Konkurentnost Evrope pada, ima li snage za neophodne korake?

Mario Draghi, bivši premijer Italije, najpoznatiji je po svom obećanju pre 12 godina kao predsednik Evropske centralne banke da će učiniti sve što je potrebno da spase evro. Imao je znatnu slobodu da su dela i njegove reči dale rezultata. Kriza državnog duga evrozone brzo je popustila i prošla. Cena su, verovatno, bile godine usporenog rasta dok je ECB osiguravala likvidnost kako bi olakšala kontinentu da preživi oštre mere štednje.

Ove nedelje, kada će ECB gotovo sigurno smanjiti stope, Draghi se vraća na naslovnice s radikalnim izveštajem za Evropsku komisiju u kom poziva na obimne reforme institucija evrozone kako bi se EU omogućilo da nadoknadi izgubljeno. Ovaj put, međutim, ni on ni bilo ko drugi nema direktnu kontrolu nad polugama potrebnim da se to i dogodi.

Izveštaj vredi pročitati. Ako jedan grafikon sažima problem Evrope, to je ovaj. Prikazuje produktivnost rada u EU kao udeo produktivnosti rada u SAD, od 1890. godine.

Dva svetska rata daleko su više oštetila Evropu nego Ameriku. Poboljšanje nakon 1945. delimično podstaknuto Maršalovim planom zaslužuje da bude nazvano privrednim čudom. U ovom veku Evropa je pretrpela svoj najgori relativni pad van rata.

Počinje otprilike u vreme kada je evro usvojen kao zajednička valuta 1999. godine. Deo te razlike je zato što su evropske zemlje odlučile da radnicima obezbede više vremena za odmor i da svaki zaposleni radi manje sati. Međutim, uglavnom je razlog to što su evropski zaposleni manje produktivni dok rade.

U poslednjih nekoliko godina, sukob u Ukrajini je troškove energije učinio još jednim nedostatkom u konkurenciji u poređenju s SAD i Kinom.

Za rešavanje takvih problema potrebno je mnogo više od nekoliko smanjenja stopa. Draghi tvrdi da EU nema fokus, da rasipa svoje zajedničke resurse kao što je ogromna potencijalna zajednička potrošačka moć i da ne koordinira gde je to važno. Nakon što je svoje monetarne sisteme sastavio pre četvrt veka, još uvek nema koherentnog fiskalnog sistema. To znači da nema šanse za povezivanje industrijske i trgovinske politike na način na koji to čine SAD i Kina. Mogu brzo da reaguju na razvoj događaja; "sporo i razdvojeno kreiranje politike" EU to čini nemogućim:

Još jedan izazov, s obzirom na mogućnost da Donald Trump dobije još jedan mandat, biće kako poboljšati odbrambenu koordinaciju sa ili bez SAD. Draghi ističe:

Čini se da je kontinent spreman nešto da učini. Redovna Sentixova anketa o raspoloženju evropskih ulagača ovog meseca otkriva da su institucije sve pesimističnije. Njihovi stavovi o trenutnoj klimi bili su negativni još duže nego tokom krize državnog duga, u kojoj je EU spasavao Grčku i druge periferne zemlje kako bi sprečio neispunjenje obaveza.

ECB je takođe zatvorena u ciklus snižavanja stopa, iako tržište očekuje dosta veća smanjenja od Feda koja bi mogla još više da naruše konkurentnost Evrope.

Sam evropski korporativni sektor ne poriče problem. Kao što pokazuje Capital Economics, kompanije izveštavaju o tome da se njihova konkurentnost pogoršava.

S druge strane, trajni efekti krize državnog duga promenili su unutrašnju dinamiku evrozone. Periferne članice koje su prošle kroz godine štednje sada postaju jače, dok Francuska i Nemačka izgledaju slabije. Tražiti od perifernih država da preuzmu veći teret prvenstveno kako bi pomogle najvećim privredama ovog puta biće teško prodati. Najnovija istraživanja direktora nabavke za proizvodnju jasno pokazuju takva kretanja.

Ostvarivanje takvih stvari kroz istoriju se pokazalo teško izvodljivim. Još jedan budući italijanski premijer Mario Monti 2010. godine rekao je da "puni potencijal jedinstvenog tržišta još nije iskorišćen". Još uvek nije i više ne uključuje UK. U ECB, Draghi je kontrolisao valutu i mogao je da dela. Širem EU bilo bi daleko više institucionalne rigidnosti.

Jack Allen-Reynolds iz Capital Economicsa dodaje da nepotpuno jedinstveno tržište nije jedina stvar koja koči produktivnost, jer zemlje EU takođe imaju relativno kruta tržišta rada i drugačije zakone. Nadalje, Draghi tvrdi da udeo bruto domaćeg proizvoda EU koji odlazi na investicije mora porasti na 27 s 22 odsto, što će biti teško s obzirom na samonametnuta fiskalna ograničenja evrozone.

Može li se to još dogoditi? David Roche iz Quantum Strategyja tvrdi da će nacionalizam to osujetiti:

Davide Oneglia iz TSLombarda je optimističniji, sugerišući da ovaj put može biti "drugačije". Draghijevi predlozi, kaže, "predstavljaju put najmanjeg otpora za političare EU u svim strankama državama članicama". Opisujući centralizovani fiskalni aktivizam EU kao "neizbežnu završnicu", tvrdi da teške političke situacije u Francuskoj i Nemačkoj pogoršavaju njihova fiskalna ograničenja i mogu učiniti njihove čelnike otvorenijim za povećanje centralnom fiskalnog kapaciteta EU. Svaka nova doza fiskalnog kiseonika, kako je rekao, mogla bi ih sačuvati na vlasti. Trumpova pobeda mogla bi biti pokretač.

Ako u tome ima nečeg dobrog, s investicionog gledišta, barem je nekonkurentnost Evrope uračunat u kretanja na tržištu. Ovako je prošao MSCI-jev indeks deonica u evrozoni u poređenju s američkim od početka uvođenja evra.

Draghi je pre 12 godina upotrebio moć reči da spasi evro, vrlo nevoljno. Suzdržavao se od štampanja novca u nadi da će to naterati političare da iznude potrebne nove, koherentne institucije. "Činjenje svega što je potrebno" došlo je tek kad je postalo očigledno da političari neće delovati. Draghi nije mogao da ih natera na akciju. Ako ovaj put uspe, evropske akcije bi mogle da se oporave. Nažalost, sva je prilika da neće.