Da li je proizvodnja prevaziđena kao pokretač ekonomskog rasta?

Širom sveta, nosioci političke vlasti pokušavaju da ožive ili pak stimulišu rast proizvodnje u sopstvenim državama. Ovo važi za SAD, sa masivnim planovima subvencionisanja privrede sadržanim u principima "bajdenomike", koliko i za Kinu, čiji se troškovi rada neprestano povišavaju, ali pritom njen udeo u svetskoj proizvodnji ne opada, već raste. Razlog za ove politike je različit koliko su različiti politički i ekonomski sistemi koji ih razrađuju i primenjuju. Van pojasa razvijenih zemalja, čiji građani uživaju visok standard života, zemlje u razvoju vide ulaganja u proizvodnju kao način da ubrzaju svoj ekonomski rast i postepeno sustignu države članice OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj).

Razvijene države imaju u vidu kratkoročnu i dugoročnu strategiju. Kratkoročna se vezuje za partijske interese, jer su razvijene države po pravilu demokratije. Ulaganjem u proizvodnju, partijske elite se nadaju da će stvoriti poslove za nižu srednju klasu i povećati svoje šanse za reizbor. Dugoročna strategija upućuje na bojazan da je era globalizacije pri kraju, u tom smislu da će celovita globalna ekonomija u ovom veku biti rascepkana na ekonomske blokove, te da ponovo treba osposobiti Zapad kao autonomni centar proizvodnje. 

Dok su objašnjeni kratkoročni interesi razumljivi i u demokratijama, gde se partije nadmeću za glasove, neizbežni, dugoročna strategija je pod znakom pitanja, to jest upitno je da li su predviđanja koja otpisuju globalnu ekonomiju ispravna. U ovim trenucima ne može se reći da je među razvijenim državama, naročito zapadnim, zadat nepreusmeriv trend povratka modelu proizvodnje kao potpornog stuba ekonomskog rasta. Trenutno su dominantne isključivo kratkoročne strategije. Ipak, u krugovima ekonomskih teoretičara, rasprave oko važnosti sektora usluga naspram proizvodnje periodično se vode decenijama unazad.

Depositphotos

 

Razvoj informatičkih tehnologija doveo je do izmene ekonomske strukture razvijenih demokratskih država. Sloboda kapitala i sloboda individue dala je primat uslužnom sektoru. Pod uslugama se, naravno, smatra ne samo mogućnost da na više mesta u gradu budete usluženi kapućinom od strane konobara, već i sam razvoj tehnologije. U razvijenim zemljama, gde je otprilike polovina stanovništva fakultetski obrazovana, svedoci smo najbržeg i dominantnog razvoja tehnologije, a sa njim i uslužnog sektora. Komunističke države pod uticajem Sovjetskog Saveza protraćile su svoj obrazovni potencijal, stvarajući klasu fakultetski obrazovanih ljudi u pogrešnim sektorima, u sklopu zastarele, industrijske ekonomske strategije. Centralno planiranje, drugim rečima nesloboda, ustupilo je mesto slobodno tekućim kapitalističkim modelima (sa manje ili više socijalne korekcije). 

Na scenu je onda stupila Kina, koja svoj uspeh prvenstveno duguje okretanju od Moskve ka Zapadu. Peking se jednostavno oglušio o zavete "naučnog marksizma" i izabrao pragmatičnu politiku - ostaviti sebi sve instrumente političke diktature, planski (namernim neulaganjem) zadržati veći deo svog stanovništva u dubokom siromaštvu, pritom dozvoliti zapadnim korporacijama da posluju na njenoj teritoriji (sa sve najgrubljim slučajevima eksploatacije radne snage, što im nikako ne bi moglo poći za rukom na domaćem, demokratskom terenu). Mešavinom ideološkog sinkretizma, neki bi rekli jednostavno cinizma, i nepostojanjem koncepta ljudskih prava, uključujući i prava radnika, Kina je izbila na čelo svetske proizvodnje. Tačno je da je centar tehnologije na Zapadu (budući da su kapitalističke demokratije – Japan, Tajvan i Južna Koreja nominalno postaju „Zapad“), ali je u Aziji središte proizvodnje. U globalnoj ekonomiji pobednika nema – razvoj je obostran tako da su pobednici svi koji su na pravilan način integrisani u sistem. U blokovskoj ekonomiji, međutim, pobednik mora postojati, jer je suština takvog sistema ne integracija, već međublokovska konkurencija, pa čak i konflikt. Pobednik tog teorijskog sukoba je neizvestan. To je ono što plaši Zapad, a podbada Kinu da sama igra ulogu izazivača. 

Usporen rast kineske ekonomije, niži od predviđanog; skok nezaposlenosti među mladima koji dostiže 21 odsto; smanjenje mogućnosti za dobro plaćeno zaposlenje za fakultetski obrazovane; dugoročno pogoršana demografska struktura stanovništva kao direktna posledica vladine politike jednog deteta po porodici (selektivni abortusi motivisani patrijarhalnim porodičnim odnosima); akumulacija lošeg duga usled neracionalnog ulaganja i kreditiranja vođenih političkim interesima; kao i uvek prisutna zamka srednje razvijenosti; stvaraju strukturalne probleme s kojima se kineski model suočava. Ipak, treba obratiti pažnju da iako proizvodnja u Kini sve više košta velike zapadne korporacije i one su već krenule da traže alternativna tržišta u azijskom komšiluku, produktivnost u Kini ne opada. To može značiti da će kineski radnici napredovati od manje plaćenih poslova u proizvodnom sektoru na bolje plaćene, što će opet teorijski omogućiti Kini da izbegne zamku srednje razvijenosti. Isključivo posmatrati faktor rasta cene rada nije dovoljno da bi se otpisao kineski model. 

S druge strane, prevelika je simplifikacija izgraditi Berlinski zid između proizvodnje i usluga. Ova dva sektora imaju dodirne tačke, te pravilno ulaganje u proizvodnju može unaprediti produktivnost razvoja tehnologija. Bitno je razumeti da ova dva sektora nisu uvek međusobno isključivi. Još jedan bitan zaključak je da se Kina nalazi u nepovoljnom položaju i ne zbog toga što je njen ekonomski model nefunkcionalan, već iz razloga što i on u najvećoj meri zavisi od postojanja globalne ekonomije. Frakturisanje celovitosti globalnog ekonomskog sistema zapravo bi smanjilo uticaj Kine i svelo ga nazad na regionalni. To je jedan od bitnih razloga zašto globalnu ekonomiju nije moguće otpisati, koristeći se modelom racionalnog izbora kao objašnjenjem. Mada, kao što smo videli na primeru Rusije, racionalnost je rastegljiv pojam, naročito kada su u pitanju stabilnost nesmenjivih, pa samim tim i ranjivih, autokratskih režima i njihov izolacionistički, često ideološki, pogled na svet. U tom smislu, razvijeni Zapad mora rehabilitovati proizvodnju kao ekonomski pozitivan termin, ali ne tako što će stremiti povratku na industrijski model koji je tehnološki razvoj ostavio iza sebe (što predlažu jedino nacional-populisti), već prihvatanjem mešovitog proizvodno-uslužnog modela, u kome usluge zauzimaju glavno mesto, a precizno obnovljenja proizvodnja potporno.