Balkanske burazerske privatizacije

Ono na šta se u Srbiji tek čeka, u Hrvatskoj je već rešeno – bivši premijer Ivo Sanader pravosnažnom presudom osuđen je za prekršaje tokom privatizacije Ine. Kako je tekla privatizacija naftne industrije u Adria regionu?

U Hrvatskoj je Sabor u novembru 2011. godine doneo odluku da je privatizacija naftne kompanije Ina od 2003. godine bila sporna i štetna za interese Republike Hrvatske. U Srbiji se rasprave o privatizaciji Naftne industrije Srbije (NIS) još uvek vode, a dogovor o prodaji većinskog vlasničkog udela ruskoj državnoj kompaniji Gasprom Neft potpisan je, sada već daleke, 2008. godine. Obe privatizacije su sporne na svoj način, ali su obe ujedno i pokazatelj funkcionisanja i povezanosti jedne pozne tranzicione strukture politike i ekonomije na zapadnom Balkanu. 

Kao i uvek u našem regionu, u pozadini su i geopolitika, interesi takozvane visoke politike, ali tu je i strančarenje, tu su partijski i funkcionerski džepovi koji žude za tim da budu prepunjeni. Sigurno je najzanimljiviji deo analize ovih dveju privatizacija činjenica da one nisu proizvod samo jedne garniture vlasti ili jedne partije. U pitanju je čitav lanac, pa otuda i struktura iz uvoda, partija i njihovih istaknutih članova, koji, naravno, usput obavljaju i državničke dužnosti, ali o državi o tom - potom. Privatizacija srpskog NIS-a započeta je tokom vlade konzervativnog evroskeptika Vojislava Koštunice, a završena krajem 2008. godine u mandatu vlade umerenog liberala Mirka Cvetkovića (koji je svoju poziciju dugovao tadašnjem lideru Demokratske stranke Borisu Tadiću). 

Prethodno su i Tadić i Koštunica putovali u Moskvu da se sastanu sa Putinom i Medvedevom, koji su tada izvodili jedini njihov tango zamene funkcija predsednika i premijera. Koštunica je prvo obećao „blagodeti svim građanima Srbije“ od predaje srpske energetske infrastrukture ruskoj državi, to jest Putinu, pa je izgubio izbore. Posle njega je došao Tadić i zahvalio se Rusiji što je podržavala Srbiju „u svim principijelnim pitanjima međunarodne politike“, pa je i on izgubio izbore. Putin, eto, nije mogao da izgubi izbore jer nije imao protivkandidata, ali je u poslednjih godinu dana izgubio mnogo više. Toliki su njegovi gubici da sada ove izjave davno zaboravljenih Koštunice i Tadića zvuče smešno i promašeno. 

Bloomberg Mercury

Suština je, međutim, kako su formalno i levi i desni deo političke scene Srbije bili nekim čudom jednoglasni po pitanju privatizacije NIS-a. Svaki sastav Vlade Srbije i Skupštine potvrđivali su ovaj dogovor, koji nije nosio samo ekonomski značaj već i politički, kako je u to vreme govorio tadašnji liberalni ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić: „Strateško partnerstvo Moskve i Beograda i Srbiju čini spremnijom za suočavanje sa izazovima koji su pred njom“. NIS je privatizovan tako što je vlasnik 51 odsto akcija kompanije postao ruski Gasprom Neft, po ceni od 400 miliona evra, uz obavezivanje ruske državne kompanije da investira dodatnih 500 miliona evra u modernizaciju Rafinerije Pančevo, a potpisani međuvladin sporazum Srbije i Rusije podrazumevao je i izgradnju gasovoda “Južni tok” kroz Srbiju i podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru. 

Ukoliko stvari posmatramo sa tačke gledišta visoke politike, NIS je predat Rusiji za blokiranje ulaska Kosova u Ujedinjene nacije i druge međunarodne organizacije, a Srbija je Putinu dala veliku polugu uticaja na Zapadnom Balkanu. Petnaest godina kasnije, Rusija nije u stanju da ispunjava svoj deo političke pogodbe, Kosovo je sve „nezavisnije“, a pomoć Rusije donosi više štete nego koristi. Međutim, ruska država nastavlja da kontroliše tržište gasa na Zapadnom Balkanu sve do onog trenutka kada Srbija ne završi povezivanje sa Bugarskom i dobije pristup tečnom gasu iz drugih izvora i azerbejdžanskom prirodnom gasu. Možda se tada u Srbiji desi ono što se desilo u Hrvatskoj, a to je preispitivanje privatizacije NIS-a. Jedna zvanična istraga državnih organa Srbije u tom pravcu već je bila pokretana 2014. godine (kada je Putin prvi put napao Ukrajinu), a završila se bez rezultata, politički trenutak nije bio pogodan, Zapad ipak nije prekinuio političke i ekonomske veze sa Rusijom.

Hrvatska je imala tu sreću u nesreći da se burazerski dilovi njenog rukovodstva nisu mogli sakriti iza visoke politike, Hrvatska nema svoje Kosovo da iza njega skriva sporne i štetne privatizacije. Ono na šta se u Srbiji tek čeka, u Hrvatskoj je već rešeno – bivši premijer Ivo Sanader pravosnažno je osuđen na 18 godina i osam meseci zatvora, za tri odvojena slučaja korupcije. Zbog prestupa tokom privatizacije Ine, Sanader je punopravno osuđen na šest godina zatvora, što je potvrdio Vrhovni sud Hrvatske. Mada, privatizacija Ine je možda završena 2009. godine, kada je na vlasti bio Sanaderov HDZ, ali je započeta 2003. godine, kada je na vlasti u Hrvatskoj bila Socijaldemokratska partija (SDP) Ivice Račana. Slično kao i u Srbiji, zakulisni dogovori sa stranim investitorima nadilazili su partijske razlike i tradicionalnu podelu na leve i desne, nacionaliste i umerene.

Deo po deo, Ina je komadana i rasprodavana samo u prvom naletu direktno MOL-u, a ostatak kroz podelu manjinskih paketa akcija građanima, koje je zatim otkupljivala mađarska korporacija. Kroz uvećanje svog deoničarskog udela, MOL je ostvarivao i sve veći upliv u upravnu strukturu firme. Slično je urađeno i u Srbiji, kada je deo akcija bio predat građanima tako da im donese minimalnu dobit, a da gotovo sigurno bude prodat Rusima. Razlika je bila u tome što ruske državne kompanije ne poseduju dovoljno finese za suptilno uvećavanje svog akcionarskog udela u periodu od nekoliko godina, već vole da postanu većinski vlasnik direktno i istog momenta, a ostalo da pokupe kao bonus. 

U hrvatskom slučaju teže je bilo sakriti burazerske aspekte privatizacije jer u tome nije bilo visoke politike. Mađarski MOL zapravo nije mađarski, ne poseduje ga većinski mađarska država već privatni investitori, pa je njegova ekspanzija bila čisto stvar profita – kapitalizam, ništa lično. Privatizacija NIS-a nikada nije bila samo stvar ekonomije ili korupcije, to je bila geopolitika, koja nam se sad svima sručuje na glavu od 2022. godine. MOL se širio na Hrvatsku, Slovačku i Sloveniju. MOL je 2021. godine otkupio sve benzinske pumpe austrijskog OMV-a u Sloveniji – 120 benzinskih stanica za 300 miliona evra.

MOL Group

Zapravo, MOL se sukobio sa ruskim interesima u centralnoj Evropi, kada se 2007. godine našao pod pokušajem neprijateljske akvizicije od strane austrijskog OMV-a, čiji je najveći pojedinačni deoničar austrijska država. Nakon tog neuspešnog pokušaja preuzimanja MOL-a i nakon što je Evropska komisija stala iza mađarske kompanije, OMV je prodao oko 21 odsto akcija ruskom Surgutnjeftegazu, jednoj od regionalnih ruskih energetskih kompanija, čija vlasnička struktura nije potpuno poznata, a koja je dugo igrala igru privatnog preduzeća kako bi zapadne kompanije, poput austrijskog OMV-a, mogle sa njom nesmetano da posluju. Na kraju je mađarska država vodila žestoku borbu za povraćajem kontrole nad tim paketom akcija i uspela u tome kroz zalaganje mađarskog premijera Viktora Orbana, koji nije tek tako želeo da prepusti ruskoj državi kontrolu nad mađarskom energetikom. 

U zaključku može se istaći da je račun transparentniji što je manje zamagljen tobožnjim nacionalnim interesom. Srpska levica i desnica je predala NIS Putinu, kunući se u Kosovo, tako je uspela i da odbrani tu privatizaciju, koja se danas dovodi u pitanje isključivo zbog ruskog pada, ne zbog nekih unutrašnjih promena u Beogradu. Hrvatska je svoju naftnu industriju jednostavno prodala, stvar je bila i ostala u novcu, toj temi su se vraćale različite političke opcije, lideri, pa i samo društvo. Tu je lakše bilo razotkriti istinsku, burazersku prirodu date privatizacije, a da pritom privatizacija nije mogla biti poništena. U Srbiji je to bilo nemoguće, jer se burazerska privatizacija NIS-a odlično uklopila u dnevnu politiku zadobijanja glasova. Tako je odgovarala svakoj garnituri, a možemo i pretpostaviti da su Putinovi oligarsi umeli da se oduže svojim balkanskim burazerima.