U čekaonici: biznis koji prkosi prirodi

Stariji građani iz zemalja Adria regiona sigurno pamte da je u bivšoj Jugoslaviji bilo sasvim normalno da porodice imaju više od dvoje ili troje dece. Mladi u ovom regionu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka često su stupali u brak u ranim dvadesetim godinama, a zasnivanje porodice za mnoge je bilo važnije od karijere. Međutim, danas je situacija drastično promenjena.  

Iz godine u godinu raste prosečna starosna granica za ulazak u brak, kao i prosečna starost žena koje prvi put postaju majke. To je jedan od glavnih razloga smanjenja nataliteta u regionu, ali i za porast neplodnosti među muškom i ženskom populacijom, koja već poprima epidemiološke razmere.  

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, svaki šesti bračni par se suočava sa problemom neplodnosti i nemogućnošću začeća prirodnim putem. Osim emotivnih porodičnih trauma zbog nemogućnosti da se zasnuje porodica, ovaj trend donosi ozbiljne demografske i ekonomske izazove, s obzirom na to da se javlja hroničan nedostatak radne snage.  

Neplodnost poprima epidemiološke razmere /Depositphotos

 

Na sreću, napredak medicine omogućava više načina oplodnje, koji značajno pomeraju starosne granice za zasnivanje porodice. To košta, ali omogućava razvoj cele industrije koja obrće milijarde dolara širom sveta. Očekuje se da će globalno tržište usluga za rešavanje problema neplodnosti porasti sa 35 milijardi američkih dolara u 2023. godini na više od 70 milijardi dolara do 2033. godine. 

Očekuje se da će povećanje svesti o upotrebi takozvane vantelesne oplodnje (IVF), sve veće prihvatanje potpomognutih reproduktivnih tehnologija (ART) i rastuće stope neplodnosti širom sveta pokrenuti rast ovog tržišta i u narednim godinama, a dostupnost različitih vrsta tretmana će verovatno biti ključni razlog za to u periodu koji sledi. 

Rastuća stopa neplodnosti na globalnom nivou je značajan pokretač za širenje ovog tržišta. Među ključnim faktorima za povećanje neplodnosti su promene u načinu života, što dovodi do gojaznosti, stresa, konzumacije alkohola, ali i raznih zdravstvenih stanja. Istraživali smo kakva je trenutna situacija u Adria regionu kada je reč o ovoj vrste usluge i kakve su perspektive za dalji razvoj. Između ostalog, otkrili smo da su i u ovom regionu moguća prava čuda medicine i da postoji veliki prostor za razvoj takozvanog medicinskog turizma. 

Neplodnost ne bira pol i naciju 

Predstavnici stručne zajednice iz svih zemalja regiona s kojima smo razgovarali konstatuju da postoji porast neplodnosti. Docent dr Mitko Ivanovski, ginekolog-akušer i šef Odeljenja za asistiranu reprodukciju u Kliničkoj bolnici "Acibadem Sistina" u Severnoj Makedoniji, kaže da je neplodnost generalno u porastu u celom svetu i predstavlja veoma važan problem savremene ljudske reprodukcije. Prema njegovim rečima, incidenca neplodnosti u svetu iznosi između 10 i 16 procenata. U oko 40 odsto slučajeva uzrok je kod muškarca, približno isti procenat je kod žena, dok kod oko 20 odsto slučajeva reproduktivni problemi su zajednički, sa poremećajima kod oba partnera. 

"U različitim regionima postoje značajne razlike u učestalosti. Optimalna plodnost kod žena je između 20. i 25. godine. Značajno smanjenje fertiliteta, odnosno povećanje neplodnosti, javlja se posle 35. ili 38. godine kod žena. Kod oba pola reprodukcija se smanjuje posle 40. godine života", objašnjava Ivanovski. 

Klinička bolnica „Acibadem Sistina“

 

 

Smatra se da je u Makedoniji incidenca neplodnosti veća od 16 procenata, odnosno da svaki šesti par ima probleme sa plodnošću, navodi Ivanovski. U Hrvatskoj se pak procenjuje da svaki peti par ima neki oblik problema sa neplodnošću, a taj broj raste. Glavni razlog za ovaj trend je svesno odlaganje roditeljstva za kasniju životnu dob, kada plodnost prirodno opada. 

"Najčešće, kada parovi dođu kod nas sa problemima, uzrok je u trećini slučajeva kod muškarca, trećinom kod žene, a ostalo je nepoznato. Kod muškaraca postoji mnogo faktora koji mogu da utiču na kvalitet sperme i izazovu neplodnost para. Kod žena, najčešći problem je ovulacija, koja je često uzrokovana sindromom policističnih jajnika", objašnjava dr Petar Poljak iz privatne poliklinike "Cito". 

Da bi se dočarao problem neplodnosti u Sloveniji, dovoljno je pogledati izveštaj Evropskog udruženja za reproduktivnu medicinu i embriologiju prema kojem je 2018. godine 6,3 procenta svih novorođenčadi u Sloveniji začeto putem biomedicinski potpomognute oplodnje, a samo su Španija i Austrija imale veći udeo. 

Marijana Arizanović, koordinatorka centra za in vitro fertilizaciju „Udruženje Šansa za roditeljstvo“ u Srbiji, kaže da je prag za rađanje prvog deteta odavno pomeren u kasniju životnu dob, pa zbog ubrzanog načina života i samih uslova života, žene često pokušavaju da ostvare prvu trudnoću tek posle 40. godine. 

"Nije poznat tačan broj osoba koje se leče. I dalje se oslanjamo na evropsku statistiku, koja kaže da svaki šesti par ima problem sa neplodnošću. Ono što je važno, nacionalni registar za vantelesnu oplodnju je u završnoj fazi, što će zapravo prikazati pravu sliku vantelesne oplodnje u Srbiji", kaže Arizanović. 

Pretpostavlja se da u Bosni i Hercegovini (BiH) oko 20 odsto parova ima delimične ili potpune poteškoće sa začećem prirodnim putem. Eldar Mehmedbašić, specijalista ginekologije i akušerstva iz Odeljenja za ginekologiju, perinatologiju i neplodnost, potvrđuje da sve više parova traži pomoć u medicinskim centrima koji se bave dijagnostikom i lečenjem neplodnosti. Osim što raste potreba za biomedicinski potpomognutom oplodnjom (BMPO), važno je znati da nauka i praksa nude sve povoljnija rešenja za pacijente, pa je logično zaključiti da će tržište u Bosni i Hercegovini beležiti rast usluga u oblasti BMPO. 

 

Lična arhiva

 

"Podaci pokazuju da sve više parova dolazi u centre za veštačku oplodnju zbog problema sa neplodnošću. Bosna i Hercegovina prati svetske trendove u tom smislu. Specifičnost regiona BiH je da se ova oblast nauke razvija sporije u poređenju sa Evropom, pa pacijenti ne dobijaju stručnu pomoć ili se relativno kasno javljaju u centre, što dodatno otežava rešavanje problema", kaže Mehmedbašić. 

Iz bolnice za ginekologiju i akušerstvo "Dr. Organdžiski" u Makedoniji dodaju da postoji mnogo uzroka neplodnosti, ali da i sedeći način života, loše navike poput pušenja, konzumiranja alkohola i droge imaju veliki uticaj. Oni takođe ističu određena zanimanja koja su rizičnija u odnosu na pojavu neplodnosti – ona koja uključuju rad s gasovima i raznim isparenjima od boja, lakova, benzina i slično, kao i profesionalni vozači. 

"Gojaznost je značajan faktor neplodnosti, a tokom lečenja doprinosi slabijim rezultatima i većim rizicima", navode iz bolnice "Dr. Organdžiski". 

 

Trenutno Fond za zdravstveno osiguranje Republike Severne Makedonije (FZORSM) ima ugovore sa osam zdravstvenih ustanova (jednom državnom i sedam privatnih) koje pružaju usluge u ovoj oblasti i pokriva troškove do tri pokušaja za prvo dete, tri pokušaja za drugo dete i tri pokušaja za treće dete. 

"U toku je promena ovog pravila i rekao bih korektnije odobravanje biomedicinski potpomognute oplodnje do šest puta o trošku FZO", kaže Ivanovski. 

Prošle godine, FZORSM je imao troškove od oko 1,5 miliona evra na osnovu nadoknada za in vitro procedure. 

Iz Ministarstva zdravlja Hrvatske kažu da u okviru Zakona o medicinski potpomognutoj oplodnji, Vlada omogućava ženama do 42 godine pravo na medicinski potpomognutu oplodnju o trošku Hrvatskog zavoda za zdravstveno osiguranje (HZZO). Navode da, iako zakon predviđa starosnu granicu, lekar koji sprovodi postupak može iz opravdanih medicinskih razloga dodeliti pravo na medicinski potpomognutu oplodnju i ženama starijim od 42 godine.  

Lečenje neplodnosti postupkom medicinski potpomognute oplodnje o trošku HZZO uključuje četiri pokušaja intrauterine oplodnje (IUI), šest pokušaja vantelesne oplodnje (IVF), uz obavezu da dva pokušaja budu u prirodnom ciklusu. Cena postupaka definisana je Odlukom o osnovama za sklapanje ugovora o pružanju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. HZZO takođe pokriva troškove svih transfera prethodno zamrznutih embriona, bez obzira na broj ciklusa, a svi potrebni lekovi za MPO su dostupni ženama u dozama koje su im potrebne. Trenutno je u Republici Hrvatskoj registrovano 18 ustanova za MPO, od kojih je devet javnih, a devet privatnih. 

U Srbiji, u slučaju vantelesne oplodnje sopstvenim reproduktivnim ćelijama, Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) finansira neograničen broj stimulisanih pokušaja vantelesne oplodnje i neograničen broj procedura sa zamrznutim embrionima za prvo dete. 

Parovi sa jednim detetom imaju pravo na dva stimulisana pokušaja i tri krioembrio transfera. Kada je reč o vantelesnoj oplodnji sa doniranim reproduktivnim ćelijama, RFZO finansira tri stimulisana pokušaja i tri krioembrio transfera, uz pravo na zamrzavanje embriona. Prema propisima Ministarstva zdravlja, žene do 45 godina mogu da se prijave  za vantelesnu oplodnju sa doniranim materijalom, dok za muškarce ne postoji starosna granica. 

U Sloveniji, velika većina parova se leči u okviru javne mreže, jer država potpuno pokriva troškove za šest postupaka tretmana pomoću biomedicinski potpomognute oplodnje (BMPO), uključujući sve postupke zamrzavanja i transfera embriona. Slovenački zakon o BMPO propisuje da se postupci sprovode unutar javne zdravstvene mreže, i to u tri državna centra – UKC Maribor, UKC Ljubljana i bolnici Postojna. U Sloveniji postoji i jedan privatni centar – Zdravstveni dom Dravlje, koji trenutno pruža usluge samo uz plaćanje. 

U poslednje dve godine, Federacija Bosne i Hercegovine ima centralizovanu politiku finansiranja parova koji su zdravstveno osigurani, a od 2018. godine i Zakon o BMPO. U Republici Srpskoj postoji sopstveni sistem finansiranja pacijenata osiguranih u RS, a procesi su regulisani zakonskim aktima, dok Distrikt Brčko ima poseban budžet za finansiranje lečenja neplodnosti. 

Vlada Federacije BiH od početka 2023. godine svim parovima na teritoriji FBiH garantuje jednak pristup ovim uslugama. Federalno Ministarstvo zdravlja ističe da se zakonska regulativa fokusira na homolognu oplođenju uz korišćenje sopstvenih polnih ćelija bračnih ili vanbračnih partnera. Heterologna oplođenja ili oplođenja doniranim materijalom nije zakonski dozvoljeno. Iz budžeta FBiH za 2023. godinu izdvojeno je oko pet miliona evra za finansiranje BMPO procedura. Kako su naveli iz Ministarstva, ova sredstva nisu potpuno iskorišćena. I ove godine izdvojen je isti iznos, koji se smatra dovoljnim u odnosu na broj podnetih zahteva. 

Fond zdravstvenog osiguranja RS finansira tri pokušaja vantelesne oplodnje za parove koji ne mogu da imaju potomstvo. Potpuno se finansiraju tri postupka za žene do 40 godina, dok se za žene od 40 do 42 godine Fond snosi 50 odsto troškova. Za žene starije od 42 godine, ukoliko rode dete putem in vitro postupka, Fond u potpunosti nadoknađuje troškove, u skladu sa cenovnikom. Vantelesna oplodnja se sprovodi u ugovornoj zdravstvenoj ustanovi u Republici Srpskoj "Mediko S", a ako postupak ne može biti izveden u ugovornoj ustanovi, parovi mogu obaviti postupak u inostranstvu, a Fond refundira troškove prema domaćem cenovniku. 

Koliko košta oplodnja 

Nemoguće je dati precizan iznos troškova potrebnih za medicinski potpomognutu oplodnju jer se radi o pojedinačnim  slučajevima sa različitim medicinskim procedurama, a cene značajno variraju i u zavisnosti od lekova koji se koriste tokom terapije. U većini zemalja u regionu, zdravstveni fondovi imaju definisane cenovnike za različite procedure, ali kada je reč o privatnom lečenju, cene se razlikuju u zavisnosti od ustanove i vrste usluge. 

Iz bolnice "Dr. Organdžiski" navode da osnovna cena ove vrste usluge iznosi oko 2.000 evra plus utrošene ampule, čija količina ne može da se predvidi unapred. 

"Cena zavisi i od broja antralnih folikula, hormonskog statusa, težine pacijentkinje i njene reakcije na terapiju. U ovu cenu su uključeni pregledi od trenutka kada pacijentkinje uđu u program,  analiza hormona, punkcija jajnih ćelija, oplodnja, praćenje razvijenog embriona i transfer embriona", navode iz bolnice. 

Slično je i u Hrvatskoj. Iz poliklinike "BetaPlus" ističu da jedna procedura u proseku košta oko 2.000 evra, ali se lekovi dodatno kupuju u apotekama. 

"Sa HZZO-om imamo ugovor za ograničen broj procedura vantelesne oplodnje  IVF/ICSI ", objašnjava dr Kristina Belak iz poliklinike "BetaPlus". 

I u poliklinici "Cito", koja nema ugovor sa HZZO-om, takođe kažu da cena samog postupka vantelesne oplodnje zavisi od mnogo faktora, kao što je količina lekova korišćenih u stimulaciji i metode korišćene u embriološkoj laboratoriji. 

"Tako da same cene variraju, obično između 1.500 i 2.500 evra", objašnjava dr Poljak. 

Za vantelesnu oplodnju u FBiH potrebno je izdvojiti najmanje oko 2.000 evra, a u tu cenu nisu uključeni lekovi i mogući tretmani koji su potrebni pre same procedure. Kada se saberu svi troškovi, u nekim slučajevima je potrebno izdvojiti i do 5.000 evra. 

Depositphotos

 

  

U Sloveniji cene potpomognute reprodukcije za pacijente koji sami plaćaju iznose između 2.000 i 4.000 evra po proceduri. Cena zavisi od vrste procedure (npr. IVF, ICSI) i dodatnih usluga, kao što su zamrzavanje embriona, genetski testovi ili upotreba doniranog materijala. 

Marijana Arizanović iz "Udruženja Šansa za roditeljstvo" u Srbiji takođe kaže da cena procedure u postupku vantelesne oplodnje obično zavisi od količine upotrebljenih lekova, koji su najskuplji u celom procesu. 

"Suma varira od 4.000 do 7.000 evra u zavisnosti od metoda lečenja. Ako se radi o veštačkoj oplodnji sa doniranim reproduktivnim materijalom, zbog same prirode dobijanja materijala, naročito ženskih reproduktivnih ćelija, ta cena može biti i viša", kaže Arizanović. 

Na pitanje da li je jeftinije da se oplodnja uradi u Srbiji ili u nekoj drugoj zemlji i koju varijantu parovi češće biraju, ona kaže da je uvek jeftinije obavljati procedure u matičnoj zemlji jer su troškovi prevoza, smeštaja i dodatni troškovi manji. 

"Svi koji mogu i ispunjavaju uslove za to, procedure rade o trošku države, a oni koji ne mogu odlučuju se za Češku, Grčku ili Makedoniju, dok se manji broj odlučuje za Slovačku i Tursku. Uglavnom radimo sve što treba, odnosno sve što treba da uradimo da dobijemo bebu, pa ako nemamo rešenje i ne možemo da uradimo određene procedure kod nas, tada tražimo druge opcije", navodi Arizanović. 

Privatne ili državne klinike? 

S obzirom na to da ovakve usluge pružaju i državne i privatne klinike, nameće se pitanje kakva je konkurencija u ovom sektoru, odnosno da li parovi češće biraju državne ili privatne zdravstvene institucije. Interesantan odgovor dolazi iz poliklinike "BetaPlus" u Hrvatskoj. 

"Privatne klinike su često manje, što parovima daje osećaj topline i pripadnosti ustanovi u kojoj se leče. Atmosfera je intimnija i parovi osećaju veću privatnost, čime se razvija visok stepen poverenja između para i ustanove", kažu u poliklinici. 

Ističu i da manji timovi u privatnim poliklinikama uspevaju da postignu individualizovan pristup u lečenju, što neminovno utiče na uspešnost procedura. Saglasan je i dr Poljak iz Poliklinike "Cito", koji ističe da se parovi često odlučuju za privatne klinike zbog bržeg pristupa, kraćeg vremena čekanja i individualizovanijeg pristupa. Mnoge privatne klinike nude napredniju tehnologiju i metode, što može rezultirati većim stopama uspeha, ali to varira od klinike do klinike. 

"Politika u Hrvatskoj podržava medicinski potpomognutu oplodnju kroz zakonske okvire, ali postoje ograničenja u pogledu broja zahvata i dostupnosti donatora, što ponekad otežava parovima pristup potrebnim uslugama", objašnjava Poljak. 

Slovenački sistem za lečenje neplodnosti u okviru javne mreže znatno se razlikuje od često komercijalno orijentisanog privatnog sektora. 

"Nedostatak slovenačkog sistema je uglavnom sporost procedura zbog dugih lista čekanja i rigidnosti javnog zdravstvenog sistema u pogledu prilagođavanja potrebama pacijenata", kažu u bolnici u Mariboru. 

Klinička bolnica Acibadem Sistina

 

Pacijenti često žele više vremena za razgovor i individualniji pristup, što javni sistem ne može da obezbedi. U privatnim centrima osoblje uvek posvećuje dovoljno vremena pacijentima i veoma je ljubazno prema njima, jer pacijenti su njihovi klijenti od kojih zavisi opstanak centra. Pošto je pacijentima teško da procene stručnost centara, često ih ocenjuju na osnovu ljubaznosti i prema tome koliko novih i naprednih metoda nude. 

Arizanović, s druge strane, kaže da prema iskustvima njihovog udruženja u Srbiji gotovo jednak broj ljudi koji idu u privatne i državne ustanove. 

"Jednostavno, naš narod bira lekara, a ne instituciju. Zapravo, idu u instituciju zbog određenog lekara. Teško je komentarisati bolje uslove jer je 'dobro' diskutabilna kategorija. Stav pacijenata prema klinikama i lekarima je veoma individualan. Nekome je važnije da vidi određenog lekara, bez obzira na to da li radi u državnoj instituciji ili u privatnoj ordinaciji, dok je drugima bitan prijatniji pristup, moderniji enterijer koji donosi bolju energiju... Ono što savetujemo jeste da je važno da se osećaju bezbedno i da veruju svom lekaru, uvek da traže odgovore na pitanja jer će to smanjiti i psihološki pritisak", ističe Arizanović. 

Donori se biraju prema boji očiju, kosi i visini 

Kao što je već pomenuto, u nekim zemljama regiona moguće je sprovesti procedure medicinski potpomognute oplodnje s doniranim materijalom iz inostranstva, dok u nekima ta mogućnost ne postoji. 

U Makedoniji se donatorski materijal uvozi uglavnom iz Danske i Ukrajine. 

"U našoj bolnici radimo biopotpomognutu oplodnju s doniranim materijalom prema utvrđenim zakonskim propisima. Trenutno radimo s doniranom spermom iz Danske i doniranim jajnim ćelijama iz Ukrajine", obaveštavaju iz bolnice "Acibadem Sistina". U bolnici "Dr. Organdžiski" takođe kažu da za alogeneičnu MPO nabavljaju donirane spermatozoide iz European Sperm Bank iz Danske, a jajne ćelije od Ovogene iz Ukrajine. 

"Cena zavisi od koncentracije spermatozoida, odnosno broja jajnih ćelija. Svi donori su testirani i zdravi. Izbor se radi na osnovu krvne grupe i fenotipskih karakteristika - boja očiju, kose, visina. U našoj zemlji je dozvoljen uvoz materijala od jednog donora za jednog pacijenta, na što sve ustanove za vantelesnu oplodnju pažljivo paze. Pacijenti mogu da biraju da li žele da vide sliku donora", kažu iz bolnice "Dr. Organdžiski."

U bolnici ukazuju da postoji interesovanje za donirani materijal, ali i pacijenti koji nisu spremni za taj korak i odbijaju ovu mogućnost. 

"Ovo se češće odnosi na muškarce, dok pacijentkinje obično žele da imaju svoje dete i lakše prevazilaze činjenicu da genetski materijal dolazi od druge žene", dodaju iz bolnice. 

Takođe postoji mogućnost doniranja jajnih ćelija od poznatog donora, pri čemu donator, pored standardnih ispitivanja, mora proći dodatne preglede poput beta talasemije, cistične fibroze i kariotipa. 

Arizanović navodi da Srbija ima ugovore s bankama iz Danske, Češke i Španije, pri čemu cena uključuje transport i druge administrativne procedure. Država izdvaja nekoliko hiljada evra za svaki uvoz. 

"Moram da napomenem da korišćenje doniranih materijala nije samo stvar odluke, već često jedini način da parovi dobiju dete. To je problem koji nije lako prihvatiti, ali uvek naglašavamo da je okrutno birati između genetike i jedine šanse za roditeljstvo. Mnogi parovi koji su postali roditelji pomoću donirane sperme ili jajnih ćelija, koji su javno podelili svoje priče, pružaju podršku onima koji se suočavaju s činjenicom da nemaju svoj reproduktivni materijal. Jedan od naših najvažnijih projekata je da informišemo i edukujemo ljude na vreme, kao i da ih ohrabrimo da iskoriste svoju šansu za roditeljstvo", kaže Arizanović. 

Iz Hrvatskog društva za ginekološku endokrinologiju i humanu reprodukciju (HDGEHR) i Hrvatskog društva kliničkih embriologa (HDKE) napominju da je donacija polnih ćelija (spermatozoida i jajnih ćelija) dozvoljena prema Zakonu o MPO, ali da potreban model sastava donacija i uvoza. S druge strane, u hrvatskim klinikama kažu da ne postoji praktična mogućnost uvoza donorskog materijala. 

"Prema hrvatskom Zakonu o medicinski potpomognutoj oplodnji, dozvoljeno je darivanje polnih ćelija, ali nije uspostavljena banka za gamete, što proceduru čini neizvodljivom u praksi", objašnjava doktorka Romana Dmitrović iz "BetaPlus" poliklinike. 

Koliko znam, komentariše dr Poljak, nijedna klinika u Hrvatskoj ne radi s doniranim materijalom. Većina parova, u slučaju potrebe za donacijom, odlučuje se za druge zemlje u EU, najčešće Češku. 

U Sloveniji takođe nije moguć uvoz gamete iz drugih zemalja (npr. iz velikih biobanki u inostranstvu). Zbog toga slovenački parovi kojima su potrebne donirane jajne ćelije najčešće odlaze na lečenje u inostranstvo. Donacija ćelija je zakonski dozvoljena u Sloveniji, ali donatori nisu plaćeni, zbog čega je mali broj donatora jajnih ćelija, budući da su potrebne medicinske procedure naporne i žene se retko odlučuju na donaciju. Liste čekanja za procedure s doniranim jajnim ćelijama u Sloveniji su vrlo duge. Donatora sperme je nešto više, ali i ovde se čeka duže nego kod drugih parova. 

Depositphotos

 

U drugim zemljama donatori, i muški i ženski, dobijaju naknadu, tako da klinike imaju dovoljan broj jajnih ćelija. Parovi iz Slovenije najčešće za ovakve tretmane odlaze u Češku ili Slovačku. Kada pacijent iz Slovenije dobije odobrenje Državne komisije za MPO za proceduru s doniranim jajnim ćelijama (npr. zbog prevremenog otkazivanja jajnika), troškovi lečenja s doniranim jajnim ćelijama u inostranstvu kasnije se refundiraju kroz zdravstveno osiguranje. U nekim zemljama u inostranstvu nude i donirane embrione uz naknadu, što slovenački zakon ne dozvoljava. Osiguranje ne pokriva troškove parovima koji se odluče za donirani embrion. 

Mogućnost razvoja "medicinskog turizma"

S obzirom na to da se većina evropskih zemalja takođe suočava s neplodnošću kao bolešću modernog načina života, a istovremeno postoje razlike u cenama ovih usluga u odnosu na zemlje u regionu, nameće se pitanje koliko stranci koriste usluge za medicinski potpomognutu oplodnju u klinikama u Adria regionu i da li postoji mogućnost za razvoj takozvanog medicinskog turizma. 

Iz makedonskih klinika kažu da imaju mnogo pacijenata iz inostranstva. 

"U našoj klinici imamo pacijente/klijente iz zemalja koje nas okružuju (Srbija, Hrvatska, Albanija, samoproglašena republika Kosovo), kao i šire iz više zemalja Evrope, Engleske, SAD. Osnovni razlog su uspeh i pozitivni rezultati, što dovodi do preporuka od zadovoljnih pacijentkinja koje su ostvarile trudnoću u našoj bolnici. Takođe i mogućnost za donorske programe koje nudimo prema zakonu o biomedicinski potpomognutoj oplodnji (BPO) i zakonskoj regulativi o starosnoj granici su razlog dolaska pacijenata/klijenata koji nemaju zakonsku regulativu i mogućnosti u svojim matičnim državama", kažu iz "Acibadem Sistine". 

U bolnici "Dr. Organdžiski" takođe kažu da imaju pacijente iz inostranstva. 

"Najčešće su to naši ljudi koji su se odselili u inostranstvo, a koji su čuli za nas preko medija ili iz pozitivnih iskustava sebi bliskih ljudi. Takođe imamo i parove iz mešovitih brakova, kao i starije pacijente koji se odlučuju za donatorski program, jer kod nas nema starosnog ograničenja", navode iz bolnice. 

Nije nepoznato da zbog pojednostavljenih procedura i nižih cena, ustanove za veštačku oplodnju u Bosni i Hercegovini posećuju i pacijenti iz inostranstva, ali to ipak nije masovna pojava da bi se nazvala klasičnim "medicinskim turizmom".  U Sloveniji sva tri državna centra (Maribor, Ljubljana, Postojna) nude i privatne plaćene usluge, koje uglavnom koriste pacijenti iz inostranstva, koji u Sloveniju dolaze prvenstveno zbog kvalitetne medicinske nege.  

U prošlosti su mnogi pacijenti iz bivše Jugoslavije dolazili u Sloveniju, posebno u Maribor, jer nisu imali određene usluge u svojim zemljama ili im zakonodavna regulativa nije dozvoljavala, ili  pak zbog kvaliteta usluga. Slovenci koji su se preselili u inostranstvo, gde je ovaj tretman obično veoma skup, takođe se često odlučuju na lečenje u Sloveniji kao pacijenti koji sami plaćaju, jer imaju informacije o kvalitetu i relativno niskoj ceni ovih usluga. 

Čuda su moguća i na ovim prostorima 

Važno pitanje kada je reč o biomedicinski potpomognutoj oplodnji jeste stopa uspešnosti procedura. U tom smislu, Hrvatsko društvo za ginekološku endokrinologiju i humanu reprodukciju (HDGEHR) i Hrvatsko društvo kliničkih embriologa (HDKE) skreću pažnju na važnost uporedivih parametara prilikom tumačenja rezultata. 

"Na primer, neke državne zdravstvene ustanove obave i do 300 vantelesnih oplodnji sa spermom partnera/supruga godišnje, dok druge imaju značajno manje, a većina privatnih ustanova obavi samo nekoliko. Ukoliko se svi ovi postupci uključe u zbirni rezultat, to bi dovelo do pogrešnog zaključka. Prema HDGEHR i HDKE, glavna određujuća varijabla kojom se meri uspeh jeste starost žene, a zatim u toj grupi postoji još desetak varijabli koje utiču na ishod postupka, kao što su dijagnoza, kombinacija dijagnoza, tip postupka i drugi faktori."

Istovremeno, dodaju da u pogledu uspešnosti MPO, državne zdravstvene ustanove ne zaostaju za privatnim i obrnuto, najviše zbog toga što su stručnost i obrazovanje isti i poštuju se visoki standardi.  Iz bolnice "Dr. Organdžiski" daju nešto konkretnije brojeve i navode da se procenat uspeha kreće između 35 i 45 procenata, u zavisnosti od tipa pacijenata koji dolaze godišnje, njihove starosti i uzroka neplodnosti. 

"Naravno, veći uspeh postiže se kod mlađih pacijenata. Lečenje neplodnosti je dugotrajan proces koji zahteva veliku upornost. Psihološki aspekt je veoma važan i trudimo se da pomognemo našim pacijentima i pružimo im maksimalnu podršku", kažu u ovoj bolnici. 

Iz "Acibadem Sistine" navode da postoje brojni primeri koji ostavljaju utisak "posebno uspešnih". 

"Na primer, nedavno je s nama kontaktirala pacijentkinja iz Nemačke koja je nakon desetak neuspelih IVF postupaka kod nas uspela da ostvari trudnoću i javila nam da je rodila zdravu i prelepu bebu", kaže dr Ivanovski. 

Iz bolnice "Dr. Organdžiski" takođe navode da ima mnogo uspešnih priča, ali posebno su im dragi pacijenti kojima su pomogli, a koji su prošli težak put da bi došli do bebe. Oni naglašavaju primer najstarije majke u Severnoj Makedoniji, koja je uz pomoć tima iz njihove bolnice i kriozadržanog embriona, u gotovo 60. godini rodila zdravo muško dete. 

- U pisanju teksta pomogli: Marija Veljković (Srbija), Urban Čevrek (Slovenija), Danijela Polonijo (Hrvatska) i Ivana Raonić (Bosna i Hercegovina). 

 

 

 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar