Energetska kriza uzrokovana ratom koju je Evropa mogla da izbegne

Rat u Iranu donosi važnu pouku evropskim liderima: smanjenje zavisnosti od fosilnih goriva nije samo pitanje zaštite životne sredine za buduće generacije, već je ključno i za ekonomsku bezbednost već sada.

Evropska unija (EU) naročito je izložena globalnoj energetskoj krizi koju je rat izazvao. Prirodni gas, koji se uglavnom uvozi, čini oko petine ukupne potrošnje energije u EU, što je udeo koji se gotovo dve decenije nije menjao. Otkako su SAD i Izrael počeli da bombarduju Iran u februaru, cena tog gasa povremeno je skakala i više od 60 odsto. Iako je taj rast blaži nego nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022, ipak snažno pogađa ključne evropske industrije koje se već bore sa visokim troškovima energije.

Šire posledice mogle bi biti ozbiljne. U Nemačkoj, najvećoj ekonomiji EU, vodeći istraživački instituti već su više nego prepolovili prognozu rasta za 2026. godinu - na svega 0,6 odsto. Zabrinutost zbog inflacije dovela je do naglog rasta troškova državnog zaduživanja, što dodatno opterećuje već krhke javne finansije zemalja poput Francuske i Italije.

Kako odgovoriti na krizu? Glavni uspeh EU zasad je to što nije ponovila političke greške iz prošlosti. S pravom je odbačena ideja o oduzimanju "ekstraprofita" proizvođačima obnovljive energije, kao što se radilo tokom gasne krize zbog rata u Ukrajini. Iako su pojedine države članice (posebno Španija) uvele hitne subvencije za fosilna goriva, one su manje i manje disruptivne od ad hok mera iz 2022. godine, koje su koštale više od 500 milijardi evra i narušile tržišne podsticaje za štednju i zaštitu od ekstremnih cenovnih šokova.

Ipak, izbegavanje velikih grešaka nije dovoljno. Dok god evropski lideri ne smanje zavisnost od fosilnih goriva, ova kriza neće biti poslednja.

EU za to ima snažan alat: cenu ugljenika definisanu kroz sistem trgovine emisijama (ETS), koji je najuspešniji mehanizam te vrste na svetu. Umesto njegovog slabljenja ili suspenzije, kako je predlagala Italija, zvaničnici treba da ga očuvaju i dodatno prošire - uključujući i sektor zgrada i saobraćaja. To bi podstaklo širu upotrebu električnih vozila (EV) i udaljilo domaćinstva od fosilnih goriva, koja čine oko dve petine njihove ukupne potrošnje energije - naročito ako se to kombinuje sa subvencijama koje bi pomogle građanima da finansiraju potrebna ulaganja. Na primer, zamena gasnih kotlova efikasnim toplotnim pumpama može gotovo potpuno eliminisati gas koji domaćinstva koriste za grejanje.

Da bi elektroenergetska mreža mogla da izdrži dodatno opterećenje, vlade bi morale da obezbede finansijske mehanizme i ubrzaju izdavanje dozvola za velika ulaganja u skladištenje energije (poput baterija), nuklearnu energiju i prekogranične interkonekcije koje povezuju evropsko tržište. U međuvremenu, pametniji dizajn tržišta - poput maloprodajnih ugovora koji podstiču potrošače da troše manje kada su cene visoke - mogao bi omogućiti efikasnije korišćenje postojeće infrastrukture.

Na kraju, dok god prirodni gas ostaje ključan za ekonomiju, EU mora da obezbedi dovoljne zalihe za narednu zimu i da, u idealnom slučaju, uspostaviti strateške rezerve gasa kako bi ublažila kratkoročne šokove, po uzoru na postojeće rezerve nafte. EU, inače, može biti iznenađujuće agilna pod pritiskom. Kada je Rusija 2022. godine prekinula isporuke gasa, Unija je uspela da brzo smanji potrošnju i diverzifikuje dobavljače.

Ipak, energetska nezavisnost još nije postignuta. Ovog puta, EU mora da uradi više.