Kroz Evropu na šinama: Jedna vozna karta, četiri države za mesec dana

Dvadesetog jula, negde između trga Sibeles i dva miliona ljudi u crvenim dresovima na ulicama Madrida, shvatila sam da najbolji deo ovog putovanja zapravo nisam ni mogla da isplaniram. Mesec dana ranije sedela sam kod kuće gledajući u mape evropskih železnica, pokušavajući da povežem što više tačaka na moru. Da sam poslušala sopstvenu logiku i izabrala Barselonu, ne bih prisustvovala verovatno jednom od najvećih slavlja koje je Španija videla.

Dilema je bila jednostavna: hladnija, severna Evropa, sa manje štrajkova, manje gužve, ali i manje energije i, bar po mom mišljenju, manje dobre hrane, ili dobro poznata južna ruta, uz uslov da ipak biram mesta koja ranije nisam posetila.

Naravno, prevagnulo je ovo drugo. Na Mediteranu je načičkano toliko lepih mesta da bi mi, iskreno, samo italijanska obala bila dovoljna za dva meseca puta. Ali ipak, ja sam htela da pređem nekoliko državnih granica, da se sama snađem kroz više država i jezika, da pređem preko četiri hiljade kilometara vozom i da vidim koliko me daleko ta jedna karta zapravo može odvesti.

Železnička stanica u Nici | Depositphotos

Kad god bih nekome pomenula da putujem sama mesec dana, ljudi bi me gledali sa sumnjom. A ja sam se, s druge strane, osećala sigurno: isplanirala sam sve do sitnih detalja: gde hoću da idem, kako da ne idem vozom noću, šta ako mi neko ukrade telefon... Kad sam krenula, shvatila sam koliko je zapravo ljudi poput mene na putu - i onih u dvadesetim, ali i onih u šezdesetim, koje sam sretala kako vozom istražuju gradove u kojima nisu bili decenijama. Najviše Australijanaca, ali i Nemaca, Britanaca i Amerikanaca. Jasno, njima je taj tip putovanja prirodniji i pristupačniji, ali sa dobrim planiranjem i malo prilagođavanja, mogao bi da bude i nama.

Uzgred, ideja jedne vozne karte koja povezuje Evropu nije nova: Interrail postoji od 1972, kada je uveden kao karta za mlade do 21 godine, u čast pedesetogodišnjice Međunarodne železničke unije. Danas nema gornje granice godina.

Solo podvig i hiljade kilometara na šinama

Ipak, solo putovanja su nam i dalje pomalo strana. Rečenicu "nikad nisam upoznao/la nekog iz Srbije (ko putuje solo)" čula sam toliko puta da sam prestala da brojim. Možda zato što jednostavno volimo društvo, a možda i zato što se osećamo sigurnije, jer jeste lakše da imate na koga da se oslonite. Ipak, kroz solo putovanje upoznajete sebe i gradite samopouzdanje, učite šta vam prija, a šta ne, i preuzimate kontrolu nad celokupnom avanturom.

Kada sam počela da planiram, oslonila sam se dosta na AI - što je, priznajem, delom bila i greška. Dobiješ uredan spisak onoga što se mora videti, ali spisak nije grad. Jedino što je bolje od toga da se sprijateljiš sa lokalcima i pitaš njih šta treba da radiš jeste da se jednostavno nađeš na pravom mestu u pravo vreme.

Karta koju sam koristila važi za 33 evropske zemlje i oko 40 železničkih kompanija. Srbija jeste jedna od tih 33, ali ima manje linija, pa nije uvek lako naći put. Kad sam sabrala sve deonice - ispalo je oko 4.400 kilometara vozom. To je otprilike više nego što ukupno ima pruga u celoj Srbiji.

Putovanje Mediteranom vozom nije uvek jednostavno kako zvuči: mesta često moraju da se rezervišu unapred i uz doplatu, a vozovi - naročito na jugu - ponekad štrajkuju i znaju da kasne.

Uprkos tome, vožnja vozom je moj omiljeni način putovanja. Taj mir i pejzaže, od planina do šuma i mora, teško da možete doživeti negde drugde. Pa krenimo...

 

Bolonja u širokom kadru

Bologna - Piazza Miaggiore | Hana Stevović

Bolonju sam izabrala kao početnu tačku pomalo slučajno, a ispostavilo se da je bila savršen uvod u putovanje. Univerzitet u Bolonji osnovan je 1088. godine i smatra se najstarijim univerzitetom u kontinuiranom radu na svetu - odatle i prvi od tri nadimka grada: La Dotta, učena. (Druga dva su La Grassa, masna, i la Rossa, crvena - zbog boje fasada.)

Na grad od nešto manje od 400.000 stanovnika dolazi blizu 90.000 upisanih studenata, a smatra se da je oko trećine stanovnika mlado, pa su kafići puni, ulice žive, a čak i tokom sezone vlada energija koja se retko sreće u turistički pretrpanim italijanskim gradovima.

Ono što Bolonju vizuelno izdvaja jesu njeni lukovi - oko 62 kilometra natkrivenih portika, od čega blizu 40 kilometara u samom istorijskom jezgru, ispod kojih možeš da obiđeš pola grada čak i kada pada kiša. Nije slučajno što su 2021. upisani na UNESCO-vu listu svetske baštine.

Grad ima i svoju malu legendu - "sedam tajni Bolonje", sedam skrivenih detalja raštrkanih po gradu koje turisti retko primete. Možete da probate da ih pronađete sve, ali verovatno nećete uspeti da vidite razbijenu vazu na vrhu Kule Azineli, a mnogi veruju da ona uopšte ne postoji. Pazite, uz kulu ide i studentsko sujeverje: ko se popne pre diplome, nikad neće diplomirati.

Ostalih šest je lakše. U Ulici Pjela postoji prozorčić koji se gura kao vratanca i iza kojeg se pojavi kanal - ostatak nekadašnje mreže vodenih puteva i jedini razlog zbog kog Bolonja ima svoju "malu Veneciju". U tremu Korte Izolani su tri strele zabodene u drveni plafon: legenda kaže da su tri razbojnika čekala u zasedi da ubiju bolonjskog velikaša, ali ih je u ključnom trenutku sa prozora omela naga devojka, pa su promašili. Pod svodom palate Podesta radi "bežični telefon" - stanite u jedan ugao, okrenite se ka stubu i šapućite, a osoba u dijagonalno suprotnom uglu čuje savršeno; priča se da se tako u srednjem veku ispovedalo gubavce, bez fizičkog kontakta.

Preostala tri su više šala nego tajna. Sa tačno određene pločice na stepenicama biblioteke Salaborsa, ispruženi prst Neptunove statue vizuelno se pretvara u nešto sasvim drugo - što se pripisuje osveti vajara Đambolonje zbog cenzure. Nedaleko odatle stoji natpis "Panis vita, canabis protectio, vinum laetitia" - hleb je život, konoplja zaštita, vino radost - podsetnik na bogatstvo koje je gradu donela proizvodnja konoplje. A na stolu u Palati Podži, sedištu univerziteta, piše "panum resis", što se tumači kao poruka da je znanje osnova svake odluke.

Glavni trg, Pjaca Mađore, uveče se pretvara u otvoreno bioskopsko dvorište. Iza toga stoji "Cineteca di Bologna", jedna od najvažnijih filmskih arhiva u Evropi, koja svakog leta postavlja ogroman ekran nasred trga, gotovo šezdeset večeri zaredom, sve besplatno. Deo programa se preklapa sa festivalom "Il Cinema Ritrovato", posvećenim restauriranim filmovima.

Otvoreni bioskop u Bolonji | Hana Stevović

Ispod ekrana stane oko 3.000 ljudi, a ja sam gledala hongkonški film "Peking Opera Blues" - mešavinu istorijske komedije, političkog trilera i borilačkog spektakla. Prikazana je verzija restaurirana u 4K baš ove godine. Bio je to običan julski četvrtak uveče, i baš ta jednostavnost bolonjske svakodnevnice ostala mi je kao jedna od najlepših uspomena sa celog putovanja.

Ne smem da završim deo o Bolonji a da ne pomenem hranu. Bolonja se ne zove uzalud "la grassa", što znači masna. Specijaliteti su tortelini, ragù (koji ovde niko ne zove "bolonjeze"), mortadela, sve to za cenu koja je, u poređenju sa ostatkom Italije, dosta niska.

Ragù je toliko ozbiljna stvar da je zvanični recept osamdesetih deponovan u Privrednoj komori Bolonje (i osvežen 2023) - i služi se sa taljatelama, nikad sa špagetama. U istoj komori čuva se i zlatna taljatela kao etalon: široka tačno osam milimetara kada se skuva, što je, po lokalnoj računici, 1/12.270 deo visine Kule Azineli. Recept za tortelinije registrovan je još sedamdesetih, a legenda kaže da im je oblik inspirisan Venerinim pupkom.

Ragù u Bolonji niko ne zove "bolonjeze" | Hana Stevović

Iz Bolonje sam otišla i na dnevni izlet u Modenu (dvadesetak minuta vozom), samo da probam pravi parmezan i balzamiko sirće. Pritom, Parmigiano Reggiano zri najmanje 12 meseci, a tradicionalni balzamiko (Aceto Balsamico Tradizionale di Modena) najmanje 12 godina, prelivan iz bureta u bure. Sam centar Modene je, uzgred, takođe na UNESCO listi.

 

Firenca, grad u kojem nijedna šetnja nije preduga

Katedrala u Firenci | Hana Stevović

Do Firence se iz Bolonje stiže za nepunih četrdeset minuta, i to uglavnom kroz planinu - nova pruga preko Apenina je skoro cela u tunelima, pa Toskana iskoči kroz prozor tek pred sam kraj.

Firenca u julu je, da budem iskrena, pakao - vrućina koja redovno prelazi 35 stepeni, gužva, redovi. Firenca se nalazi u kotlini okruženoj brdima, pa su vrućine još gore od standardnih, letnjih. Ipak, grad sam po sebi je toliko lep da ti sve to nekako brzo oprosti. Istorijsko jezgro je na UNESCO listi, a Brunelekijeva kupola katedrale sazidana je od preko četiri miliona opeka bez unutrašnje skele, i dalje je najveća zidana kupola na svetu.

 Firenca | Hana Stevović

Mostovi, živa muzika koja dopire sa svakog trga, "Uffizi" galerija sa Botičelijevim "Rođenjem Venere" i "Prolećem" i Karavađovom "Meduzom" - Firenca ima taj poetični, gotovo melanholični šarm koji je teško opisati rečima dok ga ne osetiš uživo, najbolje na zalasku sunca sa nekog od mostova. Zapravo, najbolje sa Ponte Vekija, jedinog firentinskog mosta koji nemačka vojska nije srušila u povlačenju 1944. Brojne zlatare na njemu nisu slučajnost: mesare je odatle oterao Ferdinando I, jer mu je smetao miris ispod natkrivenog hodnika kojim je porodica Mediči prelazila reku.

Ponte Vekio, jedini firentinski most koji nemačka vojska nije srušila u povlačenju 1944. godine | Hana Stevović

Zanimljivo je i da grad ima sopstveni sindrom. "Stendalov sindrom" - vrtoglavica i ubrzan puls od prevelike koncentracije umetnosti i prirode - nazvan je po francuskom piscu koji je opisao svoju malaksalost posle obilaska firentinskih crkava, a kao pojavu ga je imenovala jedna firentinska psihijatrica, pošto je godinama primala turiste sa istim simptomima.

Ono što me je iznenadilo jeste koliko trgova grad ima - svaki drugačiji i mogla bih ceo dan da provedem samo prelazeći iz jednog u drugi bez ikakvog plana. Dodajte tome i odlične sendviče na skoro svakom uglu i već imate bazu za odličan dan. Ja nisam fan tipičnog "lampredota", ali ga mnogi hvale, pa mu možda treba dati šansu.

 

Đenova, luka koja drži u neizvesnosti

Pesto, ali na plaži | Hana Stevović

Do Đenove sam putovala sa presedanjem u Pizi, i to je bila prva vožnja na kojoj se more videlo kroz prozor iz kabine.

Ako je Bolonja bila opuštena i studentska, a Firenca bajkovita i umetnička, Đenova je nešto sasvim drugo - grublja, slojevitija, uz osećaj da se grad ne prilagođava vama. Energija je definitivno drugačija, malo iskrenija, ili bar realnija.

Uske uličice starog grada (lokalno: caruggi) su me pomalo podsetile na Napulj - onaj isti osećaj da iza svakog ćoška može da te dočeka i prelepa crkva i veš okačen preko cele ulice. Neki bi dodali i ponekog džeparoša - meni se nije desilo, pa neću da tvrdim. Inače, to jezgro je jedno od najvećih srednjovekovnih gradskih jezgara u Evropi, sa preko sto hektara uličica u kojima se skoro sigurno bar jednom izgubiš.

Đenova ima jedan od najvećih akvarijuma u Evropi - otvoren povodom petsto godina od Kolumbovog putovanja, sa oko 12.000 životinja i 600 vrsta - i jednu glavnu ulicu, Via Garibaldi, sa palatama pod UNESCO zaštitom. Reč je o sistemu privatnih palata koje su, po odluci Republike, bile upisane u zvanične spiskove i ždrebom dodeljivane kao smeštaj visokim gostima države.

Đenova ima jedan od najvećih akvarijuma u Evropi | Hana Stevović

I farmerke duguju gradu ime - francusko bleu de Gênes, "đenovsko plavo", po čvrstom platnu koje se izvozilo iz đenovske luke, vremenom je postalo "blue jeans".

Plaža u gradu nije najbolja, ali petnaestak minuta vozom stiže se do lokalnih plaža - Nervi, Sturla, Bokadase - koje su pune lokalaca.

Hrana, naravno, pesto alla genovese i fokača. Pravi pesto ima tačno sedam sastojaka (đenovski bosiljak sa zaštićenim poreklom, pinjoli, beli luk, parmezan, sardinijski pekorino, maslinovo ulje i so), a u gradu se svake dve godine održava i svetsko prvenstvo u pravljenju pesta - obavezno u avanu, nikako blenderom. To izaziva neku želju da se vratiš kući i baciš kupljenu teglu pesta iz frižidera da bi napravio domaći. Probala sam i pansoti sa salsom di noci, testeninu sa umakom od oraha, jedno od najstarijih ligurskih jela - bilo mi je zanimljivo, mada moj balkanski mentalitet, kad vidi jelo od dva sastojka (testenina + sos), uvek pomisli da nešto fali.

Cinque Terre | Hana Stevović

Iz Đenove sam otišla na izlet u Cinque Terre - pet sela obešenih na liticama iznad mora, na UNESCO listi, u okviru najmanjeg italijanskog nacionalnog parka. Svako selo ima svoj karakter: Monteroso, Vernaca, Kornilja, Manarola i Rijomađore. Četiri od pet izlaze direktno na more; Kornilja je jedina "gore", stotinak metara iznad obale. Čitav taj pejzaž terasa drže suvozidi koji, po procenama, ukupno mere oko 6.700 kilometara - otprilike kao Kineski zid i još malo - koji se smatraju arhitektonskim čudom. Iako je leti sve to poprilično zagušeno turistima, čak ni gužva ne uspeva da pokvari prizor.

 

Torino - kratak susret sa filmom

Nacionalni muzej filma u Mole Antonelliani - zgradi visokoj 167,5 metara, prvobitno započeta kao sinagoga, a jedno vreme važila je za najvišu građevinu na svetu | Hana Stevović

Iz Đenove sam otišla do Torina, jedva na jedan dan. Prioritet mi je ovde bio Nacionalni muzej filma, smešten u Mole Antonelliani - zgradi visokoj 167,5 metara, započetoj kao sinagoga, koja je jedno vreme bila najviša zidana građevina na svetu. Ako vam silueta deluje poznato: nalazi se na italijanskoj kovanici od dva centa. Panoramski stakleni lift se kroz sredinu zgrade penje do vrha za minut.

Tih dana bila je u toku izložba "My Name Is Orson Welles". Preko 400 eksponata - fotografije, crteži, plakati, arhivski dokumenti, dosta toga nikad izloženo - poređano je duž spiralne rampe koja se uvija uz unutrašnjost kupole, a u središtu sale vise tri ekrana na osamnaest metara visine sa čuvenom scenom ogledala iz "Dame iz Šangaja".

Ostatak grada sa 18 kilometara arkada, đandujoti i bicerin ostavljam za neki sledeći put, nadam se uskoro.

 

U gužvi Nice

Prelep pogled na Azurnu obalu iz Nice ni letnje gužve nisu poremetile | Hana Stevović

Prelaz iz Torina u Nicu je sporo putovanje jer nema direktne veze, ali uz prelep pogled na Azurnu obalu. Kako uđete u Francusku, gužve postaju još gore. Uzgred, do 1860. ta granica nije ni postojala na tom mestu: Nica je bila Nizza, deo Sardinijskog kraljevstva sa prestonicom u Torinu. Đuzepe Garibaldi je rođen u Nici i do kraja života nije oprostio to ustupanje.

Stigla sam baš na Dan Bastilje. Te godine, međutim, nije bilo vatrometa jer se obeležavala desetogodišnjica terorističkog napada iz 2016, u kojem je na Promenadi Anglea poginulo 86 ljudi, a preko 450 bilo povređeno. Grad je to poštovao tišinom: komemoracija je trajala tri dana, od 12. do 14. jula. I Pariz je te godine pomerio svoj vatromet na 13. jul, iz istog razloga.

Uveče je Francuska igrala polufinale Svetskog prvenstva protiv Španije i izgubila 0:2. Atmosfera je bila neobična mešavina prigušene tuge i istovremenog žagora - cela Azurna obala je bila prepuna ljudi.

Soka - lokalna ulična hrana je tradicionalna palačinka koja se pravi od brašna od leblebija, maslinovog ulja, soli i bibera | Hana Stevović

Nica je verovatno bila najskuplji grad na celom putovanju, ali more - ta stvarno azurna, gotovo nestvarna plava boja - opravdava barem deo cene. Probala sam i lokalni specijalitet, soku, tanku palačinku od brašna od leblebija, maslinovog ulja, vode i soli.

 

Marsej i Kasis, dva sasvim različita sveta

Hana Stevović

Iz Nice sam produžila do Marseja obalom, a put je trajao nešto manje od tri sata, pored plaža i borova, i to je verovatno najlepša vožnja mog puta.

Marsej je grad čija me je reputacija "nebezbednog mesta" pratila i pre nego što sam stigla. U stvarnosti, kvartovi koji se smatraju rizičnim su prilično udaljeni od centra, a sam centar je pun turista koliko i bilo koji drugi mediteranski grad. Nica, za razliku od njega, nema taj "lučki" karakter koji Marsej ima na svakom koraku. Što je i logično: Marsej je najveća francuska luka i drugi grad u zemlji po veličini.

Marsej je, uzgred, i najstariji grad u Francuskoj. Odatle vuče poreklo i bouillabaisse, čuvena riblja čorba koju su, kaže legenda, ribari nekad pravili od onoga što nisu uspeli da prodaju na pijaci. Danas je toliko izložena turističkim skraćivanjima da su marsejski restorani potpisali zvaničnu "povelju o bujabesu" kojom su propisali koje vrste ribe smeju da uđu u lonac. Grad je poznat i po savon de Marseille - sapunu koji se po ediktu Luja XIV mora praviti sa najmanje 72 odsto maslinovog ulja, što i danas piše utisnuto na svakoj kocki.

Kasis | Hana Stevović

Mnogo više mi je legao Kasis, dvadesetak minuta vozom od Marseja - malo, šarmantno mesto odakle se organizuju izleti do kalanki (uskih uvala okruženih belim krečnjačkim liticama). Kasis ima i sopstveno vino, belo, koje je apelaciju dobilo 1936, među prvima u Francuskoj, i koje se pije uz ribu, na dvadeset metara od mesta gde je izvučena.

Važno je reći: Kasis geografski i kulturološki ne pripada Azurnoj obali, već Provansi, iako ga mnogi svrstavaju u regiju Azurne obale.

Iz Marseja sam sela na voz koji vozi oko osam sati do Madrida - dug, ali vredan put. Madrid mi se svideo, ne toliko zbog spomenika i lepih zgrada koliko zbog atmosfere - tamo su ulice pune do kasno u noć, život koji ne prestaje. Grad je, uzgred, na oko 650 metara nadmorske visine, što ga čini najvišom prestonicom Evropske unije; otuda i te suve vrućine danju i iznenađujuće podnošljive večeri. Zona Paseo del Prado i park Retiro upisani su na UNESCO listu 2021, a u Pradu se čuva oko 8.000 slika, od kojih je u svakom trenutku izloženo nešto više od hiljadu. Kako sam tamo provela sedam dana kao lokalac, saznajte ovde. 

 

Porto - najlepše za kraj

Porto | Hana Stevović

Iz Madrida sam krenula ka Portu, i to je bio, uz Firencu, grad koji mi se najviše dopao od svih. Španija i Portugalija su, ispostavilo se, međusobno slabije povezani nego što biste pretpostavili - barem vozom, ali ništa nije nemoguće.

Reka Douro deli grad na dva dela, a sam grad se penje uzbrdo u starom delu - slično Lisabonu po tom šarmu strmih ulica, i po patnji turista koji ceo dan idu gore-dole. Uzgred, cela zemlja duguje ime baš ovom mestu: rimsko naselje Portus Cale na ušću Doura dalo je ime Portugaliji.

Šest mostova povezuje dve obale, a preko najpoznatijeg od njih, Dom Luiš I, prošetati u sumrak je gotovo obavezna stavka. Hrana je bila fenomenalna, a pritom i jeftinija - od francesinhe, lokalnog sendviča zatrpanog mesom, sirom i pivskim sosom, koji bi se zbog količine mesa verovatno svideo Balkancima. Tu su i bakalar u bezbroj varijacija, sveža riba i vino koje se, tamo bar, i dalje smatra svakodnevnim, a ne luksuznim zadovoljstvom. Dolina Doura je, inače, demarkirana još 1756. i važi za jednu od najstarijih zvanično regulisanih vinskih regija na svetu.

Hana Stevović

Možda ne biste to pogodili, ali ako vam neko u Portu kaže da ste tripeiro ("onaj koji jede iznutrice"), to je kompliment. Legenda kaže da su građani 1415. ispratili flotu koja je krenula da osvoji Seutu tako što su joj dali sve zalihe mesa, a sebi ostavili samo ono što niko nije hteo. Od toga su skuvali tripas à moda do Porto, škembiće sa pasuljem, koji se i danas jedu u gradu - a nadimak je s vremenom postao znak ponosa.

Francesinha pola je polovina tradicionalnog, izuzetno bogatog sendviča karakterističnog za Porto. Punjen je junetinom, kobasicama i šunkom, prekriven je topljenim sirom i pliva u gustom, pikantnom sosu od piva i paradajza, pa se zbog veličine i sosa jede nožem i viljuškom | Hana Stevović

Vinarije duž reke, u Vila Nova de Gaji, gde se čuva i odležava porto vino, zalazak sunca u Jardim do Moru - parku tik uz gornju konstrukciju mosta Dom Luiš I, sa najboljim besplatnim pogledom u gradu, uz povremene koncerte - i šetnja preko mosta dok se pale ulična svetla: savršena slika pred povratak kući.

Pogled iz mog smeštaja u Portu | Hana Stevović

Sve u svemu, trideset dana kao da su trajala tri meseca. Verovatno zbog toga što su bili ispunjeni tolikim dešavanjima. Kada vas neko gurne u nepoznato, kako sam doduše ja gurnula sama sebe, morate da se snađete. U Španiji morate da pričate španski, u Italiji morate da pazite da ne prekršite neko od svetih italijanskih pravila (99 odsto njih vezano je za hranu), a na Azurnoj obali da probate da nađete mesto da sednete ili spustite peškir, što je možda i najveći izazov. 

Ali čar ovakvog putovanja je što u suštini i ne morate ništa. Morate samo ono što vi sami hoćete, jer putujete solo. I prokletstvo i blagoslov je što sve, zapravo, u suštini zavisi od vas, i nemate koga drugog da krivite ili pohvalite za to kako ste potrošili svoje vreme. Naravno, malo se tu umeša i sudbina ili kako god to zvali, koja vam omogući da prisustvujete onim malim i velikim događajima koji će zauvek ostati u sećanju.