Kako je Stradivari prešao put od violine od šest miliona dolara do klase imovine koja raste

Kako prilazim zgradi Bloomberga u Londonu, osećam blagu tremu dok se spremam za intervju sa violinistom Romanom Simovićem, ali ne zbog samog intervjua, već što, zbog potrebe snimanja, donosi i njegovu violinu. Znam da je taj Stradivari iz 1709. godine, u vreme kada mu ga je dao na korišćenje njen vlasnik, britanski bankar i bivši direktor Bank of America Jonathan Mould, vredeo šest miliona dolara. Uprkos tome što je velika zvezda u svetu klasične muzike, Simović je srdačan i neposredan. Odmah kaže da danas violina vredi barem četiri puta više, ali i da ne brinem zbog toga, pošto je osiguranje plaćeno - ponosni vlasnik snosi taj trošak. Ipak, žurim pravo u zgradu, u svakom slučaju želim što pre da saznam zašto instrumenti poput ovog postaju izuzetno važni investicioni alati, ravnopravni drugim klasama imovine.

Violinista Roman Simović

Nagrađivani violinista i vođa Londonskog simfonijskog orkestra rođen je u Moskvi, ali je dobar deo života proveo u Podgorici, odakle ga je put odveo nazad u Moskvu, pa preko angažmana u Brazilu i Salcburgu do Londona, odakle njegova virtuoznost i muzikalnost opet vode na sve kontinente i nastupe na vodećim svetskim scenama poput Carnegie Halla, Mariinsky Halla u Sankt Peterburgu i Velike Opere u Tel Avivu. 

Simović je i više od deset godina profesor na Royal Academy of Music u Londonu, i iza sebe ima nekoliko CD-ova u saradnji sa LSO Live label. U intervjuu za Bloomberg Adria Leaders otkriva zašto je biti Novak u muzici još teže nego u sportu, ali i ko su moderni Medičiji koji ulažu u očuvanje i promociju umetnosti, upravo kroz kupovinu dragocenih instrumenata i davanju na korišćenje izuzetnim umetnicima. 

Podsetimo, porodica Mediči, čuvena italijanska bankarska dinastija, bila je zaštitnik umetnika i naučnika od Da Vinchija do Galileia, a i finansirala je nastanak opere. Među današnjim "Medičijima" su i Jeff Bezos i David Rubenstein, koji su nedavno investirali upravo u violine. Jahte, vile, pa i svemirske letilice, to je očekivano, ali klasična muzika? Pitam se šta investitori znaju što mi ne znamo.

Roman Simović sa pokojnom kraljicom Elizabetom II. Izvor: Lična arhiva

Kako bih proverila, kontaktirala sam i sa Timom Inglesom iz londonske firme Ingles & Hayday, koja je glavni konsultant Sotheby’sa za sekciju muzičkih instrumenata, koji se bavi i aukcijama, autentifikacijom i prodajom vrhunskih instrumenata. On tvrdi da je poslednjih godina primetio povećano interesovanje za muzičke instrumente kao finansijske investicije.

"To je uglavnom podstaknuto činjenicom da, kako ovi instrumenti postaju skuplji, muzičari koji ih koriste sve manje mogu da ih priušte, pa im je potrebna finansijska podrška da bi kupili dobar instrument. To može biti privatni sponzor, sindikat investitora, fondacija ili finansijska institucija, i generalno su ti ljudi zainteresovani i za filantropsku stranu pozajmljivanja dobrog instrumenta talentovanom muzičaru, ali i za investicioni potencijal", kaže Ingles.

U poslednjih stotinu godina ništa nije moglo da parira Stradivariju kao investiciji, smatra Tom Ingles iz Ingles & Hayday. Foto: Kompanija

Pitam Simovića da li rad na ovakvom instrumentu ograničava umetničku slobodu i koliko su važni kvalitet i očuvanost, s obzirom na to da govorimo o instrumentima starim i po nekoliko vekova. "Kada svirate na ovoj violini, deluje kao da ima svoj unutrašnji svet. Zvuk je drugačiji, jer drvo koje vibrira 300 godina ne može da se poredi po zvuku sa modernijim violinama čak i kada se za njihovu izradu koristi drvo koje je staro stotinu godina", kaže slavni umetnik.

Ingles naglašava značaj očuvanosti instrumenta: "Mala pukotina preko zvučne šipke na zadnjoj strani instrumenta može smanjiti vrednost i za 50 odsto. Poreklo i 'svirljivost' su takođe bitni, ali obično neće uticati na vrednost više od 20 do 30 odsto. Naravno, osim ako ne govorimo o Mocartovoj violini..."

 

Koje violine nose najveću vrednost i potencijal

Poznato je da se Stradivarijeve violine, sa svojom dubinom i toplinom, smatraju najboljim instrumentima, a Simovićeva je iz zlatnog doba Antonija Stradivarija. Našla sam podatak da su on i njegova radionica proizveli su oko 900 violina tokom 17. i početkom 18. veka. Kako je više od trećine izgubljeno tokom vremena, a još oko trećine nalazi se u muzejima širom sveta, ostaje, ako dobro računam, samo oko 300 violina dostupnih za privatne kolekcionare. Da li je to dovoljno i znamo li gde su? Simović kaže da sam Mould poseduje 15 Stradivarija, uključujući i njegovu, te da su ostale date drugim umetnicima na korišćenje. On procenjuje da njihova vrednost raste godišnje oko deset odsto. 

"U poslednjih stotinu i nešto godina, verovatno ništa nije moglo da parira Stradivariju kao investicija", kaže Ingles, ali dodaje da su i instrumenti najboljih majstora iz 19. i 20. veka, poput Giuseppa Roca, Jean-Baptista Vuillaumea, Giuseppa Fiorinija i Leandra Bisiacha doživeli ogromne poraste vrednosti u poslednjih 30 do 50 godina."

Ingles ističe poznatog francuskog majstora gudačkih instrumenata Vuillaumea kao interesantan primer. Kaže da je pravio  izvrsne kopije Stradivarija i Guarnerija u Parizu između 1825. i 1875. godine, koje, očekivano, imaju znatno niže cene od pravih. Ali, i njihova vrednost raste: "Kada sam se pridružio Sotheby's 1994. godine, mogli ste da kupite Vuillaume violinu za oko 30.000 funti na aukciji, a poslednjih nekoliko godina prodali smo dve njegove violine za oko 400.000 funti, jednu na aukciji, a drugu privatno."

Samo dobri zvuci: izložbeni prostor Ingles & Hayday u kojem se čuvaju kolekcionarski dragulji. Foto: Kompanija

Procena autentičnosti zlata vredi

I danas ima falsifikata, upozoravaju sagovornici i savetuju proveru dokumenata i angažovanje stručnih procenitelja i konsultanata.

"Jedan od naših ciljeva kada smo pre skoro 14 godina osnovali Ingles & Hayday bio je da pružimo otvorene i iskrene savete muzičarima, kolekcionarima i investitorima u svetu koji ponekad ima reputaciju 'dima i ogledala'", kaže Ingles. Dodaje da ne naplaćuju verbalno mišljenje o bilo kojem instrumentu i da rado savetuju o njegovom mogućem investicionom potencijalu.

"Pozicija aukcijske kuće sa aktivnom privatnom prodajom pruža nam jedinstven uvid u celo tržište, što može biti korisno ljudima koji žele da kupe ili prodaju", kaže i dodaje da izdaju i sertifikate o autentičnosti, ali i da sarađuju i sa drugim nezavisnim ekspertima "da bi kupci imali sigurnost da dobijaju bar dva usklađena mišljenja pri značajnoj kupovini".

 

Violinski rekordi Godine 1879,  mađarski violinista Joseph Joachim izveo je premijeru Violinskog koncerta u D-duru svog prijatelja Johanna Brahmsa, koji je lično dirigovao. Taj koncert smatra se danas jednim od najikoničnijih dela klasične muzike ikada izvedenih na violini, a Joachim ga je svirao na Stradivariju. Danas poznata kao Joachim-Ma Stradivari, ta violina je prodata na aukciji Sotheby’sa u Njujorku u februaru ove godine za 11,25 miliona dolara. Trenutni rekord zasad drži Lady Blunt Stradivari, nazvana po bivšoj vlasnici i unuci Lorda Byrona, koja je prodata za 15,9 miliona dolara 2011. godine. Joachim-Ma Stradivari. Foto: Sotheby's

Što stariji instrument to bolje

Osim autentičnosti i stanja instrumenta, sledeći faktori su važni kada je reč o vrednosti investicije.

"Stari instrumenti koji su još uvek u vrlo dobrom stanju su veoma traženi i zadržaće svoju vrednost. Zatim dolazi poreklo - da li je instrument nekada pripadao nekoj poznatoj ličnosti, ali to se uglavnom odnosi na skuplje instrumente. Uz sve ove faktore ide i zvuk: instrument koji ne zvuči dobro biće teško prodati, ali često vešt majstor može raditi na instrumentu i poboljšati njegov zvuk." Upravo zato Simović ističe da nije irelevantno ko je koristio violinu: "Ako je violinu koristio, recimo, Jascha Heifetz ili David Oistrakh, to svakako utiče na njenu marketinšku vrednost."

A kad je zvuk u pitanju, Simović i njegova violina su u apsolutnoj sinergiji. Umetnik se upravo vratio sa turneje u Rio de Žaneiru, a čeka ga uzbudljiv ostatak godine i novi CD koji izlazi 28. avgusta, sa sonatama Eugènea Ysaÿea za solo violinu.

Da li su komercijalni projekti dovoljni da opravdaju poslovično oskudne plate u institucionalnim angažmanima? Simović kaže da je konkurencija uvek velika, a pozicija kao što je njegova u top pet simfonijskih orkestara na svetu otvara se veoma retko. Na takve konkurse prijavi se i oko 250 kandidata. Pored kvaliteta samog instrumenta, u karijeri u svetu klasične muzike ističe značaj menadžera i celog tima koji obezbeđuje dovoljan broj nastupa tokom godine.

Podrška karijeri talentovanog muzičara dodatni bonus

"Upravo zato je, kada su u pitanju mladi talenti, važno početi što ranije", kaže Simović i navodi primer petogodišnjeg maestra Aleca Van Khajadouriana, koji je krajem jula nastupao u Carnegie Hallu. "Nastupi su dobra prilika da umetnik bude primećen." Ingles isto tako potvrđuje da investitori uglavnom upoznaju talentovane muzičare na koncertima i da ideja da im pomognu da kupe, odnosno koriste kvalitetan instrument predstavlja prirodni nastavak njihove zajedničke ljubavi prema muzici. Kaže i da je izuzetno retko da oni koji nisu zainteresovani za klasičnu muziku budu otvoreni za ulaganje u violine.

Za one koji se odluče na ovakvo ulaganje, osim prilike da pomognu karijeru talentovanog muzičara, snažan motiv je i svest da klasična muzika nikada neće nestati. Kao prilog toj tezi Simović podseća da se u SAD ona finansira isključivo iz privatnih izvora - od pojedinaca, sponzora i mecena: "Imate porodice koje decenijama sponzorišu stolicu koncert-majstora orkestra, i njihovo ime na njoj postaje deo muzičke istorije."

Uz sve veći globalni interes, prestiž koji prati klasičnu muziku čini da ovi instrumenti ostaju i unosna investicija. "Uopšteno, ulaganje u violinu, violu ili violončelo može biti nagrađujuće na više nivoa. To su često prelepa umetnička dela koja se cene estetski, ali kada se doda njihova osnovna funkcija - stvaranje muzike - postaju jedinstveni u svetu umetnosti. Oni su retki antikviteti koji se i danas koriste, donoseći zadovoljstvo vlasnicima, znalcima i publici", ističe Tim Ingles.

Simović potvrđuje to - kaže da je izuzetno privilegovan što može da svoju virtuoznost i umetnost iskaže baš na tom instrumentu.

Ako poslušate njegovu muziku, shvatićete da, kada sledeći put čujete da milijarder kupuje violinu staru vekovima, finansira operu ili stolicu u koncertnoj sali - to nije razmetanje, već strateško ulaganje. Oni igraju dugoročnu igru u kojoj se bogatstvo i prestiž spajaju s dubokim poštovanjem prema nečemu što je nadživelo carstva i epohe. I da, oni tačno znaju šta vredi slušati - na radost i zadovoljstvo svih nas.