Svet strahuje od nestašice peska - ključne sirovine za građevinu, tehnologiju i infrastrukturu

U vremenima energetske krize pažnja sveta usmerena je na naftu i gas - sirovine koje nekoliko decenija direktno utiču na svakodnevni život. Praćenje promena cena, protočnosti trgovinskih pravaca, političkih promena i problema u proizvodnji u takvim vremenima postaje tema od javnog značaja, a ne samo stručna oblast.

Ali svet pokreće i čitav niz drugih resursa, mimo nafte i gasa. Gvožđe, bakar, aluminijum i plemeniti metali takođe su često u centru pažnje javnosti, iako mnogo ređe od nafte i gasa. Ponekad se pominje i voda, nekada opisivana kao "nafta 21. veka" (predviđanje koje se još nije obistinilo) i resurs bez kojeg doslovno nema života.

Izuzetnu važnost ima jedan resurs koji se retko pominje u javnosti, a zapravo je ključan u proizvodnji čitavog niza stvari sa kojima se ljudi svakodnevno susreću - taj materijal je pesak.

Potcenjena važnost peska

Pesak je čudan resurs. Globalno je relativno ravnomerno rasprostranjen - barem u odnosu na druge sirovine - ali u pojedinim državama ipak postoji nestašica. Iako ga na nekim tržištima nema dovoljno, njegova cena po volumenu je veoma niska i njime se retko trguje na međunarodnom nivou.

Čitav niz proizvoda bez kojih moderna ekonomija ne bi bila moguća (od betona i puteva do pametnih telefona i solarnih panela) u nekoj fazi proizvodnje uključuje pesak. Ujedinjene nacije (UN) procenjuju da pesak i šljunak čine do čak 85 odsto mase svih eksploatisanih minerala na svetu.

U tom podatku krije se i problem sa peskom. On, zapravo, nije sporedni resurs, već jedan od temelja bez kojih bi se moderni svet urušio. Uporedo s urbanizacijom, rastom stanovništva i životnog standarda, kao i stambenom i infrastrukturnom gradnjom, rasla je i potreba za peskom. Ilustracije radi, za proizvodnju betona može biti potrebno nekoliko puta više peska i šljunka nego cementa.

Problem je što se eksplozija tražnje, posebno poslednjih decenija usled snažnog privrednog rasta Kine, sudara sa fizičkim ograničenjima. Termin "pesak" skriva činjenicu da se ne radi o jedinstvenom proizvodu, već da svaki tip peska ima različite namene, a većina peska koji postoji na Zemlji (pustinjski pesak) nije pogodna za građevinski sektor, koji je, inače, njegov najveći potrošač.

Zbog toga postoji naizgled paradoksalna situacija da su neke pustinjske države koje "leže na pesku" veliki uvoznici peska. Pustinjski pesak je previše sitan, pa se građevinski sektor oslanja na pesak i šljunak iz reka i jezera, a njega, pritom, ima znatno manje nego pustinjskog.

Sora

Tržište peska ne funkcioniše kao druga tržišta

Uprkos globalnom značaju, tržište peska ne funkcioniše kao klasično tržište sirovina. Ne postoje transparentna cena, pouzdani podaci o količinama, niti standardizovani tokovi trgovine. Većina država nema ni osnovne evidencije o količini izvađenog peska, što je potpuna suprotnost uređenim i kontrolisanim tržištima nafte, gasa, gvožđa ili bakarne rude.

Ipak, mogu se ugrubo uočiti jasni obrasci. Među najvećim proizvođačima dominiraju velike ekonomije poput SAD, Indije i Turske, dok su među najvećim uvoznicima i relativno male države poput Singapura. Singapur je poseban slučaj jer pesak koristi za nasipanje teritorije, pri čemu je u pojedinim godinama učestvovao sa čak 14 odsto globalnog uvoza.

Osnovni problem je to što se u pojedinim državama pesak i šljunak eksploatišu brže nego što se prirodno obnavljaju. Osim dugoročnog ekonomskog problema, to predstavlja i ozbiljan ekološki izazov, jer peščani ekosistemi uz reke, jezera i obale imaju veliku ulogu u očuvanju biodiverziteta čitavog sistema, kao i u kontroli vodostaja i sprečavanju erozije okolnog zemljišta.

Problemi s eksploatacijom

Zbog neuređenosti globalnog tržišta i "nevidljivosti" peska u očima javnosti i nacionalnih institucija, ilegalna eksploatacija peska postala je globalni fenomen prisutan i u siromašnim i u bogatim ekonomijama. Vađenje bez dozvole, prijavljivanje manjih količina od stvarno izvađenih, kao i korupcija - praktično svuda idu ruku pod ruku s ovom industrijom. Po razmerama destruktivnog uticaja na lokalna društva i ekološke sisteme, industrija eksploatacije peska može da se poredi sa najozloglašenijim resursima poput dijamanata, zlata i kobalta. Zabeleženi su slučajevi prinudnog i dečjeg rada, dužničkog ropstva, korupcije i krijumčarenja.

Paradoksalno je to što je pesak od ključnog značaja za izgradnju infrastrukture koja treba da pruži zaštitu od klimatskih promena, kao i za sisteme proizvodnje energije iz obnovljivih izvora. Silicijum, čiji je pesak primarni izvor, neophodan je za proizvodnju solarnih panela, a temelji vetroelektrana izrađuju se od betona. Pesak ima važnu ulogu i u sistemima za prečišćavanje otpadnih voda, dok se silicijum koristi i u proizvodnji električnih baterija.

Zbog svega navedenog, pojedini naučnici i međunarodne organizacije upozoravaju da svet ulazi u "doba krize peska". Suštinski problem nije u tome što peska nema dovoljno, već u tome što je tržište neuređeno, pa njegova eksploatacija dovodi do mnogih negativnih sporednih posledica.

Za razliku od većine drugih resursa, troškovi eksploatacije u vidu ekološke štete i negativnog uticaja na lokalno stanovništvo gotovo da nisu uključeni u tržišnu cenu. Bez stavljanja tržišta pod kontrolu nacionalnih i međunarodnih institucija, kao što je slučaj sa drugim strateškim resursima, rast tražnje dovešće do daljeg širenja i umnožavanja negativnih posledica.

Da li je zabrinutost opravdana

Postoje i suprotna tumačenja problema. Iako malo ko negira probleme lošeg upravljanja i ilegalne eksploatacije, mnogi smatraju da je čitava priča preuveličana. Ističe se da ne postoji problem "globalne nestašice peska", što zapravo ne tvrde ni Ujedinjene nacije, već lokalnih nestašica koje proizlaze iz logističkih i kvalitativnih problema. Iz toga proizlazi da se ne radi o jednom globalnom problemu, već o nizu lokalnih problema nastalih zbog lošeg upravljanja tim resursom.

Na kraju, kritičari teorije o globalnoj nestašici peska tvrde da - ako zaista postoji ozbiljan manjak peska - on bi se odrazio na tržišnu cenu. Cene peska globalno nisu "eksplodirale", što oni vide kao dokaz da je priča o nestašici prenaglašena.

Ne treba zanemariti ni to da narativ o "kraju peska", zapravo, nije ništa novo. U prošlosti su se često pojavljivala apokaliptična predviđanja o skorom iscrpljivanju ključnih resursa, koja se, uglavnom, nikada nisu ostvarila. Tokom 20. veka predviđalo se skoro iscrpljivanje bakra, nafte, prirodnog gasa, aluminijuma, fosfora, pa čak i drveta. Krajem 20. veka bilo je popularno i predviđanje globalne nestašice vode i posledičnih "ratova za vodu".

Nijedno od tih predviđanja se nije ispunilo zbog kombinacije tehnološkog napretka, pronalaska novih izvora, recikliranja, i supstitucije. Nedavno preminuli biolog Paul R. Ehrlich, autor knjige "The Population Bomb" u kojoj se već 1968. predviđao potpuni globalni društveni kolaps zbog prevelikog broja stanovnika, 1980. godine se kladio s ekonomistom Julianom Simonom da će cene pet sirovina (bakar, hrom, nikl, kalaj, volfram) do 1990. rasti u realnim okvirima  (prilagođeno inflaciji). Cene svih pet sirovina su pale u realnim okvirima i Ehrlich je izgubio opkladu, iako je do kraja života ostao zagriženi pobornik teorije o prenaseljenosti Zemlje i skorom nestanku resursa.

Loša predviđanja dovode do loših odluka

Pesak je zaista mnogo važniji resurs nego što je javnost toga svesna. Problemi na koje upozoravaju Ujedinjene nacije i druge međunarodne organizacije jesu stvarni, ali se na osnovu dostupnih dokaza može zaključiti da su apokaliptične najave o globalnoj nestašici peska neutemeljene.

Činjenica je da postoje lokalne nestašice, ali se ne radi o globalnom problemu. Neuređenost tržišta, problemi sa korupcijom, kriminalom, dečjim radom i ekologijom ne bi trebalo zanemarivati, ali "zabrinutost" u vezi s peskom podseća na ranija predviđanja o nestašicama drugih resursa, što je bila svojevrsna opsesija druge polovine 20. veka.

Zbog toga je neutemeljena panika oko navodne nestašice peska opasna. U prošlosti su slični narativi dovodili do pogrešnih odluka koje su stvarale veštačke nestašice, loše usmerene subvencije, gomilanje zaliha, prekomerne regulacije, kao i pogrešno postavljene poljoprivredne i industrijske strategije. Ovoga puta, trebalo bi da svet bude pametniji.