Presecanje kosovskog čvora ili kako smo prestali da kuvamo žabu

Gotovo je četvrt veka prošlo od trenutka kada su vojne i policijske snage Republike Srbije (i SR Jugoslavije) bile prinuđene da, usled poraza politike stvaranja konflikata zarad produžetka večne vladavine Slobodana Miloševića, napuste Kosovo. Kumanovski sporazum i rezolucija Saveta bezbednosti UN bili su direktan proizvod opisanog poraza, smokvin list iza koga je Milošević mislio da se može sakriti i još jednom odneti pobedu na izborima.

Docnije će data rezolucija od načina da se sačuva obraz jednog promašenog diktatora postati sveti totem kvazipatriotskih političara, koji su vrlo dobro razumeli da se na temi Kosova može udobno parazitirati, pa čak i preskočiti izborni prag, bez puno muke. Zašto se zamajavati izrađivanjem strategija ekonomskog razvoja i političke saradnje, koji pospešuju rast i poboljšavaju položaj države Srbije u Evropi, ako se može beskonačno mantrati o osveti izgubljenog Kosova?

Na sličan način su zamalo nastali uspešni politički pokreti na temu kovid konspirologije, najoštriji period epidemije jednostavno nije dovoljno dugo trajao da bi nova generacija političkih parazita mogla da se udomi u republičkom parlamentu, zato je tema Kosova, barem do starta novog Hladnog rata, bila najunosnija – ona živi vekovima i nema rok trajanja.

Priština Depositphotos

Ponekad izgleda kao da bi najveća tragedija za ceo desni spektar u Srbiji bila da se Kosovo vrati pod kontrolu Beograda, jer bi onda ostali bez predmeta narikanja, proklinjanja i klevetanja. Poraz Slobodana Miloševića je bio njihova pobeda koja je trajala toliko dugo da su već rođene generacije koje završavaju fakultet, a da drugo vreme nisu ni znale.

Kosovo je ujedno i teritorija na kojoj žive i građani srpske nacionalnosti i koji treba da dobiju i ostvare ne samo sva prava kao i ostali građani demokratske Evrope već i da konačno dobiju jasan odgovor u kojoj državi oni žive, gde su joj granice, kom se političkom i zakonskom sistemu oni potčinjavaju i obraćaju za zaštitu.

Palestinizacija Srba sa Kosova omogućavana je nerešavanjem pitanja statusa Kosova, upravo je strategija zamrzavanja konflikta umanjivala njihov kvalitet života, u svakom pogledu, a opcija povratka pod jurisdikciju Srbije nije nikada bila razmatrana, pa čak ni u Beogradu. U tom je smislu beogradska politička čaršija osudila svoje sunarodnike na Kosovu na život u večnom limbu, bez ikakve mogućnosti da im pruži bilo kakvu zaštitu.

Kosovski Srbi postali su igračka u rukama srpskog desnog političkog spektra, kao što su pre njih to bili Srbi iz Hrvatske (poraz kojih i današnja vlast u Beogradu u znoju lica svog besomučno eksploatiše kako bi namakla političke poene). Postoji samo jedan problem u toj desničarskoj beogradskoj idili, u kojoj se patetične, iz 19. veka transplantirane, fraze izjednačavaju sa slavnim delima – strategija zamrznutog konflikta je poništena onog trenutka kada je Rusija započela invaziju na Ukrajinu, što je kao posledicu imalo spuštanje nove gvozdene zavese između proširenog Zapada i suženog Istoka.

To nas dovodi do zaključka koji bi svakako bio komičan da u sebi ne nosi i tračak tragedije, a to je da vladajuća politička elita prvi put u poslednjih trideset godina nije neposredno kriva za propast sopstvene strategije. Direktni krivac je Vladimir Putin - on je onemogućio produžetak kosovske strategije zamrznutog konflikta time što je započeo vreli rat u Ukrajini i Hladni rat u Evropi.

Depositphotos

 

Budući da se cela strategija Beograda oslanjala na ucenjivanje Zapada uz mahanje ruskom podrškom, ona je doživela krah jer je taj jedini stub na kom je uspešno održavala ravnotežu sve ove godine neslavno pao. Može se dodati i sam pao, sam se ubio. Odjednom je kosovska mantra počela da donosi trošak, ne samo korist. U jednom mahu je srpski instrument pritiska na Zapad postao težak teret koji se ne može izneti a da leđa pod njim ne puknu. Teško je suzdržati smeh gledajući povremene patriotske izlive na ulicama Beograda, gde srpski nacionalisti maltene nose portrete čoveka koji ih lišava i privida nadležnosti nad Kosovom – Vladimira Putina. Ali ne treba suditi previše strogo, jer teško se do običnog čoveka sa vrha spušta informacija da je nastupilo vreme podeljene Evrope, te da je Srbija unapred na strani Zapad u toj podeli, bez obzira na diskurs vlasti.

Kako možemo očekivati od patriota da bace u vatru slike svog dugogodišnjeg idola, kada njihov predsednik ujedno prihvata platformu pregovora u kojoj skoro pa direktno piše "Kosovo u UN, a Zajednica srpskih opština zauzvrat", a na televiziji izjavljuje da ne pristaje na članstvo Kosova u UN?

Tačke preokreta u međunarodnim odnosima i njihove dalekosežne posledice nisu na prvi mah razumljive prostim ljudima, koji mogu godinama nastaviti da se nadaju da će doći do povratka na pređašnje stanje. Politička garnitura u Beogradu, međutim, savršeno dobro razume šta se dogodilo, a podozreva šta će se dalje dogoditi. Otuda su kosovske mantre dobile novog saputnika – finalnu fazu pregovora pred konačno zatvaranje kosovskog pitanja.

Možda je jedna od dobrih strana finalizacije pregovaračkog procesa sadržana u tome što više nikada nećemo morati da čujemo ili pročitamo estetski grozomornu frazu o kojekakvom kuvanju žaba, a valjda sa njom i drugih vodozemaca. Stigli smo do stanice sa koje nema povratka – ili Srbija, u najboljem slučaju ako stupi u konflikt, ulazi u političku i ekonomsku izolaciju po ugledu na Albaniju Envera Hodže ili ispunjava novu platformu pregovora koju su izradili u Briselu i Vašingtonu.

Zapad je konsolidovan kao da je 1948. godina, a neintegrisani Balkan predstavlja večitu opasnost od izbijanja novih ratnih sukoba i, samim tim, slabo mesto za ruski uticaj. Jedini put ka neutralizaciji ove opasnosti po Zapadni blok jeste zatvaranje kosovskog pitanja, što uklanja sve prepreke za evroatlantske integracije Srbije (kao ključne države Zapadnog Balkana). Srbija, oslobođena nasleđa poraza Slobodana Miloševića, otvara sebi put ka uspešnijoj budućnosti, a sa sobom će povući i čitav region – BiH i Crnu Goru svakako, dok Makedonija takođe zavisi od odnosa sa Bugarskom, to jest, nju u prvom redu ne koči Srbija.

U datom trenutku pregovarački proces se nalazi na etapi između prihvatanja opštih principa završnih pregovora i razrade konkretne mape puta implementacije pomenutih načela. Sama činjenica da su načela prihvaćena, ne znači da je proces završen, jer je znatno teže doći do koraka za njihovu implementaciju. Neophodno je utvrditi redosled primene načela – kada se formira ZSO, a kada Srbija prestaje da blokira Kosovo na međunarodnoj areni.

Dalje je nužno dogovoriti se o rasponu nadležnosti kojim će ZSO raspolagati – Priština bi želela da to bude asocijacija lokalnih samouprava, dok Beograd nastoji da napravi državu u državi (po ugledu na Republiku Srpsku). Rezultat će morati da bude kompromis obe strane, koje se tradicionalno trude da optuže jedna drugu u rušenju pregovaračkog procesa.

Depositphotos

Ono što nije tradicionalno bilo prisutno u pregovorima jeste odlučnost Zapada da se do dogovora dođe u što kraćem roku (u pitanju su meseci, ne godine). Zapravo, srpske vlasti se potajno nadaju da će Aljbin Kurti biti glavna prepreka izradi plana primene prihvaćenih načela, budući da i kosovska politička elita na sličan način u sopstvenu korist eksploatiše pitanje statusa, kao i desničarski deo beogradske.

Ukoliko Kurti demonstrira da se uistinu drži sopstvenog populističkog diskursa, on će postati nepoželjan politički partner za Zapadni blok, a Kosovo još više od Srbije zavisi od saradnje sa Zapadom. Baš zato će njemu brzo biti nađena zamena, demokratskim putem, razume se. Iluzorno je očekivati da se rešenje kosovskog pitanja može dalje veštačkim putem odlagati, jer je ono determinisano novim Hladnim ratom, koji nikako ne može biti obustavljen u korist Srbije. Takav scenario ne postoji.

Čak i da se neki deo ukrajinske teritorije žrtvuje za postizanje mira sa Rusijom, što je najoptimističniji scenario za Kremlj, Srbija i dalje ostaje tu gde jeste, a odnosi Zapada i autoritarne Rusije se ne obnavljaju. Tu govorimo o najboljem ishodu za Kremlj koji nije i najizvesniji. U scenariju gde se ruske trupe izbacuju sa zauzetih teritorija, Srbija tek nema čemu da se nada. Ni treći scenario, u kome se ne dolazi do mira, ali intenzivni konflikt jenjava (Korejski scenario), ne donosi promenu rezultata za Srbiju. Vlasti u Beogradu svesne su ovog stanja, makar se uzdale u pomoć Kurtija da sabotira proces. Otuda i ideja predsednika Srbije da zasnuje novi politički pokret, stara stranka završava kosovski proces i iz nje se rađa novi Balkan, pa i novi Vučić (ukoliko verujete u političku reinkarnaciju, dabome).

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.