Šampanjac u središtu političkog okršaja između Trumpa i Makrona – da li će 'suvi januar' trajati cele godine?

Šampanjac i vino su odavno deo pop kulture i glavna zvezda u filmovima poput najnovijeg Netflix rom-koma Champagne Problems. Ali osim toga, sada su i glavni akter diplomatskog okršaja.

Američki predsednik Donald Trump zapretio je Francuskoj tarifama od 200 odsto na vina i šampanjac, nakon što je francuski predsednik Emmanuel Macron odbio da se pridruži njegovom "Odboru za mir", prvobitno zamišljenom da nadgleda obnovu Gaze. 

I Kina je primil američki poziv da se pridruži Trumpovom "Odboru za mir" u Gazi | Andrew Harnik/Getty Images

Macron aktivno radi na koordinaciji sa EU kako bi pokrenuo Instrument protiv prinude, moćan mehanizam koji omogućava uvođenje kontramera protiv zemalja koje pokušavaju da ekonomski ucenjuju članice bloka. Evropski lideri su zakazali vanredni samit ove nedelje kako bi razgovarali o odgovoru na Trumpove pretnje. Evropska unija je spremna da uvede kontra carine na američku robu u vrednosti od 93 milijarde evra, ukoliko Tramp sprovede svoj plan da od 1. februara naplati deset odsto carine evropskim zemljama.

Macron smatra da je neprihvatljivo da Trump pokušava da utiče na francusku spoljnu politiku pretnjama, i odlučan je da ne popusti | Bloomberg

Trump je pred novinarima poručio da ionako "niko ne želi Makrona" jer mu se, po njegovom mišljenju, "bliži kraj mandata".

Objavio je i privatnu tekstualnu poruku od Macrona, u kojoj ga francuski predsednik poziva na večeru u Parizu i u kojoj ga direktno kritikuje: "Ne razumem šta radite na Grenlandu." 

Getty Images

Zašto baš šampanjac?

Šampanjac je jedan od najstrože zaštićenih proizvoda na svetu i snažan simbol francuskog identiteta, istorije i prestiža. Pravi Champagne može se proizvoditi isključivo u istoimenoj regiji na severoistoku Francuske, oko 145 kilometara istočno od Pariza. Sve što je proizvedeno van tog geografskog područja, po definiciji, ne može se nazvati šampanjcem.

U Evropi je ova zaštita institucionalizovana kroz sistem zaštićenih oznaka porekla (D.O.P. - Protect Designation of Origin), koji garantuje da se određeni proizvodi mogu praviti isključivo od sastojaka iz svojih matičnih regiona i po strogo propisanim metodama. Svaki šampanjac tako mora biti proizveden tradicionalnom metodom prirodne sekundarne fermentacije u boci i to isključivo od sedam sorti grožđa koje rastu u Šampanj regiji, pod vrlo specifičnim klimatskim i zemljišnim uslovima. Dakle, čak i kada bi američki proizvođači u potpunosti kopirali metod proizvodnje, ne bi mogli da proizvedu pravi šampanjac - jer terroir severoistočne Francuske nije moguće preseliti.

Šampanjac Jay-Zija,  Armand de Brignac by Jay-Z, košta 285 funti. Svaku bocu ekskluzivnog penušavca "Ace of Spades" ručno je izradio tim od osam ljudi u mestu Chigny-les-Roses, u Francuskoj | Depositphotos

 

Američkim proizvođačima dozvoljeno je da koriste naziv "Champagne" ukoliko je jasno naznačeno geografsko poreklo, poput recimo Korbelovog "California Champagne" . Ipak, takvi proizvodi nemaju istu težinu na globalnom tržištu luksuza.

U ovom kontekstu, šampanjac se pojavljuje ne samo kao luksuzni simbol, već i kao savršeni meta: ekonomski važan, globalno prepoznatljiv i zakonski zaštićen proizvod, čija je proizvodnja strogo vezana za regiju i specifične sorte grožđa.

Dakle, jasno je da se ne radi o mehurićima. Ili barem ne samo o njima. Reč je o moći, simbolici i staroj metodi: korišćenju carina kao sredstva političkog i ekonomskog pritiska. A to postoji od antičkih vremena.  

Još u doba Rimskog carstva, carine na uvozna vina služile su dvostrukoj svrsi: zaštiti lokalnih vinograda i punjenju državne kase. Kako se carstvo širilo, tako su se širili i propisi o proizvodnji i trgovini vinom, uz poreze koji su varirali prema poreklu i kvalitetu vina.

Tokom srednjeg veka, evropske kraljevine koristile su poreze na vino za finansiranje ratova i javnih radova. Hanzeatska liga regulisala je uvoz vina kako bi kontrolisala tržište, dok su Francuska, Italija i Španija, već tada lideri u proizvodnji, oporezivale strana vina kako bi podstakle domaću proizvodnju.

U 18. veku, u doba merkantilizma, carine na vino postale su ključni deo ekonomske politike. Velika Britanija je, na primer, visokim carinama na francuska vina indirektno podstakla popularnost porta i šerija, zahvaljujući povoljnijim trgovinskim sporazumima poput Metuenskog ugovora iz 1703. godine. Tek sredinom 19. veka dolazi do zaokreta ka slobodnijoj trgovini - simbolično obeleženog Kobden–Ševalijeovim sporazumom između Britanije i Francuske, koji je značajno snizio carine na vino.

  Poseta Ruinartu, najstarijoj kući u francuskoj regiji šampanjca bila je skoro pa nemoguća do pre nešto više od godinu dana | Chloe Le Reste/Ruinart

 

 

Dvadeseti vek doneo je nove lomove. Američka prohibicija (1920-1930) gotovo je zamrzla međunarodnu trgovinu vinom, a njen kraj doveo je do ponovnog uvođenja carina, kako radi zaštite domaćih proizvođača, tako i radi fiskalnih prihoda. Posle Drugog svetskog rata, pokušaji da se ograniči protekcionizam doveli su, recimo, do toga da Evropska unija harmonizuje unutrašnje carine i podstakne slobodan protok vina unutar bloka.

Ipak, 21. vek pokazuje da su carine samo promenile kontekst. Trgovinski spor između SAD i EU 2019. godine, povezan sa subvencijama za avio-industriju, doveo je do carine od 25 odsto na evropska vina, sa ozbiljnim posledicama po tržište. Današnje Trampove pretnje Francuskoj deluju kao nastavak iste logike. 

Ako carine nastave da pritiskaju šampanjac, da li će se promeniti ono u čaši?

Sve ukazuje na to da hoće - ali ne nužno na gore. Svet penušavih vina postaje raznovrsniji, inkluzivniji i kreativniji. Mladi potrošači, milenijalci i generacija Z, mnogo češće biraju mehuriće nego starije generacije. Ali, ti mehurići ne moraju nužno da budu šampanjac. Proseko je, na primer, zabeležio rast prodaje od 12 odsto prošle godine, čak i u zemljama gde ukupna potrošnja vina opada.

Kao jedan od trendova kojima bi ovaj potez mogao doneti i "vetar u krila" je sve veća potražnja za bezalkoholnim alternativama, koje stabilno ulaze u mejnstrim, jer generacija Z sve češće bira bezalkoholno. 

 

Kao posledica prohibicije nazdravljalo se mlekom | Depositphotos

Velike francuske kuće ozbiljno investiraju u ovu kategoriju - Castel je uložio deset miliona evra u pogon za proizvodnju bezalkoholnih vina u dolini Loare.

Zatim, u pokušaju da učine mehuriće još zabavnijim, na tržištu je sve više opcija koje popunjavaju prazninu između luksuznog šampanjca i proseka. Tu su francuski crémanti, engleski penušavci, suvi Lambrusco, kao i nemački i austrijski sekt.

Bez ograničavajućih pravila kao u oblasti Šampanj, proizvođači mogu koristiti gotovo bilo koju vrstu grožđa, što znači potpuno nove i raznovrsne ukuse. Ljubitelji mehurića tako imaju priliku da istraže svet penušavih vina izvan klasičnih granica.  

Tako je sve veća potreba za butik pristupima, umesto velikih korporativnih brendova poput Moëta iz LVMH-a. Tržište se fragmentira, demokratizuje i okreće ka autentičnosti i eksperimentu.

Možda će upravo političke pretnje ubrzati već započetu promenu: pomak od jednog simbola luksuza ka raznovrsnijem, pristupačnijem i kreativnijem svetu penušavih vina. Jer istorija nas uči da vino, ipak, pronađe svoj put. Često tamo gde politika nije računala.