Dr Stefan Jerotić: "Težak nije čovek, nego odnos postane težak"

Razgovori sa terapeutima i dalje su opterećeni brojnim predrasudama. Odlazak na terapiju često se pogrešno doživljava kao znak slabosti ili ličnog poraza, dok se stručna pomoć najčešće traži tek kada problemi postanu duboko ukorenjeni i kompleksni. Takav društveni okvir dodatno učvršćuje stigmu, usled čega deo ljudi odlaže ili u potpunosti izbegava traženje podrške, uprkos mogućim dugoročnim posledicama po mentalno zdravlje i kvalitet života.

U takvom ambijentu, pojedini lakše pronalaze oslonac u pisanoj reči nego u direktnom razgovoru. Knjige tada postaju posredan prostor razumevanja - način da se sopstvena iskustva sagledaju kroz tuđe priče.

Postoje knjige koje kada ih pročitate shvatite da su nešto u vama redefinisale i pokrenule - shvatite da se vaš pogled na svet promenio, obogatio, produbio. Knjiga Dr Stefana Jerotića "Niko nije rekao da će biti lako: priče koje leče dušu", objavljena 2026. godine u izdanju Lagune, je baš takva knjiga.

Autor je psihijatar i psihoterapeut Klinike za psihijatriju Univerzitetskog Kliničkog Centra Srbije i asistent na Katedri za psihijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Njegov rad obuhvata klinički i naučni fokus na anksiozne i depresivne poremećaje, bipolarni spektar, psihoze, kao i fenomenološki pristup psihijatriji, na granici medicine i filozofije.

Dr Stefan Jerotić se usavršavao u Velikoj Britaniji (Univerzitet Oxford) i SAD (Nju Jork - Cold Spring Harbor Laboratory) | Lična arhiva

Iz tog profesionalnog iskustva nastala je knjiga koja donosi petnaest priča zasnovanih na kliničkoj praksi, kroz koje se prate različite ljudske sudbine i psihološki obrasci - od usamljenosti i anksioznosti, do porodičnih trauma o kojima se dugo ćutalo i dugotrajnih unutrašnjih konflikata i obolenja. Svaka priča je strukturirana oko terapijskog razgovora, kao prostora u kojem se lična iskustva ne samo artikulišu, već i postepeno transformišu.

Bez insistiranja na senzacionalizmu, knjiga se bavi onim što se najčešće odvija iza zatvorenih vrata ordinacije: načinom na koji se formiraju psihološki obrasci, kako utiču na svakodnevni život i kako se kroz odnos poverenja između terapeuta i pacijenta otvara mogućnost promene.

Dr Jerotić pritom ne izostavlja ni sopstvenu ulogu u terapijskom procesu, uključujući izazove održavanja profesionalne distance. Ipak, u prvom planu ostaju empatija, saosećanje i odnos poverenja koji se gradi sa pacijentima kao ključne osnove svake terapijske promene.

Kroz susrete sa različitim sudbinama, knjiga otvara prostor i za ličnu refleksiju čitaoca. Ona ne nudi konačne odgovore, već perspektivu u kojoj su ranjivost i promena deo istog procesa, a osećaj usamljenosti nešto što se u dijalogu može ublažiti.

U razgovoru za Bloomberg Adria, dr Jerotić govori o razlozima zbog kojih je odlučio da ova iskustva pretoči u književnu formu, te kako i zašto razgovori leče dušu. 

 

Zašto ste se odlučili da napišete iskustva iz prakse?
SJ: Odlučio sam da napišem ovu knjigu zato što su me razgovori sa raznim ljudima duboko dirnuli i, čini mi se, obavezao da neka iskustva pretočim u priče. Verovao sam da takve priče sadrže nešto važno i da su primenjive za svakog čoveka. Isto tako, nastojao sam da budem sasvim iskren i prikažem ono što sam i ja proživljavao u takvim razgovorima. Stoga, knjiga ima i ispovedni ton.

U knjizi ste prikazali petnaest vrlo snažnih i upečatljivih slučajeva, gde svaki od njih počinje nekom vrstom patnje. Zašto ste odabrali baš te primere?
SJ: Želeo sam da prikažem što širi raspon ljudskih teškoća, od straha i depresije do poremećaja ishrane, stanja suženja svesti i drugih oblika patnje. Važno mi je bilo da čitalac može da se prepozna, makar delimično, u nekoj od tih priča. Čak i kada neko nije lično prošao kroz panični napad, anoreksiju ili major depresiju, verujem da može da prepozna osećanje bespomoćnosti, straha, stida ili gubitka kontrole. Upravo to je bio kriterijum: da priče budu različite po sadržaju, ali zajedničke po istini koju nose. 

Koje je Vaše mišljenje o povećanom prisustvu pominjanja terapije i psihologije na našim prostorima u poslednjih nekoliko godina; da li ono pozitivno ili negativno utiče na stigmu oko traženja profesionalne pomoći?

SJ: Mislim da je učestalije pominjanje terapije i psihologije u javnosti, u načelu, dobro, jer doprinosi tome da se stigma smanjuje. Danas je prihvatljivije nego ranije reći da neko ide na psihoterapiju, iako odlazak kod psihijatra i dalje kod mnogih izaziva neopravdanu nelagodu. 

Ipak, veliko prisustvo u javnosti ima i svoje naličje: psihoterapija ponekad postaje deo mode, pa se pomoć traži deklarativno, dok stvarna spremnost na promenu izostaje. Dakle, rekao bih da je uticaj pretežno pozitivan, ali da je važno razlikovati istinsku otvorenost za rad na sebi od pukog usvajanja jezika psihologije. 

Živimo kompleksnije nego ikada, a pronalaženje vremena za sebe uvek je nekako na drugom mestu. Kada se ljudi napokon odluče da traže pomoć, često je dolazak u ordinaciju izazov. Da li postoji razlika u radu sa pacijentima uživo ili onlajn?
SJ: Onlajn psihoterapija može biti veoma dragocena kada su okolnosti takve da čovek inače ne bi mogao da dođe. Ipak, postoji razlika. Susret uživo ima posebnu težinu: zajednički prostor, telesno prisustvo, tišina, način na koji neko ulazi – sve to čini važan deo terapijskog susreta. S druge strane, onlajn format nekim ljudima olakšava prvi korak, naročito ako su preopterećeni, udaljeni ili im je dolazak logistički težak. Zato ne bih pravio strogu podelu na bolji i lošiji oblik rada. Važnije je proceniti kome u kom trenutku koji format više odgovara, uz svest da je odnos uživo obično puniji i bogatiji.

Moderne tehnologije i digitalizacija su nam donele mnogo toga pozitivnog, međutim one sa sobom donose razne izazove kada je u pitanju mentalno zdravlje, naročito zbog toga kako utiču na emocionalni i socijalni razvoj dece i mladih, mada to može da se primeni na sva godišta. Koji je Vaš stav na tu temu, i da li se to odražava na vrstu slučajeva sa kojima se suočavate u radu?

SJ: Moderne tehnologije same po sebi nisu ni dobre ni loše; pitanje je kako ih koristimo. One svakako menjaju način na koji usredsređujemo pažnju, koliko se poredimo sa drugima, kako podnosimo dosadu, samoću i frustraciju. Kod dece i mladih kod kojih se emocionalni i društveni razvoj tek oblikuju, to biti naročito važno. Smatram da boravak u eri „digitalnih profila“ može da donese značajnu rastresenost, teškoće u regulaciji emocija, i najvažnije – siromašenje neposrednog kontakta. Tehnologija ne stvara sama po sebi poremećaj, ali može pojačati postojeće ranjivosti i dati im nov oblik. 

"Čoveku nije potrebno da bude savršeno "podešen", već da živi u uslovima koji mu omogućavaju da raste" | Depositphotos

To se nadovezuje i na jedno važno upozorenje: mentalno zdravlje ne treba svoditi na digitalne pokazatelje, grafikone i ideju neprekidne "optimizacije sebe". Danas živimo u vremenu u kojem nam razni uređaji mere san, puls, nivo stresa, broj koraka, vreme provedeno pred ekranom, pa lako počnemo da verujemo da se naše psihičko stanje može obuhvatiti tim brojkama. Međutim, čovekov unutarnji život ne može se dosledno opisati bilo kakvim podacima. Nisu sve važne stvari merljive, niti je sve što je merljivo zaista i suštinski važno. Problem nastaje kada izgubimo dodir sa sopstvenim iskustvom i počnemo više da verujemo aplikaciji nego sebi. Tada mentalno zdravlje prestaje da bude pitanje odnosa prema sebi, drugima, životu i postaje projekat samonadzora. A čoveku nije potrebno da bude savršeno "podešen", već da živi u uslovima koji mu omogućavaju da raste, da se oporavlja i da podnosi ono što život neminovno nosi.

Koliko moderne tehnologije utiču na stav prema psihologiji, naročito u moru lajf-koučeva i samozvanih internet doktora za dušu?

SJ: Tehnologije i internet su učinili da psihološke teme budu vidljivije, što može biti korisno. Ljudi danas lakše dolaze do informacija, lakše prepoznaju da nešto nije u redu i lakše načine prvi korak ka traženju pomoći. Ali postoji i ozbiljan problem: internet često nudi privid znanja bez stvarne kliničke dubine. Opisi su sugestivni, ljudi lako sebe ili druge „prepoznaju“ u raznim dijagnozama, a gubi se iz vida da dijagnoza nije lista simptoma, već ozbiljna procena – čovekove ličnosti, životnog konteksta, trajanja tegoba, njihovog intenziteta, funkcionisanja i životne istorije. U tom smislu, internet može biti dobar početni orijentir, ali ne može da zameni stručni razgovor i kliničko iskustvo. 

U proteklih 30-tak godina se desilo dosta negativnih stvari na našim prostorima koje su obeležile generacije - od ratova do značajnih migracija, što mora da je ostavilo posledice na mentalno zdravlje i transgeneracijsku traumu. Koliko je to vidljivo u Vašem poslu?

SJ: Psihičke smetnje nikada ne nastaju iz jednog jedinog uzroka, ali društveni i istorijski kontekst imaju veliki značaj. Na našem podneblju, na žalost, bili su prisutni ratovi, veliki gubici, raseljavanja, siromaštvo, porodični lomovi i dugotrajna nesigurnost. Takve pojave ne mogu da ne ostave trag. Traumatična iskustva u ordinaciji se ne moraju pojaviti samo u "čistom" obliku, nego i kroz različite posledice: hronični strah, nepoverenje, doživljaj nestabilnosti, teškoće u vezivanju, porodične obrasce ćutanja, stida ili preterane kontrole. 

Koja je uloga porodice u nečijem (iz)lečenju; da li je porodica barijera ili važan deo procesa nečijeg lečenja?
SJ: Porodica može biti važan oslonac, mesto sigurnosti, razumevanja i negovanja. Ali može biti i prostor u kome se problem održava, produbljuje ili negira. Rani odnosi sa roditeljima i negovateljima duboko nas oblikuju. Osećaj da smo viđeni, voljeni i prihvaćeni je najveći dar koji roditelj ili negovatelj može da pruži detetu. Ipak, važno je reći da se psihoterapija ne  svodi samo na traganje za uzrocima u detinjstvu. Često je presudno da razumemo mehanizme koji danas održavaju patnju. U tom smislu, porodica nije nešto što unapred treba idealizovati ni optuživati, već prostor u kome su se izgradili najraniji odnosi, koji je potrebno pažljivo razumeti. 

Koji slučaj je za Vas bio najizazovniji tokom Vaše karijere? Šta za Vas znači ’težak klijent’ i da li ste ikada odbili da sa nekim radite, i ako jeste, zašto?

SJ: Jedan od najpotresnijih i najizazovnijih slučajeva za mene bio je onaj koji je kasnije pretočen u priču "Vatra", o čoveku koji je, nakon strahovitih životnih izazova i doživljaja da ga je društvo napustilo, učinio nešto stravično. Taj slučaj je za mene bio snažan podsetnik da izražena ljudska patnja ne može da se uvek svrsta u neku dijagnostičku kategoriju i da niko od nas ne sme da izgubi iz vida neposredni uticaj društva na veliko ljudsko stradanje. A što se tiče "teškog klijenta", taj izraz ne volim previše. Težak nije čovek, nego odnos ponekad postane težak: kada nedostaje poverenja, kada postoji snažan otpor, kada su očekivanja previsoka ili kada okolnosti prevazilaze ono što određeni terapeut u tom trenutku može odgovorno da ponudi. 

Kako se vi nosite sa teretima priča koje slušate na poslu; kako sebe štitite?

SJ: Rad sa ljudima koji pate je ponekad zahtevan, ali ga ne doživljavam samo kao izloženost tuđem bolu. Kada sa nekim istrajavate rame uz rame u zajedničkom naporu da razumete i izađe iz patnje, tada se stvara naročita povezanost koja je i lekovita i zaštitna. Mislim da je to vrlo blisko, ako ne i jednako, sa silom dobra ili ljubavi. Taj doživljaj me čuva od iscrpljivanja. Naravno, važna je i svest o sopstvenim granicama: pojedinac mora da zna da ne može uvek da odgovori na svaki izazov, niti može da zameni sistem, porodicu ili nečiju prošlost. Psihoterapeut mora da ima prostor za preispitivanje, superviziju ličnu psihoterapiju. Zato nije slučajno što sam knjigu završio razgovorom sa svojom psihoterapeutkinjom. 

Koliko je važna mentalna higijena i koji bi bio Vaš opšti savet za sve čitaoce?

SJ: Mentalna higijena je veoma važna, ali bih bio oprezan sa razumevanjem ovog pojma kao nečega što stalno treba da optimizujemo. Pomenuo sam da mentalno zdravlje nije uređaj koji treba servisirati do idealnog stanja, niti komoditet kojim se upravlja pomoću aplikacija i brojki. Više volim da o njemu mislim kao o brizi o biljci: u kojim uslovima ona raste i razvija se, a u kojim vene. Moj opšti savet bio bi da ljudi ne čekaju da potpuno potonu da bi potražili pomoć. Važno je imati hrabrost i reći: "ovo me boli", "ovo ne mogu sam", "potreban mi je razgovor". Stupati odvažno u životu znači, ponekad, dozvoliti sopstvenu ranjivost i obratiti se drugome.