Suficit robe uz energetski deficit osnovna slabost evropske ekonomije

EU je industrijska sila koja je prisiljena da uvozi svoj glavni proizvodni input. Od svih njenih slabosti o kojima se raspravlja duže od decenije, od glomazne birokratije, manjka inovativnosti, do paralize odlučivanja, najveći strukturni nedostatak predstavlja manjak domaćih izvora energenata i zavisnost od njihovog uvoza.

Trenutna energetska kriza zbog rata u Iranu je samo najnoviji u nizu dokaza te činjenice. Posledice naglog prekida višedecenijske energetske povezanosti s Rusijom (nekada SSSR-om) se još nisu do kraja materijalizovale, a već je počeo novi energetski udar.

Rusija više nije podoban izvor energenata zbog (geo)političke odluke da se zbog napada na Ukrajinu ukine snabdevanje naftom, gasom, ugljem i drugim sirovinama iz te države. Uvoz s Bliskog istoka će biti otežan još neko vreme jer je infrastruktura za vađenje i transport energenata oštećena. Norveška nema dovoljne kapacitete da pokrije sve potrebe EU. SAD se nameću kao jedini pravac snabdevanja, ali aktuelna administracija u Vašingtonu je već pokazala da nije najpouzdaniji spoljnotrgovinski partner.

EU izvozi sve osim energije

Kada se pogleda spoljnotrgovinski bilans EU, jasno je da su sve kategorije osim energenata i sirovina generatori suficita. Deficit se primarno pojavljuje u trgovini energentima, a u manjoj meri i sirovinama. Svakog meseca u 2025. deficit u spoljnoj trgovini energentima iznosio je između 22 i 30 milijardi evra, a sirovinama između 0,9 i 3 milijarde evra.

Suficit u trgovini hemijskim proizvodima, mašinama, hranom i pićima kao prevoznim sredstvima je ipak više nego dovoljan da pokrije deficit energije i sirovina, pa je 2025. EU kolektivno ostvarila ukupni trgovinski suficit (proizvodi bez usluga) od 133 milijarde euva. Zapravo kroz ceo 21. vek postojala su tek tri kraća razdoblja kada je EU ostvarivala deficit u trgovini proizvodima s ostatkom sveta; 2000-2001, 2008-2009. (početak globalne finansijske krize) i 2022. (energetska kriza i visoke cene energenata).

Okvirno se može reći da je EU po pitanju spoljne trgovine između Kine i SAD. Nije glavni svetski uvoznik kao SAD, ni glavni svetski izvoznik kao Kina, ali je istovremeno i veliki izvoznik i veliki uvoznik. Ranjivost evropskog modela je upravo u cenama energenata.

Zavisnost EU od uvoza nafte je praktično stopostotna. Domaći izvori su 2024. pokrivali manje od četiri odsto potreba. Hrvatska je malo bolja od proseka s 8,5 odsto potreba pokrivenih iz domaćih izvora, ali to na kraju ništa bitnije ne menja.

Situacija s prirodnim gasom je uslovno rečeno malo bolja, ali zavisnost od uvoza od 85 odsto je još uvek visoka. Po ovom pitanju je Hrvatska više samoodrživa od proseka EU, sa zavisnošću od 69 odsto. Ipak, Hrvatska je 2004. zavisila samo 23,4 odsto o uvozu, ali zbog iscrpljivanja domaćih izvora i veće upotrebe tog energenta zavisnost postpeneo raste do današnjih nivoa.

 

 

 

Odakle dolazi energija u EU?

U 2021. 40 odsto uvoza gasa i 25 odsto uvoza nafte u EU stizalo je iz Rusije. Zbog napada Rusije na Ukrajinu i posledično uvođenja sankcija Rusiji EU postepeno diverzifikuje snabdevanje, iako se još uvek uvoze značajne količine gasa iz Rusije.

Diverzifikacija snabdevanja naftom i naftnih derivata je sprovedena, pa su osim udela Norveške i SAD porasli i udeli Kazahstana, Libije, Saudijske Arabije, Nigerije i Iraka. Sve te države su i 2021. učestvovale s više od pet odsto u uvozu nafte i naftnih prerađevina EU. Kategorija "Ostali" je porasla sa 16-17 odsto na 31,5 odsto u trećem kvartalu 2025, što je jak signal širenja pravaca snabdevanja.

Po pitanju prirodnog gasa situacija je teža, jer je još 2021. oko 40 odsto tog energenta u EU stizalo iz Rusije. Zavisnost od ruskog gasa zamenjena je zavisnošću og gasa iz SAD (tečni prirodni gas, LNG) i Norveške (gasovodi). Ali LNG stiže još iz Alžira, Katara, Nigerije, Trinidada i Tobaga i Perua. Gasovodima još stiže iz Alžira, Velike Britanije, i Azerbajdžana.

 

 

Alternativni pravci snabdevanja

Velikim delom je EU već počela da prelazi na alternativne pravce, delimično zaobilazeći tradicionalne dobavljače s Bliskog istoka, SAD, Rusiju i Norvešku. Četiri su glavna alternativna pravca koja se već koriste ili bi se mogla koristiti; Kaspijski (Kazahstan, Azerbajdžan), severnoafrički (Alžir, Libija), podsaharski (Nigerija, Angola, Gana), i južnoamerički (Brazil, Gvajana).

Kaspijski pravac se već koristi blizu maksimalnog kapaciteta. Južni gasni koridor, kojim se prevozi gas iz Azerbajdžana, prolazi uglavnom kroz Tursku. To je samo po sebi politički nestabilno jer daje Turskoj jaku polugu moći prema EU. Kazahstan nema izlaz na otvoreno more, pa nafta iz njega u EU dolazi preko gasovoda u Rusiji i Turskoj.

I severnoafrički pravac je velikim delom već maksimalno iskorišćen, dobrim delom zbog loše infrastrukture u koju se nedovoljno ulaže. Najbliža je i najjeftinija ruta, ali Alžir nema kapaciteta za širenje infrastrukture dok je Libija previše politički nestabilna da bi bila pouzdan izvor.

Podsaharski pravac ima velik potencijal, ali kombinacija loše infrastrukture, korupcije, krađe i nestabilne bezbednosne situacije ga čine uglavnom neisplativim. Izvoz se odvija isključivo pomorskim putem (za razliku od cevovoda), što znači da se EU takmiči s ostalim velikim kupcima poput Indije, Kine i Indonezije. Da bi se taj alternativni pravac više iskoristio, potrebno je da evropske kompanije ulože značajna sredstva i sarađuju s afričkim vlastima, a takvi projekti traju godinama pre nego što daju opipljive rezultate.

U južnoameričkom pravcu je neiskorišćen potencijal Brazila, koji je veliki izvoznik nafte. Problem je udaljenost i direktno nadmetanje s Azijom i SAD, ali već postoje naznake da EU preuzima značajan udeo tog tržišta. Kapaciteti Gvajane za izvoz sirove nafte, i to tipa koji odgovara rafinerijama u EU (laka), strahovito rastu. Toj zemlji se u 2026. previđa rast BDP-a od 16 odsto upravo zbog toga. Sve veći deo tog izvoza odlazi u EU, iako se ne radi o količinama koje mogu da zamenei gubitak isporuka s Bliskog istoka. Međutim, krajem 2025. Američka uprava za energetske informacije predviđala je da će 2026. pola rasta svetske proizvodnje sirove nafte dolaziti iz tri južnoameričke države: Brazila, Gvajane i Argentine.

Dugoročna ranjivost EU

EU je u tri godine uspela da uradi ono što se činilo nemogućim, da drastično smanji uvoz energenata iz Rusije i stabilizuje snabdevanje. Ali to nije rešilo problem, jer se Bliski istok pokazuje kao nesiguran pravac snabdevanja, a u SAD je na vlasti administracija koja nije pouzdan partner. Norveška ne može sama da pokrije sve potrebe EU.

U kratkom roku će EU morati da prati svetska tržišta i bori se za svaku isporuku nafte i gasa s Azijom. Srednjeročno će morati da nastavi da diversifikuje snabdevanje energentima, u čemu najveći potencijal po pitanju nafte ima južnoamerički pravac a po pitanju gasa podsaharski. Dugoročno će zauvek ostati ranjiva dok zavisi od uvoza energenata, pa je pametna energetska tranzicija pitanje ekonomske i strateške bezbednosti.