević koji bi gledao putem autokratskog Istoka.  

Ali kako je u Rusiji, u kojoj dominira državni kapitalizam?  

Ekonomski um promišlja slobodno delovanje na tržištu, makar u pitanju bio biznisplan za lokalnu cvećaru, a koliko će vremena biti potrebno da slobodno lutajuća ekonomska inicijativa poprimi oblik političke? Sovjetski Savez, njegova vladajuća nomenklatura, suzbijao svaku klicu slobodnog mišljenja i u ekonomskoj sferi, ne samo u političkoj ili društvenoj. Jugoslavija nije to činila, te je jugoslovenski čovek svejedno u biti ostao mali vlasnik, pripadnik takozvane sitne buržoazije. To je bio zametak iz koga, pod pravilnim demokratskim uslovima, može nići građanska klasa. Jugoslovenska privreda je pre svega bila neefikasna jer je bila uparena sa jednopartijskim državnim aparatom. Konkurencija, i u politici, i u ekonomiji, predstavlja pogonsku snagu efikasnosti. Ako preduzetnik nema konkurenata, on uživa monopolsku poziciju i može da nudi uslugu ili robu nižeg kvaliteta po maksimalnim cenama. Isti je slučaj i sa jednom partijom koja u svojim rukama drži sveukupnost vlasti. Takva se partija brzo korumpira, a kako nema ili ne dozvoljava zamenu, ona prodire u sve pore ekonomije i društva. Teži da korumpira što veći broj građana kako bi ih za sebe vezala, načinila ih saučesnicima u svom velikom poduhvatu večnog opstanka na vrhu piramide moći. 

Depositphotos

Rusija nije imala svoga Đinđića, jer Boris Jeljcin postaje nacionalpopulista počevši od svog drugog mandata 1996. godine. Privatizacija je u Rusiji sprovedena na način da se stvori nova klasa nesmenjivih vladara iz senke, koji su bili povezani sa srednjim ešalonima komunističke partije - "oligarsi". Vladavina oligarha nije preživela dolazak autokrate Vladimira Putina na vlast početkom novog milenijuma. Putin je kroz proces nacionalizacije kompanije Yukos Mihaila Hodorkovskog poslao jasan signal dotadašnjim oligarsima – biće u službi njegove vlasti ili će biti represirani, a njihova imovina nacionalizovana. Od tada zapravo u Rusiji nema oligarha, jer sam pojam podrazumeva političku vlast u rukama vlasnika krupnog kapitala, čega u Rusiji nema. U toj državi uspostavljena je lična diktatura jednog čoveka. Njemu se potčinjava čitav državni aparat od regionalnih guvernera do parlamenta i vlade, uključujući sve vlasnike krupnog kapitala koji posluju sa državom ili država u njihovim kompanijama ima vlasnički udeo.

Tako je u Rusiji uporedo sa izgradnjom autokratske vlasti uspostavljen i državni kapitalizam – sistem u kome je država glavni kapitalista, ona na sebe preuzima glavnu inicijativu, a mimo nje mogu postojati samo mala i sitna preduzeća. Uzimajući u obzir da je ruska ekonomija primarno orijentisana na eksport energenata (oko 50 odsto budžetskih prihoda), a da je država vlasnik najvećih preduzeća za proizvodnju i eksport gasa Gazprom i nafte Rosneft, te da su druge naftne kompanije poput Lukoila, Surgutneftegaza, Tatnefta i Russnefta direktno povezane sa vladajućim režimom, Putin, kao oličenje ruske države, raspolaže direktnim uticajem nad većinskim delom ekonomije date države. Ratna ekonomija je uvećala udeo namenske industrije u ruskom BDP-u, a to stanje je propraćeno novim zakonodavstvom koje daje ministru industrije mogućnost da uvede spoljnu upravu u sva preduzeća povezana sa vojnom proizvodnjom. 

Šta će biti posle Putina? Ta priča će morati da sačeka.