Istorija pokazuje kako Indija može sustići Kinu

Ako je 19. vek bio definisan evropskom moći, a 20. vek usponom Sjedinjenih Američkih Država (SAD), onda se 21. vek sve više posmatra kao azijski vek – stoleće u kojem se svetsko težište ponovo pomera. A ukoliko prihvatimo tu tvrdnju, sledeće logično pitanje glasi: ko će predvoditi azijski vek? Dva prirodna kandidata su istorijske sile ovog regiona - Kina i Indija, koje su bile najveće svetske privrede od 1. godine nove ere do 1820. godine, pre nego što je nastupio uspon industrijskog Zapada. Danas su one ponovo među vodećim privredama planete.

Po većini pokazatelja, Kina trenutno nadmašuje Indiju. Njen bruto domaći proizvod (BDP) od 18,5 biliona dolara je više od četiri puta veći od indijskog, a 2023. godine učestvovala je u svetskoj trgovini sa 6,64 biliona dolara – što je 11 odsto svetskog udela, naspram indijskih 2,7 odsto (1,64 biliona dolara). Njena vojska je moćnija, a ima i veći uticaj u međunarodnim odnosima. Kina je 2013. godine pokrenula inicijativu Pojas i put - pokušaj oživljavanja drevnih trgovačkih puteva, poznatih kao Put svile, koji su povezivali Srednje kraljevstvo sa zapadnim delovima sveta.

Ali u svojoj izuzetnoj novoj knjizi, Zlatni put (Bloomsbury, 29. april), istoričar William Dalrymple tvrdi da Indija ima i potencijal i istorijski učinak da sustigne svog nekadašnjeg rivala na severoistoku. Pozivajući se na ubedljive dokaze, Dalrymple navodi da su mnogi od velikih napredaka u ljudskoj istoriji potekli iz indijske civilizacije – naročito u matematici (uključujući koncept nule), religiji (hinduizam i budizam), filozofiji, astronomiji, medicini, književnosti i umetnosti. On tvrdi da je svet potcenio ogroman uticaj Indije, kao i da su trgovački putevi koji su polazili iz Indije možda imali jednako veliki značaj za istoriju Azije i sveta kao i kineski Put svile.

Indija je bila "presudan ekonomski oslonac i civilizacijski motor u središtu drevnog i ranosrednjovekovnog sveta", piše Dalrymple, opisujući ovu zemlju kao "jedan od glavnih pokretača svetske trgovine i kulturne razmene".

Zlatni put popunjava važnu prazninu u našem razumevanju unutarazijskih odnosa koji su postojali pre dolaska evropskih kolonizatora. Iako je savremeno shvatanje da je globalizacija noviji fenomen, knjiga pokazuje koliko je Azija vekovima bila povezana zajedničkim jezikom – sanskritom. Ideje hindu-budističkog kraljevstva i kosmologije bile su prisutne širom regiona; budizam je pustio korene u Japanu, Koreji i jugoistočnoj Aziji. Na Bliskom istoku su indijske ideje u matematici i medicini podstakle dodatni napredak tokom islamskog zlatnog doba. Iz arapskog sveta te indijske ideje su se prenele u Evropu, gde su takođe doprinele renesansi.

Ispisi egipatskih brojeva; Foto: Depositphotos

Dalrymple sugeriše da je svet zanemario uticaj Indije jer su ga viktorijanski indolozi kao što je Thomas Babington Macaulay "potcenjivali, pogrešno predstavljali i umanjivali". Macaulay je 1835. godine napisao da "nije preterano reći da su sve istorijske informacije iz svih knjiga na sanskritu manje vredne od onih koje se mogu naći u najosnovnijim udžbenicima pripremnih škola (termin koji se obično odnosi na privatne škole koje pripremaju učenike za fakultet, prim. prev.) u Engleskoj".

Ali to je bilo tada. Da bi danas konkurisao Pekingu, Nju Delhi mora da razvije ekonomsku snagu, iako može crpeti i značajnu meku moć iz istorije svog Zlatnog puta – drevnih puteva koji su povezivali Indiju sa ostatkom Azije i sveta. Dalrymple navodi tri načina na koja Indija može iskoristiti svoju istoriju kako bi poboljšala svoju konkurentsku poziciju u odnosu na Kinu i preuzela vođstvo u azijskom veku.

Prvi je da ponovo otkrije velike prednosti otvorenosti prema međunarodnoj trgovini. Iako je indijska privreda danas, relativno gledano, zatvorenija od kineske, Dalrymple pokazuje da je trgovina Indije sa svetom tokom milenijuma bila jednaka - ako ne i veća - od kineske. To je dovodilo do prosperiteta kod kuće, što je omogućilo indijskoj kulturi da zablista.

 

"U ključnom periodu između kraja antike i početka visokog srednjeg veka može se tvrditi da je Indija bila kulturni i intelektualni centar Azije, utičući i menjajući tok religijskog, umetničkog i kulturnog života", piše Dalrymple. "Zato su [kineski učenjaci] rizikovali svoje živote da bi prešli opasni put do tadašnjeg Harvarda ili MIT-ja (engl. Massachusetts Institute of Technology - Institut tehnologije u Masačusetsu, prim. prev.). drevne Azije - velike budističke univerzitetske institucije Nalanda".

Mnogi Indijci veruju da veliko domaće tržište znači da im međunarodna trgovina nije potrebna za brži rast. Iako malo koji zvaničnik to direktno kaže, postupci indijske vlade ukazuju na to da se oslanja na domaću potrošnju, podstičući kompanije da se fokusiraju na indijsko tržište, a ne na izvoz. Indija se povukla iz Regionalnog sveobuhvatnog ekonomskog partnerstva (engl. Regional Comprehensive Economic Partnership) 2019. godine iz straha da bi kineska roba preplavila domaće tržište. Takođe se ne žuri da sklopi sporazume o slobodnoj trgovini sa Zapadom – uprkos dugotrajnim pregovorima sa Velikom Britanijom i Evropskom unijom (EU) – očigledno želeći da zaštiti osetljive sektore poput poljoprivrede, koja zapošljava skoro polovinu radne snage.

To je kratkovido. Ako Kina koristi prednosti svetske privrede od 100 biliona dolara za svoj rast, a Indija se oslanja na domaće tržište od četiri biliona dolara, Indija će zaostajati. Arvind Subramanian, bivši glavni ekonomski savetnik indijske vlade, rekao je u intervjuu za Financial Times: "Ne možete to ostvariti samo na osnovu domaće potražnje i domaćeg tržišta."

Bloomberg

Kada je reč o strahu od preplavljenosti kineskim uvozom, studija instituta za međunarodnu ekonomiju Peterson pokazuje da bi Indija zapravo mogla zaraditi dodatnih 60 milijardi dolara godišnje od veće otvorenosti. Takođe ima ekonomskog smisla podsticati strana ulaganja, posebno u sektor proizvodnje. Teorijski, inicijativa "Proizvedeno u Indiji" ima cilj upravo to. U praksi, međutim, napredak je spor.

Druga lekcija iz istorije za indijske lidere jeste značaj tradicionalnih veza sa severoistočnom Azijom. Najuspešnije i najdinamičnije privrede Azije danas se nalaze u tom regionu – Japan, Južna Koreja i Kina. Kako Dalrymple primećuje, značajan deo DNK njihovih civilizacija potiče iz Indije.

Danas postoje duboke sumnje između Kine i Indije, kao i između Kine, Japana i Južne Koreje. Geopolitičke razlike objašnjavaju te sumnje, ali zajednička kulturna istorija mogla bi pomoći u njihovom prevazilaženju. Iako Dalrympleova knjiga suprotstavlja indijski Zlatni put kineskom Putu svile, moguće je da obe zemlje zajedno ožive te drevne puteve, ovog puta sa fokusom na ekonomsku i naučnu saradnju u okviru globalnog juga.

Kina je pokrenula inicijativu Zdravstveni put svile – koja ima cilj jačanje međunarodne saradnje u zdravstvu – dok Indija obezbeđuje lekove i medicinsku opremu zemljama u razvoju po niskoj ili nikakvoj ceni, istovremeno deleći svoje znanje. U jeku pandemije kovida 19, kada je Zapad bio nevoljan da deli vakcine sa globalnim jugom, Kina i Indija su uskočile i popunile prazninu. Velika je prilika da nastave saradnju u unapređenju pristupa zdravstvu, posebno u siromašnijim zemljama globalnog juga.

Treća i verovatno najbolja prilika za Indiju leži u jugoistočnoj Aziji – regionu koji je najviše bio pod uticajem indijske civilizacije, kako Dalrymple detaljno dokumentuje. Jedna od zanimljivih istorijskih anomalija jeste da, iako je jugoistočna Azija geografski bliža Kini, devet od njenih deset zemalja ima indijsku kulturnu osnovu, što se najjasnije vidi kroz verske i kulturne prakse. Samo Vijetnam ima kinesku osnovu.

Ta kulturna osnova je bila izgrađena na ekonomskim vezama. U 4. i 5. veku, kada su zapadne zalihe zlata presušile zbog pada Rimskog carstva, indijski trgovci su se okrenuli jugoistočnoj Aziji. Njihovi brodovi su plovili do današnjih Mjanmara, Malezije, Indonezije, Tajlanda, Laosa, Vijetnama i Kambodže. Trgovci su takođe "izvozili" veru, sejući hinduistička i budistička kraljevstva širom regiona. Malo Indijaca danas zna da je jedno od najjačih hinduističkih kraljevstava u istoriji nastalo upravo u jugoistočnoj Aziji.

Bloomberg

Iako je hinduizam danas manjinska vera u tom regionu, njegov kulturni uticaj je i dalje prisutan: hinduistički epovi Ramajana i Mahabharata se i dalje izvode u mnogim delovima jugoistočne Azije. Budizam je najveća religija u šest od deset zemalja regiona. Imajući u vidu ove veze, trebalo bi da postoji bliska kulturna povezanost između Indije i jugoistočne Azije, slična onoj između Evrope i SAD. Ali takva povezanost danas ne postoji.

Jedan od razloga jeste što je Indija postala deo takozvanog persijskog sveta tokom drugog milenijuma (kako istoričar Richard Eaton pokazuje u svojim radovima) i udaljila se od jugoistočne Azije. Drugi razlog je današnja relativna ekonomska i politička zatvorenost Indije, posebno u poređenju sa Kinom.

Ako Indija želi da pruži liderstvo u azijskom veku, najprirodnije mesto za početak jeste jugoistočna Azija. Prvi korak bio bi obnavljanje starih trgovinskih veza. To bi značilo sustizanje Kine – što nije lak zadatak. Na osnovu podataka iz 2023. godine, trgovina robom između jugoistočne Azije i Kine iznosi 697 milijardi dolara, što je skoro sedam puta više od vrednosti trgovine tog regiona sa Indijom. Još 1980. godine indijska trgovina sa regionom bila je (po novčanoj vrednosti) samo polovina kineske – 1,3 milijarde dolara.

Očekuje se da će Indija postati treća najveća privreda sveta do 2030. godine. S obzirom na to da je bila među najsiromašnijim zemljama sveta kad je stekla nezavisnost 1947. godine, to bi bio izuzetan uspeh. Ali da bi stvorila prilike za svoje ogromno stanovništvo, mora učiniti više. U tom smislu, Dalrympleova knjiga ne može biti aktuelnija. Zlatni put nije samo podsetnik na slavnu prošlost, on može da inspiriše Indijce da dostignu visine svojih predaka u angažovanju sa obnovljenim kontinentom – i da preuzmu vođstvo u azijskom veku.

Kishore Mahbubani je ugledni saradnik Nacionalnog univerziteta u Singapuru i autor više knjiga, uključujući "Azijski 21. vek" i "Živeti azijski vek".