Tajkuni Balkana – ko su i zašto se čak i serije snimaju po njima

O tajkunima se pišu knjige, snimaju TV-serije, stvaraju se čak i kompjuterske igrice... Ko su tajkuni i zašto privlače toliko pažnje?

Balkan je poput vrelog kotla. Neprestano se stvaraju priče po kojima scenaristima ne nedostaje materijala za neku dobru seriju ili film u stilu Holivuda. A u glavnim su ulogama mafijaši ili tajkuni. Jedan takav primer je srpska serija "Tajkun". To je fiktivna priča o srpskom preduzetniku Vladanu koji je omražen zbog bogatstva stečenog za vreme raspada Jugoslavije 90-ih godina. A inspiracija dolazi iz realnosti. Politika na vlasti je Vladana postavila na stub srama i pokušava da ga iskoristi za jačanje svoje političke moći. Ko su balkanski tajkuni u stvarnom životu?

Tajkuni su na Balkanu mala grupa ljudi na vrhu prve postkomunističke generacije kapitalista. Kapitalizmu su potrebni kapitalisti, od tog se pravila ne može da se pobegne. Kao što nam je neophodna politička klasa, jer ne možemo svi pomalo da vladamo, tako nam je potrebna i kapitalistička, jer ne možemo svi po malo biti vlasnici. Kada nešto pripada svima, onda ne pripada nikome, to je u Srbiji fenomen nazvan Alajbegova slama. Zato je najbolje da se zna šta je čije i ko čime raspolaže, tako se stvaraju odgovorni ljudi, ne deca od pedeset i kusur godina za koje odgovara njihov kolektivni roditelj – autoritarna država. Prema tome, tajkuni su samo neizbežan deo društva u kome država nije vlasnik celokupnog kapitala, kao što su partijski lideri neizbežan deo društva u kome jedan čovek ili mala grupa ljudi ne drže svu vlast u svojim rukama. Razlikuju se oni po ulozi koju obavljaju u društvu i državi. Ta se klasifikacija može nazvati tipologijom tajkuna.

Prvu grupu tajkuna čine oni koji su DESNA RUKA NEKE VLASTI, način da ona za svoje rukovodstvo posredno prigrabi kapital, koji zbog javnosti ne može neposredno da načini svojim. Primera radi, takav je tajkun jednom bio Srbin Bogoljub Karić i ceo njegov porodični tabor. Od Miloševića do Vučića, od Jeljcina do Lukašenka, Karić je umeo da bude dobar saveznik autoritarnoj političkoj strukturi. Kao što vidimo, tajkuni često nadživljavaju političke sile čijom su se zaslugom popeli na vrh. Naravno, kada jedan diktator padne, kao što je svrgnut Milošević, onda njegov tajkun-saveznik ostane sam na vetrometini nove političke scene. 

U Hrvatskoj 90-ih, ulogu tajkuna-saveznika igrao je Ivica Todorić iz propalog Agrokora, a njegov zaštitnik je bio Franjo Tuđman, otac hrvatske nezavisnosti, ali i ostataka korupcije i autoritarnosti koji je i danas prate. U Hrvatskoj novog milenijuma, bez neophodne protekcije, on je izgubio veći deo svog uticaja. Sada Todorić čak najavljuje skok na premijersko mesto.

Razume se da tajkuni mogu da prelaze iz jedne grupe u drugu. Tako nastaje druga grupa tajkuna – OPOZICIONARI. Tajkuni-opozicionari idu protiv aktuelne vlasti, bila ona demokratska, hibridna ili autoritarna. Ovo je najrizičnija grupa za bilo kog tajkuna, jer ići protiv vlasti znači staviti svoju imovinu i položaj na kocku. Tako je stradao najveći tajkun-opozicionar Mihail Hodorkovski. On se suprotstavio tada još uvek relativno mladom diktatoru u razvoju Vladimiru Putinu. Rekao je "ne" već na prvoj etapi stvaranja njegove imperije kada je trebalo centralizovati kapital u rukama države, to jest njenog predsednika, centralizacija medijskog aparata će uslediti ubrzo potom. Znamo kako je prošao Hodorkovski – godine zatvora, nacionalizacija imovine i na kraju izgnanstvo. Takođe možete pogledati dokumentarac o njegovom životu na Netflixu pod nazivom "Građanin K" (engl. Citizen K). Gore od njega je prošao Boris Berezovski, medijski mogul, koji je predstavljao kudikamo veću pretnju konsolidaciji moći Vladimira Putina. Berezovski je zbog svog oponiranja, po svemu sudeći, ubijen, i to u Londonu. Ponekad se ova priča i lepše završava za tajkuna nego oligarhe. 

Karić je neko vreme predstavljao opoziciju postrevolucionarnoj Srbiji, bio optužen za krivična dela, pobegao na Istok. Zatim se vratio, sa nešto manjim bogatstvom, kada je Srpska napredna stranka - SNS (kao predstavnik rehabilitovanih političkih snaga 90-ih) preuzela vlast u Srbiji. U ovu grupu spada i dugogodišnji saveznik, a zatim oponent nedavno odstranjenog od vlasti Mila Đukanovića, Duško Knežević. Preletač iz prve u drugu grupu, koji je svojevremeno izneo veoma upečatljive dokaze o korupciji Đukanovićevog režima, objavljujući snimak sebe kako predaje kovertu prepunu inostrane valute jednom od režimskih funkcionera, i to u predizbornom periodu. Biće zanimljivo videti da li će uskoro Knežević moći da napravi kambek i svrsta se u neku od ostalih grupa tajkuna.

Treća grupa tajkuna su SPONZORI. Oni teže da budu neutralni prema vlasti, ali joj se umiljavaju donacijama, kako ih ne bi slučajno doživeli kao pređašnju, opozicionu grupu. Ipak, oni teže da ne pripadaju prvoj grupi saveznika, jer ko visoko leti, nisko pada. Biti u prvoj grupi donosi velike povlastice dok konkretna vlast traje, nakon toga i tajkun-saveznik postaje meta, i to vrlo nepopularna u narodu. Zato tajkun-sponzor vodi računa o tome da ne bude ni prvi, ni poslednji, ali blizu vlasti. Na taj način može izmaći pažnji javnosti, a ujedno i preživeti pad vladajuće garniture, pa makar i autoritarne. Dobar primer za taj tip tajkuna je vlasnik Delte Miroslav Mišković za vreme Slobodana Miloševića. Niko ga nije mogao dovesti u direktnu vezu sa režimom, bio je znatno prihvatljiviji partner za novu vlast u Beogradu. U tome je i napravio grešku, te iz treće grupe tranzitirao u prvu, to ga je načinilo omiljenom metom SNS-a, koji zamenjuje liberale na vlasti. Prošao je slično kao Karić, izgubio je veći deo moći, a njegov progon su srpski birači dočekali s entuzijazmom. Ipak, pošto je vlast SNS-a naizgled večna, Mišković se na mala vrata ponovo uspeo na tajkunsku scenu i od države dobio milost koju je javnost mogla da vidi kroz dobijanje projekta za renoviranje "Sava centra" u Beogradu.

Četvrta i poslednja grupa tajkuna jesu NEUTRALCI. Iz petnih žila oni nastoje da ih javnost ne doživljava kao tajkune, a naročito ne kao sponzore ove ili one vlasti. Oni žele da budu nalik zapadnim biznismenima, koji u velikoj meri nasleđuju svoj kapital generacijama. Da li je ovo više pitanje imidža nego suštine, na javnosti je da oceni. Interesantan primer neutralaca su ruski tajkuni Mihail Fridman i Petar Aven. Njih dvojica su bitni igrači u ruskom bankarskom sektoru, ali od početka invazije na Ukrajinu pokušavaju da se što više distanciraju od režima, ali da pritom ne postanu opozicionari. Balansiraju između dva tabora i lobiraju zapadne institucije da im ukinu sankcije uvedene protiv kremaljskih tajkuna. Njima se pridružuje i svima poznati Roman Abramovič, on se već čitavu godinu pokušava nametnuti kao nepozvani pregovarač između Rusije i Ukrajine, mada mu je mesto svakako još uvek u prvoj, savezničkoj grupi.

Suštinski, kako bi kapitalisti bili bolje prihvaćeni na Balkanu, potrebno je vreme, tačnije smena generacija. Nasleđivanjem kapital zadobija sve veću auru otmenosti, a samim tim i legitimnosti. Naravno, ne bi škodio ni veći ekonomski rast, koji bi omogućio napredak velikom delu društva, što bi samo po sebi trebalo da utiče na smanjenje zavisti. Možda bi lajtmotiv ovog članka mogla biti savremena američka fraza – don’t hate the player, hate the game (nemoj da mrziš igrača, mrzi igru). Reč je jednostavno o kapitalizmu, a kao i sa demokratijom, bolju igru još uvek nismo osmislili.