Dok čitav svet zbunjeno posmatra oružanu pobunu lidera paravojne formacije „Vagner“ Jevgenija Prigožina, treba se vratiti fundamentalnom pitanju o efikasnosti dvaju suprotnih sistema upravljanja, a to su demokratija i diktatura. Biće reči o razvijenim tipovima ovih sistema, budući da demokratski ili autokratski sistemi u fazi formiranja svakako nemaju dovoljnu stabilnost da budu predmet analize.
Hibridni režimi takođe predstavljaju odvojenu kategoriju i tranziciju od demokratije ka diktaturi ili od diktature ka demokratiji. Tek kada su demokratske ili pak autokratske institucije ukorenjene, može se razmatrati njihov učinak i njihova stabilnost u dužem vremenskom periodu.
Šta se desilo?
Tokom noći između 23. i 24. juna, Jevgenij Prigožin je faktički objavio početak oružane pobune njegove paravojne formacije u Rusiji. Kao razloge za pobunu naveo je korupciju vojnih i političkih zvaničnika, koja izjeda rusku državu iznutra i vodi je ka porazu u vojnom sukobu sa Ukrajinom.
Prigožin je objavio da ima uz sebe 25 hiljada boraca koji su spremni da mu se pridruže u datom poduhvatu. U međuvremenu su zvanične institucije Ruske Federacije – FSB, Nacionalni antiteroristički komitet i kancelarija Državnog tužioca najavile podizanje krivične prijave za organizaciju oružane pobune protiv Prigožina lično, ne protiv paravojne formacije „Vagner“.
Bloomberg Mercury
Vladimir Putin je na jutro, 24. juna, bio primoran da se obrati naciji kratkim vanrednim saopštenjem u kome je uporedio tekuću situaciju sa 1917. godinom, kada su Rusku Carevinu potresle dve revolucije, nakon čega je nastupio raspad političkog sistema, kao i same države. Predsednik Rusije je takođe potvrdio navode Prigožina da vagnerovci kontrolišu milionski grad na jugu Rusije – Rostov na Donu. Po svemu sudeći, Prigožinove snage su se uputile ka centru političke vlasti u Rusiji gde se sve rešava, u Moskvu.
Bez obzira na ishod ove oružane pobune u Rusiji, bitno je obratiti pažnju na činjenicu da se ovakav sled događaja mogao desiti isključivo u jednoj razvijenoj autokratiji, gde institucije nemaju nikakav značaj, već politički, pa i vojni, procesi zavise od dogovora između članova političke, ekonomske i vojne elite.
Drugačiji sistemi
Na primeru Sjedinjenih Američkih Država, videli smo da čak ni aktivni predsednik, što je u tom trenutku bio Donald Tramp, nije u stanju da izazove stanje političke dezorganizacije, praćene oružanom pobunom u razvijenom demokratskom sistemu. Bez obzira na njegov populizam i obraćanje narodu da uzurpira demokratske institucije upravljanja, uspeo je jedino da izazove nered u zdanju američkog Kongresa, koji je brzo zaustavljen, a izgrednici uhapšeni, zatim i osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora.
Svaka autokratija se bazira na tvrdnji da je upravo njen sistem efikasniji, da se bitne odluke u njemu donose učinkovito i bez zadrške. To je, međutim, i jedna od najvećih mana autokratija, u kojima se krug donosilaca odluka sužava kako sistem više sazreva. Demokratije, obrnuto, funkcionišu sve bolje i bolje što protiče više vremena, jer njene institucije postaju deo društvene tradicije.
Ruska autokratija je proizvela samog Prigožina, davši mu u ruke privatnu armiju, sa sve artiljerijom i protivvazdušnim sistemima, kako bi on ispunio ofanzivnu ulogu u ratu protiv Ukrajine, koju regularna ruska armija nije bila u stanju da izvede. Ruska autokratija je takođe dovela do toga da političke i vojne institucije, te njihova hijerarhija, nemaju istinski značaj, već da se svaka odluka provodi kroz Putina i njemu bliske ljude.
Sledeća posledica ruske autokratije jeste sveopšta korumpiranost državnog sistema, uključujući i armiju. Prigožin je tu viđen kao direktni agent Putina, koji treba manje da se zanima dozvoljenom proneverom poverenih državnih sredstava, već od koga se očekuju konkretni ratni rezultati.
Neočekivane posledice
U tom pogledu, unutar ruske elite stvoren je disbalans, koji je bio neizbežan jer politički ciljevi Putina u ratu sa Ukrajinom nisu mogli da budu dostignuti od strane prethodno zaduženih članova elite, u koje je Putin do neuspešne invazije na Ukrajinu imao poverenja. Možda je to teško razumeti, ali Putin je unapredio Prigožina u gospodara rata kako bi napravio kompetetivnu atmosferu unutar indolentnih i demoralisanih oružanih snaga Rusije.
Hijerarhija i dinamika odnosa među elitama u autokratskim sistemima zapravo je veoma krhka. Ona funkcioniše po sistemu raspodele plena (položaja i državnih resursa), a pod uslovima spoljnog pritiska kao što su sveobuhvatne sankcije, vojnih poraza, ona se ruši, jer razni delovi elite pokušavaju da zadrže svoje položaje i u slučaju kolapsa autokratskog političkog sistema. To je upravo ono što je počelo da se događa u Rusiji, kroz pobunu Prigožina.
Čak i da sam Prigožin bude zarobljen ili ubijen, ruskim elitama je jasno da striktna hijerarhija vlasti više ne postoji, desila se pobuna unutar oružanih snaga, a spoljni rat još uvek traje, pritom ukrajinska strana raspolaže inicijativom. Putin je dokazao da više nije vrhovni arbitar među različitim i sukobljenim interesima njegovih elita. Pod njegovom upravom privatna armija Prigožina stupila je u oružani konflikt protiv regularne armije.
Predsednik Rusije je bio prinuđen i da zove svoje kolege iz Belorusije, Kazahstana i Uzbekistana kako bi dobio njihovu barem verbalnu političku podršku. Kasim Žomart Tokajev, predsednik Kazahstana, jedini je objavio sadržinu tog razgovora, naglasivši da je pobuna unutrašnje pitanje Rusije, i time jasno stavio do znanja svetskoj javnosti da on nije spreman da direktno podrži Putina ni na koji način.
Jednom kada autokratski lider otvoreno demonstrira slabost, ugroženost i nesposobnost, njegove elite moraju imati plan B, tranziciju vlasti. Brzinom napredovanja oklopnih kolona Prigožina od juga Rusije ka Moskvi, delovi ruske elite sada kuju nova međusobna savezništva, kako bi bili spremni za sve potencijalne ishode.
Institucije kao ključ
Demokratije poseduju obnovljive institucije, koje se redovno osvežavaju novim izbornim ciklusima i uplivom novih kadrova, ideja, koncepcija. Autokratije raspolažu istom elitom u višedecenijskom periodu, elitom koja stvara međusobne veze na nivou spletki renesansne Mletačke Republike ili porodice Bordžija.
Cilj demokratskih elita može biti i lični interes, kao što je unapređenje karijere, ali su zato one smenjive. Smenjivost vlasti ograničava nivo korupcije i, samim tim, povišava nivo efikasnosti institucija. Zakulisne borbe među demokratskom elitom ne bivaju fatalne po državu, kao u autokratijama, jer demokratski izabrani zvaničnici imaju svest o sopstvenoj prolaznosti, oni grade svoju političku zaostavštinu, kao što izgrađuju i svoju ličnu karijeru.
Nemiri u Americi pokazali da ni predsednik nema moć da prkosi sistemu / Bloomberg
Unutar evropske posthrišćanske civilizacije, u kojoj je konceptualno utemeljen fenomen postojanja ličnosti, slobodne individue, autokratije su osuđene na poraz. One mogu potrajati i decenijama, mogu naneti veliku štetu i svom razvoju, tako i susedima, ali moraju tranzitirati iz autokratskog stanja u ono bliže demokratskom.
Čak i u teorijskom slučaju da diktaturom upravlja genije i renesansna ličnost, koja se intelektom uzvisuje nad svojim okruženjem, nedostatak institucionalnih odnosa svejedno će osuditi njegovu personalističku konstrukciju na propast. Neuspešan je i onaj diktator nakon čije smrti započne demokratska tranzicija. Vladimir Putin još uvek nije politički mrtav, ali je u tom smislu smrtno ranjen, od čega se teško može oporaviti u budućnosti.
Komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.
.webp){kind=icon}
