Tamo gde je lobiranje nepoznanica, korupcija cveta. Kako je u regionu

Dosad su o lobiranju u Adria regionu napisani mnogobrojni izveštaji nevladinih organizacija koje se bave pitanjem transparentnosti, pa i dobre poslovne prakse. Uglavnom se kao zaključak ističe da građani našeg šireg regiona negativno reaguju na sam pojam lobiranja.

Ta reč inostranog porekla na prvi mah asocira na korupciju, na nezakonito sticanje lične koristi. Suština lobiranja je upravo suprotna – lobiranje je izvođenje načistac uticajnih radnji, kako bi bilo izbegnuto sklapanje sumnjivih usmenih dogovora između nosilaca političke vlasti i vlasnika kapitala.

Drugačije rečeno, tamo gde postoji lobiranje, ne postoji korupcija, a tamo gde je lobiranje nepoznanica, korupcija cveta. Sama reč lobiranje potiče od lobija, ili atrijuma, britanskog parlamenta, gde su se okupljali različiti ljudi koji su imali interes da sa članovima tog zakonodavnog organa pretresu pitanja određene zakonske regulative, koja su se direktno ticala njihovog poslovanja. 

Lobiranje postoji otkad postoji demokratski izabrana vlast koja u parlamentu donosi obavezujuće zakone, čija sadržina odražava skup i kompromis različitih društvenih interesa. Savremene države donose konkretne zakone kako bi regulisale polje lobiranja, sačinile registar ljudi i firmi koji se tim poslom bave, sa ciljem podizanja transparentnosti te delatnosti. Lobista može biti pojedinac, može biti deo firme, lobiste mogu angažovati države, verske organizacije, sindikati i, naravno, poslovne kompanije. 

Šta nije lobiranje  

Zamislimo slučaj da neka velika naftna korporacija želi da izvrši istraživanja izvorišta u Jadranu, nadomak dalmatinske obale. Postoji čitava zakonska regulativa koja se tiče zaštite životne sredine, zoniranja zemljišta i priobalnih površina za različite potrebe, koja u ovom primeru zabranjuje takvu vrstu istraživanja koja je naftnoj korporaciji potrebna. Bord direktora odluči da pošalje par svojih pregovarača, sa određenom svotom novca na raspolaganju, kako bi se oni obratili rukovodstvu vladajuće partije u konkretnoj državi, da bi njeni poslanici u parlamentu izmenili zakone i omogućili naftnoj korporaciji da izvrši istraživanje. To nije lobiranje, već je slučaj korupcije i trgovine uticajem. 

Šta jeste lobiranje  

Recimo da Republika Srbija treba da uskladi standarde proizvodnje mleka sa onima u Evropskoj uniji, kako bi mogla nesmetano, u skladu sa sporazumom o slobodnoj trgovini, da izvozi pomenute proizvode. Konkretno, treba spustiti nivo aflatoksina sa 0,25 odsto do 0,05 odsto mikrograma po litru.

Različita udruženja proizvođača mleka mogu unajmiti lobističke firme da u njihovo ime lobiraju kod srpskih parlamentaraca kako bi ta odluka bila odložena ili ublažena, jer bi u suprotnom industrija mleka u Srbiji bila pogođena prevelikim troškovima proizvodnje i, samim tim, postala nekonkurentna. Nema tajnih sastanaka, nema potkupljivanja nosilaca vlasti, samo kompanije koje predočavaju vladi svoje interese i prenose im svoje bojazni.  

Država može, a i ne mora da im izađe u susret i da usvoji njihove argumente, njeni predstavnici vagaju korist i štetu od usvajanja zakonskih mera, a to što su im kompanije predočile svoje interese je za njih dragocen podatak u toj jednačini. To je lobiranje, i ne samo da je legalno, već je i poželjno da se sagledaju interesi različitih zainteresovanih grupa u procesu usvajanja bilo kog zakonskog rešenja. 

Kako je lobiranje uređeno u zemljama regiona 

Razume se da su najveći lobistički centri ujedno i centri političke moći, neki od njih su Vašington, gde se nalazi američki Kongres, i Brisel, kao sedište Evropske unije. U Vašingtonu, procenjuje se, angažovano je oko 12 hiljada lobista u više od 300 kompanija. U administrativnom centru Evrope, Briselu, aktivno je oko 25 hiljada lobista, koji raspolažu kombinovanim budžetom većim od tri milijarde evra (i to su konzervativne ocene). Lobiranje je važan biznis koji pomaže da poslovni interesi kompanija budu maksimalno zaštićeni. Srbija je domen lobiranja regulisala zakonom 2019. godine, a registrovanih lobista je svega nekoliko desetina.

Hrvatska će dobiti zakon o lobiranju tek ove, a možda i početkom sledeće godine. Iako registar još nije sačinjen, Hrvatsko društvo lobista broji 64 članova, nešto više nego u susednoj Srbiji. Slovenija je ispred svih u Adria regionu po pitanju dobre zakonske prakse, jer se sfera lobiranja tamo reguliše Zakonom o integritetu i sprečavanju korupcije usvojenom još 2010. godine. U Sloveniji se godišnje  zakonski prijavi oko pet hiljada lobističkih kontakata. Vidimo da je Slovenija od svojih suseda po datim aktivnostima zastupljenija ili pak više vodi računa o beleženju lobističkih delatnosti (što je pokazatelj više administrativne efikasnosti). 

Vrlo je bitno razumeti da svaki lobistički kontakt koji je uredno prijavljen i registrovan označava jedan potencijalni slučaj korupcije manje. Sve što se radi javno nije štetno ni po društvo, ni po državu, dok se svaki tajni sastanak na kraju svodi na potkupljivanje. Postoji čitav spektar konkretnih slučajeva korupcije u kojima su mediji u nepravilnom kontekstu pisali o korupciji. U Hrvatskoj su to, između ostalih: afera „konsultantica“ (koja je dospela čak do naslovnice Njujork tajmsa), RBA, afera “vetroelektrane” i slučaj JANAF.

U Sloveniji je zabeležen slučaj oko pokušaja sprečavanja stečaja Aha Mure. Što se Srbije tiče, svakako da je slučaj Rio Tinto najzastupljeniji, jer je pokušaj eksploatacije litijuma u zapadnoj Srbiji pokrenuo lavinu protesta i razgovora o mogućim zakulisnim dogovorima te kompanije sa vladom u Beogradu.

Neki drugi slučajevi iz prošlosti koji su dovođeni u vezu sa lobiranjem u Srbiji jesu: usvajanje Zakona o akcizama, leks specijalis za kredite u švajcarskim francima, Zakon o javnom beležništvu koji je regulisao izdavanje dozvola notarima (što je unosna grana prava). Možemo primetiti da se u negativnom kontekstu kao nezvanični lobisti javljaju kako inostrane korporacije, tako i domaća poslovna udruženja, koja guraju sopstvene interese. 

Zbog ovih i sličnih primera, lobiranje je u Adria regionu na lošem glasu. Ono što je potrebno jeste podizanje transparentnosti ne samo poslovnih aktera, već na prvom mestu predstavnika vlasti, jer se njihove odluke pokušavaju kupiti. Što više dobrih zakona, što više građanske svesti o kontroli nad političkom klasom, što više svesti kod samih političara da ih trgovina uticajem može koštati ne samo karijere, nego i slobode – to je jedini način da i proces lobiranja bude javan, pošten i na korist svih.

Kompanije i druga udruženja građana imaju pravo da stupaju u kontakt sa predstavnicima vlasti putem profesionalaca koji znaju kako do njih da dopru i predoče legitimne interese. To se pravo ne može ograničiti. Lobiranje ne može biti na stubu srama, ali zato na tom mestu mora biti korupcija. To su dve odvojene delatnosti, a za korupciju je uvek najviše kriva politička klasa, ne biznis i ne građani. 

Komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.