Raspetljavanje razloga protesta poljoprivrednika širom EU

Evropska unija (EU) suočava se s rastućom turbulencijom unutar svog poljoprivrednog sektora, što se u političkom smislu prelilo u proteste širom Starog kontinenta, od Belgije do Bugarske. Ova lavina nezadovoljstva postavlja ključna pitanja o efikasnosti birokratije EU suočene sa višeslojnim izazovima u vidu: inflatornog pritiska koji smanjuje vrednost subvencija poljoprivrednim proizvođačima; sprovođenja strategije zelene energetske tranzicije; komunikacije i usklađivanja sa nacionalnim ministarstvima poljoprivrede; kao i spoljne konkurencije koju predstavljaju jeftiniji uvozni prehrambeni proizvodi.

Novi talas cikličnih protesta evropskih farmera, koji se periodično ponavljaju i zapravo predstavljaju pregovarački proces između kreatora ekonomskih strategija u Briselu i konkretne grane privrede, započeli su krajem godine u Nemačkoj, da bi se zatim proširili i na Francusku, Belgiju, Španiju, Italiju, Poljsku, Slovačku, Rumuniju i Bugarsku.

Osnovna motivacija za demonstracije je uvek jedna te ista - evropski poljoprivrednici zahtevaju od EU da protežira domaće tržište. Kao što je to slučaj sa svim ostalim ekonomskim akterima, krajnji cilj farmera jeste ostvarivanje profita. Gledano politički, seljaci kao klasa su često shvatani kao čuvari tradicionalnih hijerarhijskih društvenih odnosa i predstavnici živog odbleska mitologizovanog prošlog zlatnog doba u očima konzervativaca. Seljaci kao ekonomski činioci, međutim, nisu nimalo iracionalni i zatočeni u nekoj imaginarnoj verziji prošlog vremena. Oni predstavljaju konkretan političko-ekonomski faktor, koji se metodično i organizovanim putem zalaže za ostvarivanje svojih kolektivnih ili klasnih interesa.

Štrajk evropskih farmera ne odudara bitno od drugih sličnih ekonomskih protesta kada su u pitanju sindikalno organizovani činioci, kao što su železnički ili transportni radnici. Njihove akcije se mogu uporediti i sa procesima štrajkova u industrijskom sektoru, poput uspešnog protesta Ujedinjenog sindikata radnika automobilske industrije (UAW) u SAD prošle godine.

Veoma je važno, naročito na prostoru Balkana, napraviti otklon od doživljaja seljaka kao mitoloških folklornih bića koja ispunjavaju panteon nacionalizma koloritnim zaboravljenim običajnim radnjama i razumeti da se radi o klasi koja, s jedne strane, stvara ekonomsku vrednost, dakle privređuje, a s druge, ima materijalne potrebe i aspiracije kao i svi ostali delovi društva. Desničarske ideologije misle, pre svega, u simbolima od kojih ne vide ljude, niti kao ekonomska, niti kao psihofizička bića. Seljaci takođe i glasaju, što ih čini i političkim faktorom.

Depositphotos

 

Konkretni razlozi za proteste farmera u različitim članicama Evropske unije međusobno se razlikuju, ali imaju i dodirne tačke. Razlike su nacionalnog karaktera – nezadovoljstvo i zahtevi mogu biti usmereni pre svega ka nacionalnim vladama država članica. Dodirne tačke su one koje povezuju evropske farmere na nadnacionalnom nivou, a tiču se, naravno, opšte ekonomske strategije i konkretnih ekonomskih mera na ravni EU.

Primera radi, protesti poljoprivrednika u Nemačkoj bio je izazvan, u prvom redu, neslaganjem sa nacionalnom ekonomskom strategijom i strukturom budžeta te države. Nemački farmeri su tražili da njihova vlada uvaži potrebe za neumanjenim subvencijama za dizel i nabavku poljoprivrednih mašina, kao i da smanji zahteve za ograničenje korišćenja đubriva. Ove mere nemačke vlade nisu imale drugi ekonomski rezon osim ubrzavanja zelene energetske tranzicije, koja prečesto, u uslovima krize i usporenog ekonomskog rasta, predstavlja ideološki izazvan iracionalni potez zelenog dela tzv. semafor koalicije. Razume se da je nemačka vlada morala da izađe u susret farmerima, ali je i partija Zelenih ostala zadovoljna jer je svojim biračima signalizirala koliko daleko je spremna da ide u okviru sprovođenja zelene tranzicije.

 

Drugu grupu protesta čine istočnoevropske države, čiji je poljoprivredni sektor pod udarom jeftinijih proizvoda te prirode, koji se uvoze iz ratom pogođene Ukrajine. Tu se u prvom redu misli na Poljsku, Slovačku, Rumuniju i Bugarsku, čiji se poljoprivrednici objektivno suočavaju sa novonastalom konkurencijom. U datim državama prisutan je i politički faktor, jer stranke alternativne desnice podržavaju približavanje s Rusijom, pa su dati protesti njima bliski u geopolitičkom pogledu.

Zahtevi istočnoevropskih poljoprivrednika upućeni su Briselu, jer EU određuje koliko će proizvoda biti uvezeno sa strane. Evropska unija, iako na strani Ukrajine, takođe vodi računa o sopstvenim ekonomskim interesima i ograničava količinu ukrajinskih prehrambenih proizvoda koji mogu biti plasirani na zajedničkom tržištu, dok istovremeno dozvoljava tranzit istih proizvoda u ekonomije van evropskog tržišta.

Treću grupu čine zahtevi upućeni što Briselu, što nacionalnim vladama. Takav je protest farmera u Francuskoj. Tamošnji poljoprivrednici protestuju protiv sve veće birokratizacije nacionalnih subvencija, što je proces koji može biti poznat i domaćim poljoprivrednicima koji u ovom periodu registruju svoja gazdinstva u digitalni registar ministarstva poljoprivrede kako bi mogli da ostvare pravo na određeni nivo subvencija, a u skladu sa veličinom njihovog poseda izraženog u hektarima.

Bloomberg

 

U Srbiji se poljoprivrednici žale na nejasnoće u kategorizaciji namene poljoprivrednog zemljišta koje oni obrađuju, a što može uticati na smanjenje subvencija koje im pripadaju. U Francuskoj se takođe s vremena na vreme usložnjava birokratska procedura dostupa subvencijama, što državi daje bolji pregled situacije u poljoprivrednom sektoru, ali i umanjuje šanse farmera da dođu do potrebnog kapitala. Naličje protesta predstavlja Zajednička poljoprivredna politika (CAP) Evropske unije, koja uključuje obavezu za poljoprivrednike da se najmanje četiri odsto obradivog zemljišta kategorizuje za neproizvodne svrhe, kao i zahtev za redovno sprovođenje plodoreda i smanjenje upotrebe đubriva za najmanje 20 odsto.

U uslovima povećane spoljne konkurencije, povišenih troškova proizvodnje, a inflacijom umanjene vrednosti subvencija, evropski farmeri postaju sve manje konkurentni na domaćem tržištu. Manja konkurentnost znači i nižu stopu profita, u ovoj ionako nepopularnoj privrednoj delatnosti. CAP, dizajniran da pruži podršku poljoprivrednicima, postao je tema debata u koridorima moći Brisela. Kritičari tvrde da je CAP suviše kompleksan, birokratizovan i da favorizuje krupna gazdinstva, što dodatno zaoštrava društveno-političke tenzije u državama članicama EU.

Evropske direktive o zaštiti životne sredine još jedna su sporna tačka za farmere. Istraživanja Eurobarometra ukazuju na to da se 68 odsto poljoprivrednika oseća opterećeno ekološkim pravilima, usled zabrinutosti u vezi sa finansijskom održivošću i povećanim operativnim troškovima.

Bloomberg

 

Koncentracija i konsolidacija vlasništva nad obradivim zemljištem predstavlja neumoljiv trend. Prema podacima Evropskog parlamenta, tri odsto farmi u EU kontroliše više od polovine poljoprivrednog zemljišta. Ova koncentracija vlasništva, zajedno sa prilivom eksternih prehrambenih proizvoda, doprinosi marginalizaciji manjih, porodičnih farmi, pojačavajući nezadovoljstvo i pokrećući proteste.

Trenutni talas štrajkova i protesta poljoprivrednika širom EU proizlazi iz kombinacije ekonomskih pritisaka, političkih kompleksnosti, tehnoloških dispariteta i spoljnih faktora poput ukrajinskih poljoprivrednih proizvoda i strategije EU za prelazak na zelenu energiju. Efikasna komunikacija, sveobuhvatne reforme politika i balansiran pristup ekološkim i ekonomskim ciljevima ključni su elementi za ublažavanje nezadovoljstva evropskih poljoprivrednika.

 

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar