text size
Zamislite da vam u petak popodne stigne izveštaj sa dva broja. Prvi je broj sati koje ste sami prijavili da ste radili, a drugi je broj koji je izračunao sistem na osnovu vaših otkucaja na tastaturi, video-poziva i sastanaka.
To je pilot-program koji je JPMorgan pokrenuo ove godine za svoje mlađe investicione bankare, piše Fortune pozivajući se na Financial Times. Banka poručuje da alat služi podizanju svesti, a ne kontroli, i da neće biti korišćen za ocenjivanje zaposlenih.
To može da se uporedi sa "screen time-om" - vremenom koje provedete koristeći telefon, posebno društvene mreže. Taj izveštaj bi trebalo da smanji tu brojku, a ne da je poveća.
I povod je ozbiljan. Radne nedelje od 100 sati na Wall Streetu godinama su tretirane kao normalna stvar. JPMorgan je još 2024. ograničio radnu nedelju mlađih bankara na 80 sati. Bank of America je, nakon istraživanja Wall Street Journala, koje je pokazalo da su juniori rutinski dobijali instrukcije da prijave manje sati nego što su radili, uvela obavezu dnevnog umesto nedeljnog evidentiranja sati.
Međutim, pored pitanja koliko daleko su kompanije već otišle, možemo dodati i: koliko daleko smeju da odu? Gde je crvena linija kod nadzora?
Ista tehnologija, druga svrha
Kako je pisao Bloomberg sredinom 2024, Wells Fargo je otpustio više od desetak zaposlenih iz sektora za upravljanje imovinom i investicijama nakon istrage o navodima da su simulirali aktivnost na tastaturi kako bi ostavili utisak da rade.
U pozadini priče je čitava mala industrija. Pojedini zaposleni koriste "pokretače miša", uređaje i programe koji pomeraju kursor ili pritiskaju nasumične tastere da bi delovalo kao da zaposleni rade i kada ne rade i da bi imali aktivni status na aplikacijama poput Slacka ili Teamsa.
A ono što je u jednoj jurisdikciji "briga o zaposlenima", u drugoj može biti nezakonita obrada podataka o ličnosti. Pošto se rad od kuće odavno odomaćio i kod nas, zajedno sa njim stigli su i softveri koji mere aktivnost, snimaju ekran i broje minute pauze. Pitali smo Jelenu Đukanović, advokaticu i partnerku u Advokatskoj kancelariji Žunić, gde je po srpskom zakonu granica.
Ne postoji spisak dozvoljenih alata
Prva stvar koju treba razumeti jeste da ta granica ne postoji u obliku liste dozvoljenih i zabranjenih programa ili alata, objašnjava Đukanović. "Granica se povlači kroz test proporcionalnosti koji poslodavac mora da sprovede pre uvođenja bilo kog vida nadzora".
Taj test, objašnjava ona, odgovara na tri pitanja:
-
da li postoji stvarna, legitimna svrha - na primer zaštita imovine, poslovne tajne ili bezbednosti, a ne opšta kontrola i "provera lojalnosti"?
-
da li je izabrana mera nužna, odnosno može li se isti cilj postići manje invazivno?
-
da li je mera srazmerna, to jest da li korist za poslodavca opravdava stepen zadiranja u privatnost zaposlenog?
Sherlockov arsenal (ni)je za kancelariju? | Depositphotos
Ono što poslodavci najčešće previde jeste da želja da se izmeri koliko je neko efikasan ili posvećen radnik sama po sebi nije dovoljan razlog. "Regulatori i u EU i u Srbiji su više puta jasno rekli da poslodavac ne može da opravda invazivnu meru time što mu je 'korisno da zna' koliko neko radi, ako se ista informacija može dobiti na manje invazivan način - na primer, kroz rezultate rada, a ne kroz praćenje svakog pokreta", naglašava Đukanović.
Tu je i zamka koja se lako previdi. Softveri za takozvani bossware nadzor, uključujući i one koji mere otkucaje na tastaturi, razvijaju se i prodaju bez ikakvog obzira na lokalno pravo.
"Sama činjenica da je alat komercijalno dostupan i da ga koriste velike kompanije u drugim jurisdikcijama ne znači da je njegova upotreba zakonita u Srbiji", upozorava naša sagovornica. "Test se svaki put sprovodi iznova, za konkretnog poslodavca i konkretnu svrhu. Ne postoji 'univerzalno dozvoljen' alat."
Šta je gotovo uvek nezakonito?
Postoje, ipak, prakse koje gotovo nikada ne mogu da prođu taj test, navodi Đukanović:
Prva je tajni audio-nadzor, odnosno snimanje razgovora bez znanja zaposlenog. To nije samo prekršaj propisa o zaštiti podataka - propisano je i kao krivično delo po članu 143. Krivičnog zakonika, objašnjava ona.
To je i nadzor kantina, svlačionica, toaleta i prostorija za odmor, bez izuzetka, a posebno kada služi merenju trajanja ili učestalosti pauza. "Pauza je vreme na koje zaposleni ima zakonsko pravo i van je legitimnog interesa poslodavca da nadzire kako se to vreme koristi", kaže Đukanović.
Sledeće je GPS praćenje van radnog vremena ili na privatnim uređajima i vozilima, a tu je i kontinuirano i neograničeno beleženje otkucaja na tastaturi i snimanje ekrana bez konkretnog, uskog i vremenski ograničenog razloga - jer takav nadzor, kako objašnjava, bez razlike hvata i privatnu i poslovnu aktivnost.
Šta može da bude opravdano - i pod kojim uslovima?
Sa druge strane, nadzor nije zabranjen sam po sebi. Uz jasno definisane uslove, kaže Đukanović, opravdani mogu biti video-nadzor zajedničkih i sigurnosno relevantnih prostorija poput ulaza, magacina i kasa ili praćenje poslovnih mejl naloga na nivou statistike i metapodataka (obim, vreme, primaoci) radi zaštite poslovnih podataka. Međutim, to ne podrazumeva i čitanje sadržaja privatne prepiske.
Dalje na listi dozvoljenih je GPS praćenje službenih vozila tokom radnog vremena, uz isključivanje van njega, kao i alati za evidenciju dolaska i odlaska, zadataka ili radnih sati - recimo kada se na osnovu evidencije obračunava zarada ili kada se projekat naplaćuje po satu.
Tu je i snimanje ekrana ili poziva kada je ono nužan deo same radne funkcije. Na primer, u korisničkoj podršci, kako bi korisnik dobio snimljeno uputstvo koje kasnije može ponovo da koristi.
Upravo taj primer, kaže Đukanović, najbolje pokazuje zašto zakonitost ne zavisi samo od alata - i zašto se svrha ne može naknadno širiti.
Bez obzira na to da li je reč o kamerama, softveru za praćenje aktivnosti, nadzoru komunikacije ili GPS-u, poslodavac ima isti spisak obaveza pre nego što ih aktivira | Depositphotos
"Taj snimak je legitiman dokle god služi svojoj prvobitnoj, zaposlenom unapred poznatoj svrsi. Isti snimak poslodavac ne može koristiti i za merenje produktivnosti tog zaposlenog - na primer, koliko brzo radi, koliko pauzira između poziva - ako mu to nije unapred i posebno rečeno kao dodatna svrha obrade", objašnjava ona.
Drugim rečima, isti tehnički alat može biti i zakonit i nezakonit, u zavisnosti od toga za šta se koristi i da li zaposleni o tome zna.
Šta poslodavac treba da uradi pre uvođenja nadzora?
Bez obzira na to da li je reč o kamerama, softveru za praćenje aktivnosti, nadzoru komunikacije ili GPS-u, poslodavac ima isti spisak obaveza pre nego što uključi bilo šta.
Prvo, mora da odredi pravni osnov. I tu je najveći nesporazum: kod zaposlenih to po pravilu nije pristanak. "Odnos poslodavac-zaposleni nije ravnopravan, pa pristanak ne može biti slobodno dat niti slobodno opozvan", kaže Đukanović.
Osnov je, dodaje, najčešće legitimni interes poslodavca, ali tek nakon sprovedene i dokumentovane procene legitimnog interesa, u kojoj se utvrđuju svrha, nužnost i proporcionalnost konkretne mere.
Kada nadzor predstavlja obradu visokog rizika, kao što je sistematsko praćenje ponašanja, komunikacije ili lokacije zaposlenih, upotreba biometrije, potrebna je i procena uticaja na zaštitu podataka. "Zakon u nekim slučajevima propisuje obavezu prethodnog savetovanja sa Poverenikom pre otpočinjanja obrade", napominje Đukanović.
Zaposleni, pritom, moraju biti pismeno obavešteni pre nego što nadzor počne: ko je rukovalac, koja je tačna svrha, koji je pravni osnov, koliko dugo se podaci čuvaju, ko im ima pristup, koje se mere zaštite primenjuju, sa kim se podaci dele i da li se iznose iz Srbije, kao i koja su njihova prava, objašnjava
Dva pravila važe u svakom slučaju: svrha mora biti jasno definisana i ograničena - i ne sme se naknadno proširivati bez novog obaveštenja zaposlenima - a važno je i ograničiti pristup prikupljenim podacima i rok njihovog čuvanja.
Da li se računa multitasking? | Depositphotos
Uz to, pojedini oblici nadzora nose i dodatna pravila na koja treba obratiti pažnju. Kod video-nadzora, nadzirani prostor mora biti vidno obeležen, sa podacima o rukovaocu i svrsi. A ako se koriste alati eksternih pružalaca usluga, sa njima se zaključuje ugovor o obradi podataka o ličnosti.
A gde smo tu mi?
Za razliku od Wall Streeta, u Srbiji nadzor još uvek izgleda drugačije, uglavnom kroz izveštaje koje zaposleni sami pišu i sate koje sami unose. Istraživanje o radu od kuće o kojem je pisao Biznis.rs, pokazalo je da je tada softver za praćenje efikasnosti koristilo svega dva odsto poslodavaca, mada znatno više u IT sektoru (13 odsto) i u pozivnim centrima (8 odsto).
Pritom, deo poslodavaca koji su razmatrali uvođenje takvih aplikacija od toga je odustao posle konsultacije sa advokatom ili nakon intervencije sindikata.
Poređenja radi, u Velikoj Britaniji je, prema novijoj anketi Chartered Management Institutea iz 2025, sprovedenoj među više od 900 menadžera, oko trećine organizacija koristilo neki oblik softverskog nadzora. Najčešće se prati vreme prijavljivanja i odjavljivanja (39 odsto), istorija pretraživanja (36 odsto) i sadržaj mejlova (35 odsto), dok 14 odsto poslodavaca beleži aktivnost na ekranu. Sami menadžeri su podeljeni: 53 odsto ih podržava nadzor, 42 odsto je protiv, uz obrazloženje da urušava poverenje i zadire u privatnost.
Nadzor zaposlenih, dakle, nije zabranjen sam po sebi. Ali mora da ima jasnu svrhu, mora da bude najblaža moguća mera za tu svrhu i zaposleni moraju znati da postoji i zašto, zaključuje Đukanović. "Kompanije najčešće ne upadaju u problem zbog toga što su uvele nadzor, već zato što ga nisu dokumentovale, obrazložile i najavile na vreme".
.webp){kind=icon}
