Japanizacija? Ako Kina ima sreće.

Svet se konačno budi u svetlu izazova koji se godinama gomilaju u Kini. To znači da se otvara sezona za medije da komentarišu o toj zemlji i njenoj ekonomiji. Usporeni rast proizveo je niz neprijatnih poređenja kako sa SAD, tako i sa Kinom iz prošlosti - silom koja je privlačila koliko zavisti, toliko i nelagode.

Ali kako Kina klizi u deflaciju, sve više se pojavljuje jedna reč koja opisuje sumornu atmosferu: japanizacija. Površinske sličnosti sa Japanom iz ranih 1990-ih su tu: klimav sektor nekretnina, sve starije stanovništvo i trgovinske tenzije sa SAD-om u trci za globalnu dominaciju.

Čitavu jednu generaciju, mogli ste da iznesete jednu veliku ideju o globalnoj ekonomiji i ne budete ismejani: uspon Kine je bio neizbežan i proizvod je jedinstvenih kvaliteta te zemlje. Japan i njegovo loše upravljane problemima služili su kao upozorenje šta treba izbegavati. Problemi se sada gomilaju u Kini. Previše je lako tvrditi da je Kina sada na istom putu, dok se cene povlače i tražnja nestaje.

Ne samo da je kineska situacija veoma različita od one u japanskom balonu cena, već, ako je ekonomija zaista na prekretnici (a to je jedno veliko "ako"), postati kao Japan mogao bi biti najbolji mogući ishod kojem se Kina može nadati. Japanizacija nikada nije bila scenario iz noćne more kao što se to činilo preuzbuđenim posmatračima u Aziji.

Reč se često koristi kao pežorativ, skraćenica za nizak rast, inflaciju i kamatne stope. Ali, kako primećuje nobelovac Paul Krugman, "Japan je, umesto da bude opomena, zapravo neka vrsta uzora". Očigledno je, retrospektivno, da je došlo do demografskih promena koje Tokio nije mogao da popravi: posleratni rast radno sposobnog stanovništva jednostavno nije mogao da se nastavi, bez obzira na natalitet ili politiku imigracije koju je zemlja vodila.

Ali Japan je, do danas, uspeo da se udalji od eksplozivnog rasta uz malo društvenih preokreta. Čak i u najgorim trenucima, nezaposlenost nikada nije porasla iznad šest odsto; stopa samoubistava je opala za 40 odsto u poslednje dve decenije; beskućništvo je smanjeno za 80 odsto; ne postoji problem sa drogom koji vreba ulicama u gomili zapadnih gradova. Namenska ulaganja koja su kritikovali zapadni ekonomisti 1990-ih dovela su japansku infrastrukturu u tip-top stanje. Kriminal je nizak; zdravstvena zaštita univerzalna.

Bez obzira na to kakvu politiku bude sprovodila ubuduće, Kini bi bilo dobro da oponaša ovaj oporavak. Dok je Japan posle mehura trpeo kritike da se nije dovoljno otvoreno bavio problemima u finansijskom i imovinskom sektoru, javna politika je evoluirala i na trenutke je bila revolucionarna. Banka Japana je bila pionir nulte kamatne stope i kvantitativnog popuštanja. Moguće je da banka nije bila dovoljno agresivna sve do 2013, ali kada je Ben Bernanke pokušavao da oporavi američku ekonomiju krajem 2008, neko je to već radio. Bernanke je proučavao iskustvo Japana sa fijaskom nekretnina i održao je nekoliko govora na tu temu kao akademik i guverner Federalnih rezervi. Čak i nakon 2008, kvantitativno popuštanje je bilo ružna reč među nekim ekonomijama koje su smatrale da su shvatile stvari, pre svega Australija i Novi Zeland. Ali kada je kovid udario, brzo su se prebacili na tu praksu.

Jedna ključna razlika je javna odgovornost. Kada je javno nezadovoljstvo postalo dovoljno veliko u Japanu posle pucanja balona, birači su mogli da skinu dugo vladajuću Liberalno-demokratsku partiju (LDP) sa vlasti, što su i učinili nakratko 1993. i ponovo 2009. (opoziciona Demokratska partija Japana, koja više ne postoji, na sličan način je kažnjena na izborima 2012. koji su vratili LDP na vlast). Mnogo se govori o posleratnoj dominaciji stranke nad političkim sistemom, ali ona mora pomno da pazi na raspoloženje javnosti — trenutno u vezi sa borbom aktuelnog premijera Fumija Kishide sa problemima oko ličnih karata zbog kojih mu je pao rejting. Može li jednopartijska Kina bez izbora da pronađe iste ventile?

Fumio Kishida/Bloomberg

Jedan veliki izazov sa kojim se suočavaju obe zemlje je demografija. Nizak natalitet i sve starija populacija Japana dugo su brinuli kreatore politike. U vreme kada je bilo "moderno2 ismevati Japan, niska stopa fertiliteta bila je nešto što je trebalo koristiti protiv te zemlje, znak da se neka vrsta trajnog sumraka spušta na ono što je još uvek jedna od najvećih svetskih ekonomija.

Ono što ne privlači ni izbliza dovoljno pažnje je da Japanu ne ide previše loše, u odnosu na susedstvo i napredne ekonomije: ukupna stopa fertiliteta, broj dece koji žena može da očekuje da će roditi tokom svog života, pao je na 1,26 prošle godine. U Južnoj Koreji je daleko gore, uz stopu od 0,78, kao i u Singapuru, gde je stopa pala na 1,05. Japan je po tome bliži Španiji i Italiji nego svojim susedima. U Kini je stopa pala na 1,09 prošle godine sa 1,30 iz 2020, prema studiji vladine agencije koju su objavili Reuters i Wall Street Journal. Japan u poređenju sa tim skoro da izgleda odlično.

Koliko god da je sada teško poverovati, ne tako davno, sredinom 1990-ih Japan je bio veliki ekonomski bauk za SAD. Knjige poput "The Coming War With Japan" ili "Zaibatsu America" govorile su o tome kako je Tokio nameravao da preuzme kontrolu nad zapadnom sferom uticaja. Dugogodišnji skeptici u pogledu kineskog modela u velikom su iskušenju da misle da je ovo ponavljanje i da se upuste u šadenfrojde. Koliko su predavanja o superiornosti kineskog pristupa morali da izdrže zapadni zvaničnici i rukovodioci u poseti Pekingu?

Takođe treba izbegavati da se predaleko odluta u suprotnom smeru. Japan, čija bezbednost zavisi od SAD, nikada nije bio na putu da zavlada svetom, bez obzira koliko puta ste gledali "Izlazeće sunce". Ipak, priče o njegovoj propasti bile su preuveličane. Baš kao ni Japan, Kina po svoj prilici nije na putu ka globalnoj dominaciji, niti ka kolapsu. Ako iz ovoga treba izvući pouku, možda je to kako neki posmatrači imaju crno-beli pogled na zemlje koje imaju mnogo nijansi sive.