Psi laju, tankeri prolaze

Pre nešto manje od mesec dana delovalo je da je najgori scenario izbegnut. Memorandum o razumevanju između Sjedinjenih Američkih Država i Irana zaustavio je aktivna neprijateljstva, otvorio Ormuski moreuz za svetsku trgovinu i dao obema stranama 60 dana da pokušaju da ono što nisu uspele bombama reše pregovorima. Danas, nakon što je protekla tek trećina tog roka, nebo iznad Persijskog zaliva ponovo osvetljavaju rakete, građani Katara ponovo dobijaju upozorenja da potraže skloništa, a američki i iranski avioni još jednom gađaju ciljeve širom regiona.

 

Na prvi pogled deluje da je Memorandum propao. U stvarnosti, on možda upravo funkcioniše onako kako je od početka bio zamišljen.

Memorandum nije bio mirovni sporazum

Veliki broj komentatora je od samog početka pravio istu grešku. Memorandum su posmatrali kao mirovni sporazum. On to nikada nije bio. Nije definisao konačne granice kompromisa, nije rešio pitanje iranskog nuklearnog programa, nije precizirao režim ukidanja sankcija niti je uredio buduću bezbednosnu arhitekturu Bliskog istoka. Njegova svrha bila je daleko skromnija. Da zaustavi rat dovoljno dugo kako bi diplomatija dobila šansu. Drugim rečima, Memorandum nije predstavljao cilj pregovora već njihovu početnu tačku.

Upravo zbog toga današnja razmena udara ne znači automatski da su pregovori mrtvi. Naprotiv. Istorija međunarodnih odnosa prepuna je situacija u kojima su vojne operacije nastavljane paralelno sa diplomatskim razgovorima. Pregovori retko teku u sterilnim uslovima. Ograničene vojne akcije često predstavljaju sredstvo kojim obe strane pokušavaju da poboljšaju svoju pregovaračku poziciju pre nego što se vrate za sto.

Ako postoji neko kome je Memorandum već doneo opipljivu korist, onda je to administracija u Vašingtonu. Nakon njegovog potpisivanja cena nafte vratila se na oko 70 dolara po barelu, praktično ispod nivoa sa početka sukoba. Berze su reagovale pozitivno, dolar je blago ojačao, a najveći strah Bele kuće, novi energetski šok koji bi pogodio američke potrošače, makar privremeno je nestao.

Za Donalda Trumpa to nije pitanje spoljne politike već domaće politike. Do međuizbora ostalo je manje od četiri meseca, a republikanci vode tešku bitku za očuvanje većine u Senatu. Gubitak kontrole nad gornjim domom Kongresa značio bi blokadu imenovanja sudija, ambasadora, visokih državnih funkcionera i praktično bi poslednje dve godine njegovog mandata pretvorio u neprekidnu političku borbu. Zbog toga će svaka odluka koja može izazvati novi rast cena goriva prolaziti kroz mnogo stroži politički filter nego što se možda čini iz svakodnevnih izjava iz Bele kuće.

Ormuski moreuz kao najveći iranski adut

To nas vraća na ono što je tokom ovog rata postalo najveće iransko strateško oružje. Nisu to balističke rakete niti dronovi.

To je sposobnost Teherana da u svakom trenutku zapreti zatvaranjem Ormuskog moreuza. Upravo je kontrola prolaza kroz koji prolazi petina svetske trgovine naftom omogućila Iranu da, uprkos vojnoj inferiornosti, stekne ozbiljnu pregovaračku polugu. Sama mogućnost novog prekida plovidbe dovoljna je da izazove nervozu na tržištima, a upravo je to scenario koji Vašington želi da izbegne po gotovo svaku cenu. Novi cenovni udar na gorivo i posledično rast cena hrane i drugih životnih namirnica mogao bi da uništi izglede Republikanske stranke ne samo na međuizborima ove godine već i na predsedničkim izborima 2028.

Ne treba zanemariti ni političku dimenziju unutar same Republikanske stranke. Potpredsednik JD Vance bio je jedan od ključnih ljudi u uspostavljanju komunikacije sa Teheranom i vrlo verovatno najozbiljniji kandidat republikanaca za predsedničke izbore 2028. Njegov politički kapital u velikoj meri zavisi od toga da li će ova diplomatska inicijativa biti predstavljena kao uspeh ili kao još jedan neuspeh američke spoljne politike. Zbog toga postoji snažan interes unutar same administracije da pregovori opstanu čak i ukoliko povremeno budu praćeni novim vojnim incidentima.

Donald Trump je političar koji voli buku. Nepredvidivost je postala sastavni deo njegovog pregovaračkog stila. Njegove izjave često deluju kontradiktorno, ponekad čak i haotično. Međutim, kada se dnevna politička buka ukloni, većina njegovih poteza ipak pokazuje određenu unutrašnju logiku. Osim ako ne pretpostavimo da je administracija potpuno izgubila kontrolu nad događajima, mnogo je verovatnije da trenutno gledamo novu rundu odmeravanja snaga tokom samih pregovora. Amerika pokušava da pokaže da će vojno odgovoriti na svaki pokušaj ugrožavanja slobode plovidbe, dok Iran demonstrira da i dalje raspolaže instrumentima kojima može izazvati globalni ekonomski pritisak. Obe strane podižu cenu sopstvenih ustupaka pre nastavka pregovora.

Pravi signal nisu rakete, već tankeri

Zanimljivo je da je Teheran gotovo odmah nakon novih udara ponovo zapretio blokadom Ormuskog moreuza. Zasad je ostalo samo na pretnjama. To nije nevažno. Tokom prethodnih meseci Iran je pokazao da poseduje sposobnost da ozbiljno ugrozi pomorski saobraćaj, ali istovremeno pokazuje i određenu uzdržanost da taj mehanizam aktivira prerano. I Teheran zna da bi potpuna blokada predstavljala politički kapital koji se može iskoristiti samo jednom.

Zbog toga danas možda nije najvažnije pitanje koliko je projektila ispaljeno ili koliko je objekata pogođeno. Mnogo važnije pitanje jeste da li tankeri i dalje prolaze kroz Ormuski moreuz. Dokle god brodovi nastavljaju da plove, a osiguravajuće kuće ne počnu masovno da povećavaju premije ili obustavljaju pokriće za plovidbu kroz Persijski zaliv, tržište će verovati da je ovo i dalje kontrolisana eskalacija, a ne početak novog regionalnog rata.

Dokle god tankeri plove, a psi samo laju, svet može prilično mirno da spava. Kada osiguravajuće kuće, kao pravi vesnici promena, zaključe da Ormuski moreuz više nije bezbedan za sopstvena plovila, tada ćemo znati da se sprema nešto mnogo ozbiljnije. Do tada, putujte igumani, uživajte u letu i ne pitajte previše za Bliski istok.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.