Scenario za Islamsku republiku: Ko (i šta) dolazi posle Khameneija

U ranim satima poslednjeg februarskog dana, združene snage Izraela i SAD učinile su nešto što se još pre godinu dana činilo nemogućim. U večernjim satima istog dana, izraelski premijer Benjamin Netanyahu je u televizijskom obraćanju najavio da "ima mnogo znakova" da iranskog vrhovnog vođu "više nema". Nedugo zatim pridružio mu se njegov kolega, američki predsednik Donald Trump, koji je takođe potvrdio da je 86-godišnji Ali Khamenei ubijen. Iran je, nakon početnog negiranja, sledećeg dana potvrdio ovu informaciju i proglasio četrdesetodnevnu žalost u znak sećanja na čoveka koji je državu vodio od 1989. godine.

Združene snage dva saveznika, koji su rat započeli u subotu, nisu prešle Rubikon prošle godine u takozvanom dvanaestodnevnom ratu, koji je pokrenuo Izrael, a koji se završio američkim bombardovanjem iranskih nuklearnih objekata. Ovog puta, saveznici su odlučili da skinu rukavice i ciljaju ne samo "glavu" režima, koji su često nazivali "zlim", već su takođe otvorili Pandorinu kutiju bez jasnog cilja i puta ka deeskalaciji ili okončanju tenzija. Prva domina je pala i za sada niko ne zna šta će doneti poslednja.

Promena koja se dugo spremala

Čak su i najbliži članovi i pristalice iranskog teokratskog režima bili svesni da ajatolah Khamenei neće još dugo živeti. Za nešto više od mesec dana navršio bi 87 godina, a prema izveštajima mnogih medija, njegovo zdravstveno stanje je bilo loše. Iako je način na koji je vrhovni vođa ubijen, iznenadilo režim, njegova smrt, bilo da se desila u ratu ili miru, nije predstavljala iznenađenje.

U istoriji Islamske republike, uspostavljene posle krvave islamske revolucije 1979. godine, kada su dobro organizovane islamističke frakcije, zajedno sa kasnije ugušenim liberalima, socijalistima i demokratama, srušile monarhiju poslednjeg šaha Mohammada Reze Pahlavija, na položaju vrhovnog vođe samo jednom je došlo do promene. To se desilo nakon smrti oca Islamske republike, ajatolaha Ruhollaha Khomeinja, kojeg je nasledio njegov učenik i predsednik države, Ali Khamenei.

Sistem nasleđivanja u Iranu je dobro organizovana. Dodatno je ubrzan nakon prošlogodišnjeg dvanaestodnevnog rata, naročito nakon tadašnjih nejasnih izraelskih izjava da je vojna kampanja usmerena i na Khameneija. Mediji su tada izveštavali da je Khamenei, koji je rat preživeo u bunkeru, sastavljao liste bezbednosnih zvaničnika koji bi mogli odmah preuzeti položaje kako bi se izbegla potencijalna praznina u slučaju njegove smrti. Takođe se izveštavalo da je bivši vrhovni vođa naredio takozvanoj Skupštini stručnjaka - telu koje čini 88 visokih sveštenika i koje je zaduženo za izbor vrhovnog vođe - da bude spremna na sve mogućnosti. Khamenei je za moguće naslednike navodno odabrao "tri visoka sveštenika".

Njegovo odlazak sada otvara put novom vođi, koji se suočava sa gotovo nemogućim zadatkom: ujediniti državu koja se poslednjih godina podelila na unutrašnjem planu, braniti režim koji se suočava s najvećom pretnjom svom opstanku od njegovog osnivanja, učvrstiti moć u vrhu strukture brojnih suparničkih frakcija i pokušati rešiti brojne akutne krize sa kojima se suočava država sa 92 miliona stanovnika - od slobodnog pada ekonomije do ozbiljne krize u vodosnabdevanju, političke fragmentacije i pretnje novim sukobima. Ako, naravno, preživi tekući rat.

Međutim, nije toliko važno ko će naslediti pokojnog ajatolaha Khameneija, koliko šta će naslediti. Država na čije čelo je 1989. došao kao novoimenovani vrhovni vođa, nije ista država koju će naslediti novi vrhovni vođa. Iran je krajem 80-ih imao oko 55 miliona stanovnika a ovaj eksperiment sa teokratskom vladavinom trajao je tek desetak godina. Iran tada nije bio pod istim sankcijama kao danas, a njegova ekonomija nije bila pod kontrolom moćne Iranske revolucionarne garde (IRGC), paravojne organizacije koja, prema nekim procenama, kontroliše polovinu ekonomije.

Getty Images Europe

I međunarodno okruženje bilo je drugačije: svet je bio zaokupljen raspadom Sovjetskog Saveza i onim što je politikolog Francis Fukuyama nazvao "krajem istorije", pripremajući se za period unipolarnog sveta pd dominacijom SAD. Glavni "zlikovac" u regionu bio je irački autokrata Saddam Hussein, koji je samo deceniju ranije vodio rat protiv novoosnovane Islamske republike.

Iransko društvo takođe nije bilo toliko podeljeno. Prvi veliki protesti zahvatili su Islamsku republiku tek na prelazu milenijuma, kada su studenti izašli na ulice zbog zatvaranja jednog reformističkog lista. Od tada je unutrašnje nezadovoljstvo jačalo u meri da su se na svakih nekoliko godina dešavali protesti uglavnom mladih ljudi, koji su brutalno ugušeni. Iran je, naime, izuzetno mlado društvo koje, za razliku od nekih drugih autokratskih država, nije u potpunosti odsečeno od interneta, pri čemu su čak tri četvrtine Iranaca rođene nakon islamske revolucije 1979. godine.

Zato će novi iranski vođa morati pažljivo da razmisli kako će ubuduće voditi državu, ukoliko režim preživi poslednje napade. Takođe će morati da postigne neku vrstu primirja sa Zapadom kako bi ublažio stroge ekonomske sankcije nametnute Iranu i tako sprečio ponavljanje događaja iz januara, kada su u zemlji izbili neki od najvećih protesta, podstaknuti naglim padom domaće valute, rijala.

Imajući to u vidu: kakvi su scenariji za Islamsku republiku i Iran u celini u budućnosti? Da li će se režim  preoblikovati iznutra, kao što se Kina transformisala krajem 70-ih godina? Da li će se iz pepela poslednjeg rata pojaviti nacionalistički autokrata koji će igrati na osećaj ogorčenosti mnogih Iranaca? Da li će se režim dodatno zatvoriti, produbiti izolaciju i razviti nuklearno oružje? Ili će se urušiti i pokrenuti krizu kakva do sada nije viđena? I šta će sve to značiti za svet?

Šta se zasad zna?

Nakon ubistva vrhovnog vođe u subotu, režim je imenovao tročlano rukovodeće veće koje će do izbora novog lidera nadzirati Iran. Čine ga predsednik Masoud Pezeshkian, vrhovni sudija Gholam-Hossein Mohseni-Eje'i, kao i visoki sveštenik i član uticajnog Saveta čuvara, ajatolah Alireza Arafi. Prema zakonu, tročlano veće treba da upravlja državom dok ne bude izabran novi vrhovni vođa, pri čemu uopšte nije jasno da li će to telo opstati usled izraelsko-američkih napada. Veliku ulogu imaće i moćna Revolucionarna garda (IRGC), kao i sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost Ali Larijani, koji, na iznenađenje nekih, nije bio meta napada. Novog vrhovnog vođu potom će imenovati takozvana 88-člana Skupština stručnjaka, najviše telo iranskog klera.

Međutim, smrt ajatolaha ne znači i kraj režima. Sistem je imao 47 godina da se konsoliduje i razradi sve moguće scenarije sopstvenog opstanka, tim pre što je već godinu dana nakon islamske revolucije novonastalu republiku napao Irak pod partijom Baas, sa ciljem da ograniči širenje revolucionarnih ideja. Teheran, nakon pogubljenja značajnog dela političkog, verskog i bezbednosnog vrha, takođe nema mnogo toga da izgubi i učiniće sve kako bi preživeo. U iranskoj šiitskoj doktrini preživljavanje se može poistovetiti sa pobedom, jer izrazito ideološki obojen teokratski režim crpi inspiraciju iz istorije - pre svega iz takozvane bitke kod Karbale 680. godine, kada je novouspostavljeni Omejadski kalifat porazio jednog od najpoštovanijih imama u šiitskoj tradiciji, imama Hussaina, na čije se nasleđe poziva revolucionarni Iran.

Već nakon dvanaestodnevnog rata u junu prošle godine, strani mediji počeli su da pišu o dvojici najverovatnijih naslednika Khamaneija. Prvi je 56-ogodišnji sin vrhovnog vođe, Mojataba Khamenei, koji se smatra kandidatom kontinuiteta, ali nema potrebne verske reference. Drugi je Hassan Khomeini, unuk oca islamske revolucije. On ima reputaciju bliskog saveznika reformističke frakcije u Iranu koju, međutim, nikako ne treba poistovećivati sa reformistima na Zapadu. On je, barem pre tekućeg rata, zagovarao ublažavanje društvenih i političkih ograničenja. Iako ima nešto umerenije društvene stavovea, uživao je poštovanje šiitske duhovne elite i IRGC-a zbog svog porekla. Zanimljivo je da je prošle godine pet neimenovanih izvora za Reuters reklo da je upravo dvanaestodnevni rat gurnuo Khomeinija u prvi plan, jer bi i u zemlji i u inostranstvu mogao biti viđen kao pomirljivija opcija u odnosu na Khameneijevog sina.

Kao druga dva vodeća kandidata u javnom diskursu pominju se upravo članovi sadašnjeg tročlanog prelaznog veća -sveštenik Arafi i šef pravosuđa Eje'i. Obojica pripadaju konzervativnom krilu Islamske republike. Iako imaju verske reference, za razliku od prethodnih vođa, Khomeinija i Khameneija, nisu sajidi - potomci proroka Muhameda - što je vidljivo i po njihovoj odeći. Obojica nose bele turbane, za razliku od crnih koje su nosili Khomeini i Khameneija, a koji označavaju poreklo koje vodi do muslimanskog proroka.

Ovakve vojne intervencije istovremeno proizvode i takozvani "efekat nacionalnog zbijanja redova", kada se usled spoljne pretnje ili krize podrška javnosti lideru ili vladi privremeno poveća zbog osećaja jedinstva i patriotizma. Politikolog iz think-tanka Carnegie Endowment for International Peace Karim Sadjadpour kaže da "napadi spolja obično učvršćuju postojeća politička uverenja ljudi". "Ako ste pristalica režima, imate još više razloga da ne volite SAD i Izrael i da još snažnije podržite režim. Ako ste protivnik režima, krivite ga što je to doneo Irancima. Zbog ovih vojnih napada ljudi zapravo neće promeniti stranu."

"Ako i postoji nekakav efekat zbijanja redova, to je onaj koji smo videli prošlog juna, i bio je samo privremen. Kada se prašina slegne, čak i ako režim uspe da ostane na vlasti, svakodnevne ekonomske, političke i društvene nepravde života u Iranu ponovo će isplivati na površinu", objašnjava Sadjadpour.

Politikolog Suzanne Maloney sa Instituta Brookings Institution smatra da će, uprkos trenutnom razaranju, režim u Teheranu "verovatno kratkoročno preživeti". "Islamska republika je građena da bude izdržljiva i samodovoljna i za ovaj dan se priprema godinama. Ono što je ostalo od elite sada zbija redove. Vizantijski sistem klerikalnih i predstavničkih institucija u zemlji osmišljen je tako da omogućava kontrolu odozgo nadole i sprečava bilo kakvu suštinsku konkurenciju", objašnjava ona.

Američki predsednik i izraelski premijer su nakon napada na Iran pozivali narod na ustanak. Prvi je poručio da Iranci, kada bombe prestanu da padaju, "preuzmu svoje institucije". Slični pozivi stizali su i nakon prošlogodišnjeg rata, ali su se pokazali neuspešnim. Izraelska računica u aktuelnom sukobu je jasna: promena režima i njegovo zamenjivanje rukovodstvu koje će mu biti naklonjenije. Kod SAD je strategija manje razrađena. Donald Trump je pozvao na smenu vlasti, ali su pojedini članovi njegove administracije to potom ublažili.

Iako je Trump - koji, prema rečima politikologa Tomaža Deželana, "nema strategiju" i često naknadno poništava sopstvene odluke - povremeno isticao da nije pristalica takozvane "izgradnje nacije", kakvu je sprovodio njegov republikanski prethodnik George W. Bush, takav pristup se u Iranu nakon smrti Khameneija ne očekuje. Trump je sklon kratkotrajnim intervencijama i, iako je u slučaju Irana obećao da će učiniti "sve što je potrebno", zbog rastućeg domaćeg pritiska – naročito u svetlu sve većih američkih žrtava – ne očekuje se višemesečni rat.

Kakva se, dakle, slika nazire u Iranu? Ekonomista Rok Spruk ističe "opšti okvir koji važi za mnoge zemlje u tranziciji". "Kratkoročno su najvažniji faktori kontrola nad bezbednosnim institucijama, fiskalni kapacitet i kohezija elite, pa je institucionalni kontinuitet obično verovatniji od naglog prekida. Istovremeno, važno je naglasiti da je najbolji ishod za stanovništvo i region onaj koji vodi većoj predvidljivosti, normalizaciji odnosa i postepenoj političkoj i ekonomskoj liberalizaciji, jer to dugoročno smanjuje rizike i povećava blagostanje", kaže on.

Podele u vrhu

Prava kohezija elite, o kojoj je govorio ekonomista Rok Spruk, ključna je za dalja razumevanja Irana. Jedan od razloga zašto masovni protesti u januaru nisu doveli do promena jeste bila jedinstvenost bezbednosnih i političkih elita Islamske republike. One istovremeno imaju monopol nad upotrebom sile u zemlji. Bezbednosna elita spada u već pomenutu grupu IRGC.

Već neko vreme se spekuliše da li bi IRCG mogao da izvede državni udar, pre svega u cilju zaštite ili širenja njihovog ekonomskog carstva. Pošto je IRGC snažno ukorenjena u politiku, ekonomiju i bezbednosni aparat i kontroliše ključne institucije sile, scenario u kome ona svrgava klerikalno rukovodstvo i preuzma vlasti na prvi pogled deluje verovatno.

IRGC je nakon revolucije 1979. osnovana kao paralelna, ideološki lojalna sila, namenjena sprečavanju kontrarevolucije i vojnog udara, jer režim nije verovao redovnoj vojsci. Vremenom je od revolucionarne formacije postali centralni stub države, sa proširenim uticajem na unutrašnju bezbednost (posebno nakon protesta 1999. i Zelene revolucije 2009), nadzor i represiju.

Ključno je da IRGC nije monolitna organizacija: funkcioniše kao federacija poluautonomnih jedinica (među njima su jedinice za spoljne operacije, vazdušno-svemirske snage, obaveštajne strukture, paravojna milicija Basidž i kopnene snage), koje povezuje vertikalna lojalnost vrhovnom vođi i višeslojni nadzorni i komandni mehanizmi. Upravo ova unutrašnja arhitektura - osmišljena za obezbeđivanje stabilnosti i koordinaciju unutar sistema - smanjuje verovatnoću klasičnog državnog udara, objašnjava Hamidreza Azizi iz Iran Analytica.

IRGC, zbog gubitka uticajnih komandira i čelnih zapovednika, sve više zavisi od kabineta vrhovnog vođe - iako je i on delimično "ispražnjen" – i od formalnih tela, poput Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost. "U mnogim državama verovatniji su postepeni pomaci moći i reorganizacije unutar sistema nego dramatični, crno-beli prevrati, jer su troškovi koordinacije visoki, a interesne grupe često isprepletene sa ekonomskim tokovima. Za ekonomiju i blagostanje stanovništva uvek je najbolji scenario onaj koji smanjuje rizike, povećava predvidljivost i gde institucije postepeno podržavaju ekonomsku liberalizaciju, idealno i širu političku liberalizaciju, jer to smanjuje mogućnost nasilnih preloma", objašnjava Spruk.

Ipak, smrt ajatolaha Khamneija u Iranu razotkrila je vakuum koji neće moći da se lako popuni. Njegovo prisustvo tokom čak 36 godina, teško će se nadomestiti, naročito u slučaju imenovanja novog vrhovnog vođe koji neće uživati istu podršku IRGC. Takav lider bi, po završetku tekućeg rata, ako u Iranu zavlada haos, mogao da nastupi kao "stabilizator" i branilac reda. Povišena neizvesnost, koja je uobičajena posledica rata, mogla bi koristiti bezbednosnim snagama, a zbog vakuuma na čelu sistema, one su u odličnoj poziciji da oblikuju budućnost Irana po sopstvenoj meri.

"Smrt Khameneija u Iranu izazvala je ideološki raskol u šiitskom islamu, sa kojim će se Iranska revolucionarna garda morati da suoči ako želi da ostane na vlasti bez dodatnih unutrašnjih sukoba, poput onih iz osamdesetih godina prošlog veka", komentariše tekuće prilike u Iranu politikolog Alexander Purton.

Nacionalistička obnova

Primer jedne države se nameće u vezi sa Iranom, kako u smislu ekonomije zasnovane na sirovinama, neiskorišćenog potencijala i autoritarizma, tako i zbog istorijskog puta koji bi mogao dati nagoveštaj u kom će pravcu krenuti Iran posle Khameneija. Reč je o Rusiji, odnosno Sovjetskom Savezu u svojim poslednjim danima. Sovjetsko iskustvo glasnosti i perestrojke, kojima je poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov pokušao da oživi stagnirajuće i propadajuće sovjetsko društvo, samo je ubrzalo pad te supersile, umesto da unese svež vetar u imperiju bez ideja.

Rusija je, nakon bolnog raspada Sovjetskog Saveza 1990-ih, kada je na ulicama vladao haos, a rasle nejednakost i divlja privatizacija, iznedrila nacionalističkog samodršca Vladimira Putina, koji je obećavao stabilnost i obnovu dostojanstva nacije. Komunističku ideologiju zamenio je nacionalizmom, što bi eventualni Khameneijev naslednik - režimski čovek poput Putina - u Iranu mogao da primeni, zamenjujući islamizam nacionalizmom.

Bloomberg

 

Pad Khameneija mogao bi stvoriti vakuum koji će bezbednosne elite želeti da popune. Politikolog Sadjadpour u tom kontekstu pominje sadašnjeg predsednika iranskog parlamenta i bivšeg visokog zvaničnika IRGC-a Mohammada Baghera Ghalibafa koji, što je zanimljivo, i pored visokog položaja u Islamskoj republici, nije bio meta američko-izraelskih napada.

"Međutim, zbog njihove dugotrajne povezanosti sa sadašnjim sistemom, takve poznate ličnosti verovatno neće biti nosioci nove strukture vlasti. Budućnost će verovatnije pripasti nekom ko je danas manje vidljiv, nekome ko je dovoljno mlad da izbegne javnu krivicu za aktuelnu katastrofu, ali istovremeno dovoljno iskusan da se podigne iz ruševina", kaže politikolog.

"Argument da bi smrt Khameneja mogla idvojiti iransku državu od njenih revolucionarnih temelja iz 1979. godine je razumljiv", objašnjava menadžer fondova pri Triglav Investments, Mahdi Saadi. "Promene rukovodstva u sistemima zasnovanim na ličnosti često imaju trenutke strateške fluidnosti. Međutim, Islamska republika nije građena samo oko jedne osobe. Ona se oslanja na ustavni teokratski okvir, učvršćene klerikalne institucije i duboko uvezane bezbednosne i klijentelističke mreže - posebno one povezane sa Iranskom revolucionarnom gardom. Uklanjanjem jedne osobe ne uklanja se automatski ni vladajuća doktrina."

Saadi dodaje da je prelazak sa klerikalne autokratije na nacionalističko-vojnu tehnokratiju moguć, ali da nije automatski. "IRGC je već sada centralni akter iranske političke ekonomije. Kontroliše važne delove strateške industrije, infrastrukture i regionalnih bezbednosnih mreža. U tom smislu, formalni vojni državni udar doneo bi više promenu forme nego sadržaja. Verovatnija od dramatičnog preuzimanja vlasti je dalja konsolidacija uticaja unutar postojećeg ustavnog okvira - bezbednosna dominacija bez otvorene promene režima."

Kineski model

Tako dolazimo do drugog modela budućnosti Irana, o kome verovatno često razmišljaju poslušnici režima u samoj zemlji. Uzor za revitalizaciju Islamske republike mogao bi biti i kineski model, koga je nakon smrti oca Narodne Republike Kine, Mao Cetunga, izgradio Deng Xiaoping. Kina se krajem 70-ih i tokom 80-ih modernizovala pre svega ekonomski gotovo svetlosnom brzinom, dok je autoritarni sistem opstao. Kada su se stvari zakomplikovane sa protestima na Trgu nebeskog mira u junu 1989, režim je pribegao represivnim merama i ugušio demokratske ambicije. Međutim, Kina nikada nije izgubila ekonomski zamah koji od nje stvorio drugu supersilu današnjice.

"U ovom scenariju režim bi ostao represivan i autokratski, ali bi ublažio svoje revolucionarne principe i društveni konzervativizam u korist približavanja SAD, šire integracije sa svetom i postepenog prelaska sa teokratije na tehnokratiju. Revolucionarna garda bi zadržala svoju moć i profite, ali bi, slično kao Narodnosolobodilačke vojske Kine, odustala od revolucionarne militantnosti i okrenula se nacionalističkom korporativizmu", ocenjuje poznavalac prilika Sadjadpour.

Ekonomista Spruk dodaje da takav model postoji kao generalna mogućnost, ali da zahteva izuzetno zahtevnu kombinaciju: "Unutrašnju disciplinu institucija, jasna pravila igre i signal da je razvojna orijentacija zaista ozbiljna i dugoročna. U ekonomskom jeziku to znači smanjenje neizvesnosti, nižu premiju rizika i stvaranje okruženja u kome privatni sektor investira jer veruje u stabilna pravila. Ako do takve promene dođe, to je uglavnom kada se elita uveri da su troškovi izolacije i stalnih kriza veći od koristi statusa quo. U svakom slučaju, trebalo bi da žele uravnotežen razvoj sa više otvorenosti, više trgovine i više individualnih sloboda", kaže on.

Ideja "iranskog Deng Xiaopinga" - lidera koji zadržava simbole režima, ali istovremeno revolucionarnu spoljnu politiku menja u korist ekonomskgoa pragmatizama - kao koncept je privlačna, ocenjuje Saadi iz Triglav Investmentsa. "Mogla bi se zamisliti strategija poput ‘Iran na prvom mestu’, u kojoj bi prioritet bio ukidanje sankcija i unutrašnja stabilizacija umesto ekspanzivne ideološke projekcije. Ipak, ova strukturna analogija ima svoja ograničenja." 

"Kineska transformacija krajem 70-ih dogodila se uz konsenzus elita u jedinstvenom partijskom državnom aparatu i u geopolitičkom kontekstu koji je omogućavao integraciju u globalna tržišta pod zapadnim vođstvom. Iran, međutim, deluje u znatno restriktivnijim okolnostima sankcija i suočava se sa dubokim, nagomilanim nepoverenjem prema SAD i Evropi. Pored toga, identitet i legitimitet IRGC-a tesno su vezani za odbranu i izvoz revolucionarnog projekta. Potpuno odustajanje od ‘Ose otpora’ - razgranatih mreža aktera u regionu koje Teheran podržava – oslabilo bi deo narativa na kome je izgrađen", pojašnjava menadžer fondova.

Bloomberg

 

Potpuno urušavanje režima?

U međunarodnim odnosima često se ističe da vazdušne kampanje retko dovode do promena režima. Scenario slanja vojnika na terenu, kakav su SAD primenile u Iraku i Avganistanu pre više od dve decenije, takođe deluje malo verovatno, delom zbog jer to nije popularno u američkoj javnosti, a delom zato što se predsednik Trump u novembru priprema za izbore na polovini mandata za Kongres.

"U komparativnoj političkoj ekonomiji, režimi retko ‘padaju’ zbog jednog događaja; obično je potrebna kombinacija bezbednosnog šoka, duboke ekonomske destabilizacije i raskola unutar elite koji onemogućava koordinaciju", objašnjava ekonomista Spruk.

"Kolaps režima ostaje ekstremni rizik, a ne osnovni scenario. Raspad sistema bi zahtevao raskol unutar elita i pobunu bezbednosnih snaga. I pored povremenih unutrašnjih nemira i spoljnih pritisaka, represivni aparat je do sada ostajao koherentan. Čak je spoljnji vojni pritisak često doprinosio dodatnoj konsolidaciji elita, umesto da izazove dezintegraciju", dodaje Saadi.

Važan faktor je i Trump. Ako američki predsednik odluči da vojnu intervenciju sprovede do kraja, po mišljenju politologa Alexa Vatanke, "sposobnost Islamske republike da očuva unutrašnje jedinstvo i funkcionalnu državnu hijerarhiju bila bi dovedena u pitanje". "Ako bi se sistem počeo da se raspada, odmah bi se otvorilo pitanje koje još više zabrinjava - šta bi ga moglo zameniti. Iran nije strogo centralizovana autokratska država s utvrđenim naslednicima, niti krhka tvorevina koja bi se lako urušila. Njegova struktura vlasti je višeslojna: klerikalne institucije, IRGC, državna birokratija, provincijske mreže, ideološke milicije i elite koje se nadmeću sa različitim vizijama države. Neočekivani raspad mogao bi da oslobodi razorne sile koje je režim dugo tvrdio da kontroliše - etničke napetosti, frakcijske podele, sukobe unutar elita i gubitak kontrole nad regionima."

U raspravi u javnosti često se pominju paralele sa susednim Irakom, gde je američka intervencija 2003. dovela do eksplozije nasilja frakcija. Iran, iako takođe raznoliko stanovništvo, dosta je radio na "iranizovanju" manjine. Veliki deo elite pripada turkofonim grupama, uključujući i vrhovnog lidera sa očeve strane, dok je u unutrašnjem diskursu Islamska republika najveću pretnju uvek videla u SAD i Izraelu, a ne u manjinama kao "petoj koloni" , za razliku od Saddama Husseina u Iraku, koji je primenjivao klasični princip "podeli i vladaj", nagrađivao jedne zajednice, dok je nasilno postupao sa drugima, i stalno menjao saveze. Iran u današnjim granicama postoji preko 2.500 godina, dok je Irak nastao pre oko sto godina na ruševinama Otomanskog carstva.

Nasuprot potpunom kolapsu, mogući je scenario potpune unutrašnje konsolidacije režima nakon sukoba s Izraelom i SAD. U tom slučaju, režim bi pojačao represiju i izolaciju, slično Severnoj Koreji, i tajno razvio nuklearno oružje, koje bi postalo jedini garant zaštite od novih napada. Ovaj model budućnosti Irana mogao bi ga zaštititi od spoljnog pritiska, ali ne i od unutrašnjih nemira.

Počeci demokratije?

Iran ima slabu opozicijzu. Tu je Reza Pahlavi, sin poslednjeg šaha, koji je od revolucije u izgnanstvu i preuzeo je ulogu  opozicionog predvodnika, posebno od vojnog sukoba u junu, kada je pozivao Irance da se suprotstave islamistima. Vrlo je popularan među brojnom iranskom dijasporom, posebno na Zapadu, i ima određenu, iako manju, podršku unutar Irana. Tokom protesta u zemlji u januaru čuli su se pozivi da se on vrati u Iran ali nije bilo jedinstva po tom pitanju. Njegova podrška, prema mišljenju mnogih komentatora, zasniva se uglavnom na nostalgiji za vremenima kada je Iran bio snažna, poštovana država i deo međunarodne zajednice, kada je religija bila deo života, a ne organizovano načelo izolovane revolucionarne države. Ipak, ta podrška nije značajna a on će se teško osloboditi konotacije zapadne marionete.

Morteza Nikoubazl/NurPhoto/Getty Images

Pahlavi se je u poslednje vreme pozicionirao kao osoba koja bi nadgledala prelazak iz autokratije u demokratiju, možda čak i u ustavnu monarhiju. Takav prelaz bio bi moguć samo u slučaju potpunog sloma Islamske republike, o čemu je zasad prerano govoriti. S druge strane, američka administracija mu nije sklona - sina poslednjeg šaha SAD su, kako navode izvori, praktično ignorisale još od rata iz juna, a zvaničnici su izrazili sumnju u mogućnost da Pahlavi ima ulogu u nekom budućem poretku.

Ako povučemo paralele sa Trumpovom avanturom u Venecuelu, gde je administracija odlučila da sarađuje sa Delcy Rodriguez, potpredsednicom u vreme predsednika Nicolasa Madura, umesto sa opozicionom liderkom Mariom Corinom Machado, Bela kuća bi i u slučaju Irana verovatnije izabrala saradnju sa "režimskim čovekom" nego sa Pahlavijem.

"Pahlavijeva glavna podrška, istorijski posmatrano, dolazi od delova starijeg, urbanog srednjeg sloja u Iranu, ali se u  poslednjih nekoliko godina širi sa neuspehima Islamske republike. Međutim, njegov pokret se mnogo oslanja na internet podršku i satelitsku televiziju i slabo je organizovan unutar Irana. Štaviše, pristalice prestolonaslednika su svojim stalnim kritikama otuđili druge opozicione ličnosti", primećuju politolozi Alex Vatanka i Sanam Vakil u časopisu "Foreign Affairs".

U Iranu nema organizovanih opozicionih aktivnosti zbog dubokih podela. Jedina tačka oko koje se mogu ujediniti jeste protivljenje i želja za padom Islamske republike. Ove grupe su vrlo raznovrsne - od borbenih studenata, intelektualaca srednjeg sloja, pripadnika etničkih manjina do monarhista u dijaspori. Opozicioni aktivisti često se međusobno optužuju, a ponekad jedni drugima prebacuju i da u potaji sarađuju sa režimom ili stranim akterima. Poslednji put ujedinjena opozicija je izašla na ulice bilo je 1979. godine. Za sada u zemlji ne postoji legitimna alternativa Islamskoj republici.

 

Iran takođe ima opozicione mreže koje čine brojne etničke manjine širom zemlje. One uključuju Kurde, Beludžije, Azerbejdžance, Ahvaze i Arape. Po mišljenju stručnjaka, ove manjine imaju značajne organizacione kapacitete, a za razliku od klasične opozicije, pozivaju i na priznavanje jezičkih i kulturnih prava manjina kao i na decentralizaciju. Neke od ovih grupa zalažu se i za određeni stepen autonomije. Istovremeno, protive se tome da se Islamska republika zameni drugom vrstom persijsko-nacionalističke i centralizovane vlasti.

Ako bi u srednjeročnom ili dugoročnom periodu u Iranu došlo do prelaska na demokratiju, Iran ne bi počinjao od nule. Za razliku od drugih sličnih autokratija u svetu, kako ističe iranski politički analitičar Kian Tajbakhsh, režim je osnivanjem hiljada lokalnih saveta i opštinskih tela stvorio institucije sa dvostrukom namenom: formirane su da služe autoritarnom redu, ali strukturno pogodne za tranziciju na demokratiju, ukoliko bi im se pružila prilika. Zapravo, Iranci već dugo praktikuju oblike predstavničke vlasti, iako ne u punom smislu, ističe Sadjadpour.

Iranci već sada glasaju za svoje predsednike i predstavnike u parlamentu, iako kandidati moraju biti prethodno odobreni i  morjau da podržavaju temelje Islamske republike. Podrška sadašnjima vlastima veća je nego što se na prvi pogled čini, jer je, na primer, na predsedničkim izborima na kojima je pobedio sadašnji predsednik, reformista Pezeshkian, čak 13,5 miliona Iranca glasalo za izuzetno konzervativnog Saeed Jalili.

Kako vidimo budućnost?

"Još uvek postoji nada za duboke političke promene budućnosti Irana, dugoročno gledano. Međutim, vazdušna kampanja koju trenutno sprovode američke i izraelske snage verovatno neće doneti te promene. Kada se rat završi, Iran će ući u napeto i rizično prelazno razdoblje, u kome će se Vašington verovatno morati da pregovara sa moćnim frakcijama unutar Irana", napisala je Maloney iz Brookingsa.

Dodaje da SAD ne mogu dozvoliti da predstavnici "poraženog i diskreditovanog sistema otežaju mogući posleratni dijalog". "Zato je od ključnog značaja da počnu da utvrđuju pravac za dan posle završetka sukoba, tražeći razumne sagovornike. Međutim, za sada nema dokaza o bilo kakvim ozbiljnim planovima Trumpove administracije za ono što sledi. Vašington ne može da računa na to da će se režim rušiti ili da će Iranci uspeti da obore svoje lidere."

Vahid Salemi/AP Photo

 

Ekonomista Spruk ocenjuje budućnost Irana u srednjem roku kroz premiju rizika - što su očekivanja neizvesnija, to su troškovi kapitala veći, investicije slabije, a talenti brže odlaze iz zemlje. Ako bi Iran smanjio spoljnu političku napetost, pravila učinio predvidljivim i otvorio prostor za preduzetništvo, premija rizika bi opala i rast bi mogao postati održiv. Idealni scenario, koji većina ekonomista intuitivno podržava, uključuje ekonomsku liberalizaciju (koja podstiče konkurenciju i produktivnost) i političku liberalizaciju (koja povećava odgovornost vlasti i stabilnost institucija), što bi smanjilo i regionalne rizike.

Upravo neiskorišćen potencijal države, koja bi po svim kriterijumima mogla biti deo prestižne grupe najmoćnijih svetskih ekonomija G20, često izaziva nezadovoljstvo njenih stanovnika. Kao što je prošle godine istakao poznavalac Bliskog istoka Primož Šterbenc, Iran ima verovanto najbolji strateški položaj u sveti. Nalazi se na ključnoj tački između Istoka i Zapada, uz izuzetno važan Ormuski moreuz. Preko njegove teritorije idu značajni trgovinski putevi između Evrope i Azije. Iran takođe četvrti u svetu po rezervama sirove nafte i drugi op nalazištima prirodnog gasa, dok iranski narod broji 92 miliona obrazovanih i mladih ljudi koji ne ostvaruju svoj pun ekonomski potencijal.

"Nova generacija iranskih društvenih, ekonomskih, socijalnih i verskih lidera moraće da pronađe novi, uravnotežen, inkluzivan i napredan model razvoja - društveni, ekonomski, socijalni i kulturni - uz uspešnu regionalnu i međunarodnu integraciju. Što manje bude intervenisao Zapad ili bilo koja druga međunarodna sila u regionu i svetu, u vezi sa interesima multinacionalnih kompanija ili sopstvenom bezbednosti, veća je verovatnoća da će Iran moći da postavi nove temlje i obrnuto", izjavio je pre početka rata međunarodni pravnik Matjaž Nahtigal.

"Srednjoročna perspektiva najverovatnije ukazuje na kontrolisano nasleđivanje unutar sistema, pojačanu bezbednosnu orijentaciju vlasti, selektivnu ekonomsku tehnokratizaciju i taktičko prilagođavanje spoljne politike usmereno na smanjenje pritiska a da režim zadrži kopntrolu nad nukleanrim programom. Režim može promeniti rukovodstvo, ali verovatno neće napustiti svoje temelje. Najrealniji ishod nije transformacija ili kolaps, već prilagođavanje: više orijentisana na bezbednost, ekonomski pragmatična Islamska republika, koja je manje provokativna spolja, a istovremeno održava unutrašnju kontinuitet vlasti", zaključuje Saadi iz Triglav Investments.