BRIKS kao antizapadni blok?

Početkom prvog Hladnog rata, a po završetku Drugog svetskog rata, Vašington i Moskva postrojavaju i centralizuju ne samo svoje vojne i političke potencijale, u vidu NATO/Varšavskog pakta i neformalnog, ali vrlo realnog, Zapadnog/Istočnog bloka, već i ekonomski, što je bilo izraženo u organizacijama OECD i SEV. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj je još uvek aktivna, a sada obuhvata i zemlje Centrale i Istočne Evrope, koje su postale deo EU. U OECD ulaze i latinoameričke države Meksiko, Kolumbija i Čile. Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) rasformiran je 1991. godine, a u njegovim redovima su bili čitava Istočna Evropa, Vijetnam i Kuba. U statusu posmatrača toj organizaciji je pripadao red afričkih i azijskih država, a isti status je uživao, verovali ili ne, Meksiko. 

Ova istorijska paralela služi tome da pokaže da BRIKS, kao jedna labava međuvladina nadnacionalna organizacija, nije prvi pokušaj saradnje država van nekadašnjeg "prvog sveta", to jest među državama koje se u naše vreme klasifikuju kao "globalni Jug". Prvo što možemo da primetimo jeste da su čak i za vreme prvog Hladnog rata postojale države koje su imale razvijenu saradnju sa oba bloka. To nije bila samo Jugoslavija, koja je nama najrazumljivija, već i Meksiko, na samoj granici Sjedinjenih Američkih Država. Drugi zaključak jeste da se vojne i političke nadnacionalne organizacije razlikuju po svom ekskluzivitetu u odnosu na ekonomske. Drugim rečima, ista država ne može istovremeno pripadati dvama vojnim ili političkim blokovima, ali može razvijati ekonomsku saradnju sa njima. Prvi Hladni rat će se bitno po tom pitanju razlikovati od predstojećeg, drugog, Hladnog rata time što u svetu neće postojati dva suprotna ekonomska modela, već će se sukobiti modeli tržišnog (korporativnog) kapitalizma i državnog (centralizovanog) kapitalizma.

Prvi cunami medijske groznice za BRIKS-om primećen je pre više od jedne decenije, tačnije 2009. godine, kada je održan prvi sastanak šefova država Rusije, Kine, Indije i Brazila u Jekaterinburgu sa ciljem produbljivanja ekonomske saradnje. To je bio prvi samit BRIKS-a, a ovog leta, u avgustu, očekuje se petnaesti po redu (u bitno drugačijoj globalnoj političkoj atmosferi). Sam termin BRIKS postao je poznat iz izveštaja britanskog ekonomiste iz redova Goldman Saksa, Terensa Džejmsa O’Nila 2001. godine, koji je imao za cilj da objasni novonastale mogućnosti za inostrana ulaganja korporativnog kapitala. Do danas, BRIKS je uspeo da osnuje Novu banku za razvoj, 2014. godine, i rezervni fond, 2015. godine, koji iznosi 100 milijardi dolara. Interesovanje za BRIKS brzo je splaslo nakon ovog perioda, jer nije bilo bitnijih rezultata ekonomske saradnje, da bi se ponovo probudilo početkom ruske invazije na Ukrajinu i zahlađenjem odnosa Kine i SAD. Stvara se narativ da su BRIKS i G7 u direktnom konfliktu, kao da su u pitanju dva političko-ekonomska bloka, a povrh svega se neizostavno nabacuje večna tema dedolarizacije. 

Rusija svojevoljno stupila u konflikt sa Zapadom

Najpre treba razdvojiti konflikt Rusije sa Zapadnim svetom i samu grupu BRIKS. Saradnja između država globalnog Juga proizvod je uzajamnih procesa dekolonizacije i globalizacije. Demokratizacija svesti u Zapadnim društvima, uz ekonomski rezon da je dalja okupacija trećeg sveta neodrživa i neisplativa, dovodi do nove etape razvoja čovečanstva (na sličan način je Zapadno društvo prevazišlo robovlasnički ekonomski sistem u doba industrijske revolucije). Treba reći da je Rusija takođe bila kolonijalna imperija, osim što njene afričke avanture nisu uspele da uspostave prekomorske kolonije (ne računajući teritoriju današnje Aljaske i severne Kalifornije). Rusija (i SSSR) kolonizovale su velika prostranstva Azije (oko nekih teritorija vođeni su ratovi direktno protiv Kineskog carstva), kao i severnog Kavkaza, delova današnje Ukrajine i Pribaltika. Feudalno kmetstvo je u Rusiji trajalo koliko i robovlasništvo u Sjedinjenim Američkim Državama. Sve ove činjenice obesmišljavaju povremeni anti-kolonijalistički diskurs kojim se koristi Kremlj, jer su Zapadne države prevazišle svoju kolonijalnu epohu i danas čak dekonstruišu kulturno nasleđe kolonijalizma, dok se Rusija duhovno i konceptualno nalazi u imperijalističkoj eposi. Dakle, Rusija je svojevoljno stupila u konflikt sa Zapadom i iznudila presecanje ekonomske saradnje sa najrazvijenijim delom sveta, ali drugi članovi BRIKS kluba nisu. To jest BRIKS nije u sukobu sa Zapadnim blokom ili G7, a Rusija jeste. U tom pogledu, ruska propaganda i njeni agenti u svetu, uključujući i Zapad, pokušavaju da formiraju narativ o postojanju dva sukobljena bloka – G7 i BRIKS, kada se zapravo radi o sukobu Rusije sa Zapadnim blokom, sukobu u kome neskriveno učestvuje samo još Iran, a Kina je veoma oprezna u svom pokušaju da od Rusije dobije maksimalnu korist, sa minimalnim troškom (i rizikom) po sebe. 

Razvoj država globalnog Juga nije u suprotnosti sa interesima Zapadnog bloka, jer ekonomski razvoj podrazumeva i razvoj potrošačkog tržišta i otvaranje novih prostranstava za delovanje korporativnog kapitala. Prisutan je strah političkih elita da razvoj autoritarnih režima državnog kapitalizma predstavlja pretnju za demokratski svet i taj strah je sasvim opravdan. Međutim, ukoliko analiziramo političke i ekonomske sisteme država, pa čak i njihove nacionalne interese, koje sačinjavaju BRIKS, neminovno ćemo doći do zaključka da se ne radi o savezu država gorenavedenog tipa. Indija, koja je svakako drugi po važnosti članica BRIKS-a, nije autoritarna država, niti funkcioniše po principu državnog kapitalizma. Ona takođe ima suprotstavljene nacionalne interese kineskim i doživljava tu državu kao direktnu pretnju. Zapravo, Indija ima daleko bližu saradnju sa Rusijom nego sa Kinom, ali i ona, poput Pekinga, koristi zamku u koju je Rusija samu sebe dovela da kupuje njenu naftu ispod tržišne cene, pa da je čak i preprodaje Evropi (čime je Rusija na gubitku, a Indija na dobitku). Brazil je demokratska država sa dubokim podelama na levicu i desnicu, koja raspolaže zdravom ekonomijom, otvorenom za saradnju i sa SAD, i sa Pekingom, bez aspiracija da budu uvučena u novi Hladni rat. Južna Afrika je zapala u zamku postkolonijalnog populizma, kao i mnoge afričke države pre nje, što ima katastrofalan uticaj na njenu ekonomiju. Ova država ubrzano ekonomski i politički degradira. 

Potencijal za širenje

BRIKS ima potencijala da se širi, ali svako proširenje će od ove nadnacionalne grupe načiniti manje konsolidovan blok, koji ni u ovom trenutku ne dostiže ni približan nivo konsolidacije kao G7 i ostatak Zapadnog sveta. Rusija želi da se BRIKS što više širi jer to umanjuje ili razvodnjava dominantan uticaj Kine u toj grupi i zbog toga što su njenoj propagandi preko potrebni novi „saveznici“, makar oni to i ne bili, a proširivanje BRIKS-a je jedan od načina da se to svetskoj javnosti predstavi na željeni način. Kina, razumljivo, ne želi brzo proširenje BRIKS-a, naročito ne putem dodavanja nerazvijenih azijskih i afričkih država, kao što su Bangladeš i Etiopija, ali bi bila otvorena za proširivanje saradnje sa resursno bogatim državama Bliskog istoka – Bahreinom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Saudijskom Arabijom (inače direktnim konkurentima Rusiji na tržištu energenata). 

BRIKS u srednjoročnoj budućnosti nema potencijal da postane konsolidovani konkurent G7 i Zapadnom svetu, jer ga sačinjavaju države sa različitim političkim i ekonomskim sistemima, kao i globalnim/regionalnim ambicijama. Grupa BRIKS ima mogućnost da ojača trgovinske veze i bliže ekonomski poveže zemlje globalnog Juga, omogućavajući i korporativnom kapitalu da ostvari profit na njihovom ekonomskom razvoju. Većina članova BRIKS-a, osim Rusije i Irana (ukoliko se Kina složi da on bude primljen u grupu), ostaće otvoreni za saradnju sa Zapadnim svetom i zadržaće neutralnost u drugom Hladnom ratu (prosto zato što tako maksimizuju sopstvenu korist). Zajednička BRIKS valuta, po ugledu na evro, nedostižan je san za ovako raznovrsne aktere, jedino što je moguće je standardizovani mehanizam plaćanja koji olakšava međusobnu trgovinu u nacionalnim valutama datih država. Kineski blok u novom Hladnom ratu, neće se sastojati od BRIKS država, već će moći da privuče isključivo najnerazvijenije države Afrike, Azije i Latinske Amerike, kao što je nekada bio slučaj sa SSSR-om.