Kako se snaći u sedmom najvećem gradu na svetu

U Mumbaju sam sleteo u ranim jutarnjim satima običnog letnjeg utorka. Gusti monsunski oblaci polako su se povlačili s neba, a njihovo mesto nad velegradom zauzimali su žuti sunčevi zraci.

"Svideće ti se u Indiji", rekla mi je starija gospođa dok smo se iskrcavali iz aviona. "Pruža ponešto za svakoga", kratko je dodala i uz srdačan osmeh na izbrazdanom licu oprostila se od mene.

Ispred međunarodnog terminala brzo sam pronašao domišljatog lokalca koji je iskoristio moj umor da mi naplati više za brzi prevoz do hostela. Sedeo sam u njegovom izlizanim, prljavobelom "suzukiju" i nadao se što bržoj vožnji.

Bilo je neobično kroz napola polomljeni prozor posmatrati kako se ovaj uspavani div od 21 milion stanovnika budi. Hiperaktivnu metropolu, koju mi je prijatelj opisao kao "najbolje i najgore što Indija nudi", poznavao sam samo iz opskurnih bolivudskih filmova i priča prijatelja, nekih lepih, drugih zastrašujućih.

Kolonialna arhitektura Mumbaja | Mihael Šmirmaul/osebni arhiv

Urbana i prijateljska oaza

Priya je početkom godine ostvarila svoje snove. Nakon osam godina truda u zemlji "tamo dole", gde je sticala poslovno iskustvo i pažljivo štedela, u februaru je otvorila vrata svog novog hostela putnicima iz celog sveta.

Hostel Hammock mirna je, prijateljska oaza usred bučnog haosa i užurbanosti. To je mesto susreta zapadnih turista, putnika i pričljivih lokalaca koji radoznalo žele da saznaju kakav je život u zemlji za koju su možda tek čuli. U rano, sveže jutro, dok su tama i kišni oblaci ustupali mesto novom početku, odložio sam svoj iznošeni ruksak u Priyinu kuću i pokušao da se oslobodim umora od dugog leta.

U sedmom najvećem gradu na svetu imao sam četiri duga dana, koja sam morao pažljivo da isplaniram. U hostelu me je obuzeo neugodan osećaj, kao da mi neumoljivi otkucaji sata polako najavljuju odlazak. Morao sam da vidim ovaj legendarni grad, o kojem su pisali velikani.

Cirkus sa slonovima

Nikada nisam doživeo takav haos. Trošni automobili, prljavi autobusi i motociklisti, svi se međusobno takmiče za pravo prolaza, neprestano trubljenje koje nadjačava svaki unutrašnji monolog, ulični prodavci koji ignorišu buku oko sebe dok glasno oglašavaju svoje najnovije ponude, a u pozadini odjekuje umirujuća hinduistička religijska muzika. Čovek ne zna šta je intenzivnije - mirisi ili gužva.

Konačno sam stigao u Indiju, pomislio sam, preplavljen beskrajnim senzacijama oko sebe.

Bombaj, kako je grad bio poznat većinu svoje istorije, slučajno sam posetio baš u vreme priprema za Ganeš čaturi, verski festival kada hinduisti slave rođendan boga uspeha, nadilaženja prepreka i mudrosti, na Zapadu poznatog kao kip srećnog slona. Praznici su doneli još više nereda, ali su mi istovremeno otkrili bogatu kulturnu stranu Mumbaja, koju inače ne bih imao priliku da doživim.

Mihael Šmirmaul/osebni arhiv

 

Verska proslava Ganeše manifestovala se u slučajnim povorkama ukrašenih, kičastih konvoja koji su se nenadano pojavljivali iza uglova prepunih ulica. Svaki je konvoj pratio ugodan i opuštajući, gotovo nevini ritam muzike, te grupa vesele dece, ponekad s fudbalskom loptom, svojim omiljenim igračkama ili instrumentima.

„Došao si u pravo vreme“, rekao mi je Mukeš, profesor ekonomije na jednom od lokalnih univerziteta, dok smo ručali u maloj otvorenoj kantini na severnom predgrađu. „Sada slavimo Ganešu. Možeš i ti nešto da poželiš, a Ganeša će ti to ispuniti“, dodao je.

Središnji Mumbaj vrlo je kompaktan. Pešice možete doći do gotovo svake važne kolonijalne ustanove, veličanstvene stare građevine, bujnog zelenog parka ili sedme najvrednije berze na svetu.

Skulpture ispred berze u Mumbaju | Mihael Šmirmaul/osobna arhiva

No, nisam prešao četiri vremenske zone da bih obišao sve znamenitosti iz vodiča Lonely Planet, kojim su naši roditelji, u olovnim vremenima pre interneta, putovali svetom. Iako se smatram proračunatom i planski usmerenom osobom, odlučio sam pre dolaska u Indiju da uradim suprotno. Da ne bih postao rob vlastitih ciljeva i planova, zaputio sam se u najnaseljeniju zemlju na svetu bez očekivanja; svaki novi dan planirao sam korak po korak, prilagođavajući ga trenutnom raspoloženju.

Dobar kolega novinar, koji je posetio Indiju više puta nego što mogu da izbrojim na prste jedne ruke, dao mi je samo jedan savet pre odlaska. „Na Indiju ne gledaj očima turista, već antropologa. Poseti mesta koja turistički vodiči preporučuju, ali znaj da najvrednije trenutke nećeš doživeti ispred hramova i kolonijalnih vila, već na slučajnim ulicama naizgled nezanimljivih četvrti.“

Lakše reći nego učiniti. Na osnovu iskustva s opuštenih poseta azijskim i bliskoistočnim metropolama, mislio sam da ću se lako nositi s indijskim haosom, ali nakon manje od 24 sata u zemlji, shvatio sam da nisam mogao biti više u krivu. Umesto da se osećam kao iskusni antropolog, po dolasku u Mumbaj osećao sam se kao dete koje je izgubilo majku u velikom tržnom centru. Spoticao sam se o haotični, nezaustavljivi motor hiljada mirisa – nekih ugodnih, drugih manje – stalne buke saobraćaja, uličnih prodavaca i naporne muzike, te zbog brige za puko preživljavanje zaboravio da posmatram život oko sebe.

Ljudski um i telo priviknu se na mnoge stvari, a ni ja nisam bio izuzetak. Kad sam se izborio s prekomernom stimulacijom, preboleo trovanje hranom i pronašao pravi ritam, antropološka jedra su me odvela dalje nego što sam očekivao. Nakon što sam stao na noge, napokon mi se iskristalisao cilj: ne samo videti znamenitosti zemlje, već razumeti kako tako složen mozaik od dve hiljade etničkih grupa, 122 jezika, svih glavnih veroispovesti i 1,4 milijarde ljudi uspeva da ostane povezano.

Luksuzni stanovi koji se uzdižu iznad sirotinjskih četvrti | Mihael Šmirmaul | lična arhiva

Nejednakost na steroidima

Polako sam počeo da razumem grad. Mumbaj je jedan od najgušće naseljenih gradova na svetu, što snažno utiče na način života, rada i preživljavanja njegovih stanovnika. Neverovatno bogati i krajnje siromašni žive u neposrednoj blizini; luksuzni stanovi i neboderi uzdižu se iznad jednosobnih rupa i slamova. Ove izražene nejednakosti u jednom od najgušćih metropola na svetu povezane su s nedostatkom otvorenih površina, što znači da ulice, obilaznice, trotoari i uličice ispunjavaju mnoge funkcije i predstavljaju srž urbanog života.

Teško je govoriti o Mumbaju bez korišćenja klišea. To je grad s posebnim ekosistemom, unutar kojeg nezavisno funkcionišu ultrabogate i moderne četvrti, finansijske institucije, filmska i zabavna industrija, srednjeklasni delovi grada te izrazito siromašni slamovi u kojima je zarobljeno više od milion ljudi. Svi ti delovi žive u svojevrsnom suživotu – svako ima svoju ulogu i ne obazire se na druge – praveći celinu koja diše jednim plućima.

Ulice Mumbaja su prostori za provođenje slobodnog vremena i preživljavanje, mesta za verske i svetovne proslave i susrete. U hramovima uz ulice odvijaju se obredi, u uličnim bibliotekama čitaju se novine i knjige, kod brijača ili na štandovima s čajem odvijaju se razgovori. Ljudi često izlaze na ulicu kako bi predahnuli od skučenih domova, a deca se igraju kad saobraćaj utihne.

Ulice su još važnije u slamovima, koji se nižu diljem Mumbaja. Slamovi su najsiromašniji, najopustošeniji i najopasniji gradski delovi na svetu. Oni su gotovo ničija zemlja, mesto u koje niko ne bi trebalo da poželi kročiti. No, ako sam kroz svojih 25 godina života na Zemlji išta naučio, to je izuzetna sposobnost komercijalizacije stvari, ma koliko strašne bile. Tako su se, kroz vreme, organizovani obilasci ovih duboko depresivnih četvrti razvili u cvetajuću nišu turističke industrije. Isprva sam se dvoumio oko poseta tim područjima, jer nisam želeo da postanem deo rastuće mase zapadnih turista koji slamove doživljavaju kao zoološke vrtove, no na kraju sam ipak popustio.

Praonica rublja Dhobi Ghat | Mihael Šmirmaul | privatna arhiva

Prvo sam posetio Dhobi Ghat, osnovan 1890. godine i poznat kao najveća praonica na otvorenom na svetu. Vredni dhobiji, prema nekim procenama, dnevno donose pola miliona komada odeće na pranje, sušenje i peglanje. Među klijentima Dhobi Ghata navodno se nalazi i veličanstveni hotel Taj, dragulj mumbajske obale.

U praonici živi i radi više od tri hiljade dhobija, od kojih nijedan nije rodom iz Mumbaja. Došli su u grad iz severne Indije u potrazi za boljim životom, a mesečno zarađuju otprilike devet hiljada rupija (oko 90 evra).

Iznad brujećih mašina za pranje, kaplju otpadna voda i sveže oprani beli čaršavi, uzdižu se sjajni, prazni luksuzni neboderi, koji siromašnim dhobijima služe kao podsetnik na njihovu nedostižnost i ekskluzivnost.

"Za jedan dan je bilo dovoljno", pomislio sam nakon obilaska praonice. Radovao sam se povratku u mirnu četvrt Bandra West, svom čistom krevetu i društvu saputnika. Ipak, u mislima mi je bio još jedan cilj. Mnogo intenzivniji, misteriozniji i zloglasniji, mesto koje nije popularizovano samo u Bolivudu, nego i u Holivudu.

Praonica rublja Dhobi Ghat | Mihael Šmirmaul | privatni arhiv

Smeće u sirotinjskoj četvrti Dharavi | Mihael Šmirmaul | Privatni arhiv

Pri ulasku u slam čini se kao da ste prešli zamišljenu granicu. Istrošena metalna ograda i stepenište vode vas iznad živahne železničke stanice, gde zvuke gustog saobraćaja nadjačavaju glasovi cenkajućih ljudi, igre dece i pripreme čaja.

To je grad u gradu, svojevrsni zatvor na otvorenom s beskrajnim delovima uskih prljavih ulica, otvorenih kanalizacionih kanala i skučenih baraka u kojima zajedno žive generacije. Dharavi je popularna lokacija za snimanje indijske filmske industrije Bolivuda, a međunarodna publika ga je upoznala kroz hvaljeni film "Milioner iz blata".

U članku objavljenom na portalu India Outlook u julu 2019. pisalo je da je Dharavi pretekao Tadž Mahal kao najpopularniju turističku destinaciju u Indiji, jer su ga "promovisali i Holivud i indijski filmovi".

Osim odlične šolje masala čaja, u kojoj sam uživao posmatrajući ljude, igrajući fudbal sa malim, marljivim Ronaldima i prisustvujući lokalnom protestu, nije bilo mnogo toga za raditi. Nisam tip osobe koja bi se zabavljala ili fascinirala tuđim patnjama, i nakon nekoliko sati mislio sam samo na jedno - gde je prvi izlaz.

Mesto kulture

Mumbaj je jednako poetski kao i vekovima opevani gradovi Zapada. Stvari ovde su stare. Postoji čvrsta tradicija, sjajna modernost i mešavina bezbroj stranih i domaćih uticaja. Uske stare ulice i široke nove avenije prostori su za inspiraciju, razgovor i razmenu. To je grad s najvećim brojem biblioteka i dom najplodnije filmske industrije na svetu.

Sedmi najveći grad na planeti priča priču o složenom i neuhvatljivom indijskom identitetu, koji je nobelovac Amartya Sen jednom opisao ne samo kao preživeli identitet, već kao identitet koji apsorbuje.

Indija, a posebno Mumbaj, nisu kulturni monoliti. Zapravo, Indija nije samo jedna država, već složen mozaik sastavljen od na prvi pogled teško razumljivog ekosistema brojnih veroispovesti, etničkih grupa i suprotstavljenih interesa.

Indijski identitet je, zbog raznolikosti i kompleksnosti tla na kojem je izrastao, oduvek bio identitet upijanja i prilagođavanja. Zemlja se ne može pohvaliti samo najvećim brojem hinduista na svetu, već i najvećim brojem sikha, parsija i džainista. Budizam takođe potiče s ovog potkontinenta, iako se danas retko praktikuje, a Indija je dom i treće najveće muslimanske populacije na svetu.

Prevladajuća kultura naravno odražava dominantnu veroispovest hinduizma, ali Indija je mnogo više od zemlje hinduista. Iako bi trenutni lideri u Nju Delhiju voleli da je to istina, odgovor je mnogo složeniji.

Ulice Mumbaja | Mihael Šmirmaul | privatna arhiva

Put na jug

Četiri dana prolaze veoma brzo. Poslednje jutro napunio sam ranac najnužnijim stvarima, opskrbio se flaširanom vodom i pobrinuo se da moj telefon ima punu bateriju. Krenuo sam prema jugu, prema bujnim džunglama i netaknutim plažama Goe, nekada raju za hipije.

Put do međunarodnog aerodroma u Mumbaju prošao je glatko, potpuno suprotno Priyinim upozorenjima o mogućem „krahu sveta“. Vlasnica hostela i mnogi domaći stanovnici savetovali su mi da zbog gužvi na festivalu Ganeša Chaturthi krenem prema aerodromu, udaljenom dobrih devet kilometara, barem četiri sata pre leta. Izgleda da sam imao sreće, jer je to bila najmirnija i najmanje prometna vožnja tokom mog boravka u gradu.

Zapadnjaci često greše dok putuju Indijom. Umesto da iskoriste povoljan kurs svojih evra i dolara te uživaju u pristupačnom luksuzu, odlučuju se za putovanje u stilu spomenutog filma "Milioner iz blata".

Prepuni, prljavi spavaći vagoni noćnih vozova i oronuli slamovi mogu vam pružiti novu perspektivu; neproverena ulična hrana može vam otvoriti vrata u novi svet ukusa, ali zašto? Indija je jedno od najbrže rastućih privreda sveta, a s rastom su se povećali i standardi. U potrazi za lepotama najnaseljenije zemlje sveta, nemojte pasti u zamku mišljenja da su one skrivene u neizlaznoj bedi i siromaštvu.

Za kraj, pozajmiću reči brojnih putnika koje sam imao priliku sresti u hostelima ili na turističkim forumima: "Indija nije za početnike". Ovo je rečenica iza koje ću stajati ceo život.

Nijedno iskustvo putovanja po bilo kojoj državi neće vas pripremiti na Indiju. Od haosa, bezbrojnih podražaja, preterane stimulacije do spokojnih, ponekad čak i duhovnih trenutaka - Indiji se čovek mora prepustiti; pustiti volan i prebaciti se na autopilot. Indija zasigurno nije za svakoga, ali posetiocu može pružiti više nego bilo koja druga zemlja na svetu.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar