Zakon o obnovi prirode podelio politiku Evropske unije

Na svom putu od Francuske prema Holandiji, reka Meza prolazi kroz istočnu belgijsku regiju Limburg, gde se može videti teška mašinerija kako bučno izvlači 900 tona šljunka na sat.

Šljunak iz nekadašnjeg rečnog korita onda putuje po gumenoj traci oko kilometar i po, gde se istovaruje kako bi se onda transportovao u fabrike za proizvodnju cementa i drugih materijala u jednom od najbogatijih delova Evrope.

Pogon za vađenje šljunka u Limburgu nije delić industrijalizacije, već središte najvećeg projekta obnove prirode u Evropi koji bi mogao podstaći i druge slične primere. Deo 30-godišnjeg plana je da se 60 kilometara reke Meze vrati u prirodno stanje, a projekat obnove prirode na 2.000 hektara, što je otprilike dve trećine veličine prostora Brisela, već je 80 odsto dovršen, navodi koordinatorka rečnog parka doline reke Meze Katrien Schaerlaekens.

Obnova tog dela prirode može poslužiti kao model za nešto što Evropska unija (EU) želi da postigne kroz Zeleni plan, odnosno usvajanjem novog i kontroverznog zakona čiji je cilj da se barem 20 odsto kopna i mora vrati u prvobitno stanje.

Zakon o obnovi prirode postao je predmet sukoba klimatskih aktivista i njegovih kritičara.

Evropski poslanici o zakonu su glasali u sredu, a odluka je bila vrlo tesna. Za predlog Evropske komisije (EK) glasalo je 336 predstavnika, dok je 300 bilo protiv, a 13 suzdržano.

Protivnici zakona, što uključuje i Evropsku narodnu partiju, koja je najveća grupacija u Evropskom parlamentu, tvrde da zakon preti bezbednosti snabdevanja hranom i može ubrzati inflaciju. Zagovornici ističu da klimatski problemi već to čine.

"Ponekad se osećam kao Yeats 1919. godine, koji je rekao da se centar ne može održati. Ako desni centar krene prema klimatskom skepticizmu, bićemo u nevolji", kaže potpredsednik Evropske komisije (EK) i poverenik za klimatska pitanja Frans Timmermans, aludirajući na pesmu Williama Butlera Yeatsa "Drugi dolazak" (engl. "The Second Coming").

Bloomberg

Kako se približavaju evropski izbori iduće godine, nastala je bojazan da će političke podele oko obnove prirode urušiti jedan od stubova Zelenog plana na kontinentu koji je ispred ostalih u politici protiv klimatskih promena.

Zeleni plan se sada fokusira i na jedno od najtežih i politički najosetljivijih područja, a to je poljoprivreda. Rešenja zakona o obnovi prirode o upotrebi zemljišta naišla su na snažan otpor poljoprivrednika, koji su dosta jak lobi u EU.

Belgija je mikrokosmos tih podela. Ima snažne poljoprivredne interese koji su decenijama uspevali da imaju uticaj na političke čelnike, a ponekad ih i potkopati. Gotovo polovina Flandrije je poljoprivredno zemljište, otprilike kao i ostatak EU.

Protivnici zakona navode da snažna kompeticija za zemljište čini nemogućim primeniti to što EK želi. Takođe kažu da je nejasno odakle će doći novac da se poljoprivrednicima nadomesti gubitak zemljišta.

U Flandriji hektar poljoprivrednog zemljišta košta više od 60 hiljada evra, a oko 170 hiljada hektara, ili četvrtina ukupne površine, bilo bi izgubljeno obnovom prirode, kaže Lode Ceyssens, predsednik regionalne poljoprivredne lobističke grupe Boerenbond. Tamošnji farmeri, kao i oni u Holandiji, još osećaju posledice regulative EU o azotu od pre 30 godina.

Nova pravila će samo povećati troškove i stvoriti još veću krizu u Flandriji, kaže Ceyssens.

Aktivisti za zaštitu prirode, poput WWF-a, brojke koje poljoprivrednici i političari na desnom spektru nazivaju mitovima i zastrašivanjem.

EK je pokušao uveriti poljoprivrednike da će im promene zapravo pomoći u boljem prilagođavanju na klimatske promene i da će obnovljena okolina pogodovati pčelama i drugim insektima oprašivačima koji su ključni i za poljoprivrednu proizvodnju.

Bloomberg

Zagovornici promene ukazuju na dolinu reke Meze kao primer da je moguće da poljoprivrednici, teška industrija i borci za zaštitu okoline rade zajedno bez gubljenja profita iz vida.

Kada su početkom 1990-ih nova rigoroznija pravila u Belgiji nagovestila kraj industrije vađenja šljunka, privatna kompanija je sklopila ugovore s lokalnim vlastima da će reku Meze vratiti u stanje kakvo je bilo pre industrijske revolucije.

Političari su verovatno podstaknuti na akciju kada su videli veliku štetu koju su izazvale poplave 1993. i 1995. godine, navodi Schaerlaekens.

Recept je jednostavan. Kompanija za vađenje šljunka ili kupi zemlju od seljaka uz reku za cenu iznad tržišne ili im ponudi zemljišta malo dalje od obale. Tada vadi šljunak na period do 20 godina i onda poravna obalu, pa je ponovno prepusti prirodi.

Rezultat je da se ponovo čuje pevanje ptica, raste cveće duž obale, a konji i goveda ponovno se kreću područjem.
Ne treba ni spominjati profit za vađenje miliona tona šljunka i peska.

Iako je godišnja proizvodnja pala sa devet miliona tona 1990-ih na 1,5 miliona tona sada, direktor nalazišta šljunka Frank Liebens kaže da je zadovoljan razvojem situacije.

"Uveren sam da je takav način vraćanja u ranije stanje jedini put. Do 1990-ih nismo bili prijatelji s ljudima koji su hteli vratiti prirodu. Sada smo prijatelji i najtvrdokornijim 'zelenima'", pojašnjava Liebens.

Istina je da može biti teško drugde u EU replikovati faktore koji su se u ovom slučaju poklopili – luksuz dugog vremenskog okvira, političare spremne da potpišu ugovor i industriju pogodnu za obnovu prirode.

Gorljivost debate navela je Timmermansa da kaže da se klimatska politika pretvara u kulturološke ratove.

"Bez obnove prirode gotovo je nemoguće postići klimatske ciljeve", smatra Timmermans.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar