Čelični interesi, kineske rakete i geopolitičke igre

Petodnevna državna poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića Kini ne samo što je privukla pažnju dela zapadnih medija koji u njoj vide moguće prepreke za put Beograda ka članstvu u Evropskoj uniji, već se u stručnim analizama mnogi pitaju da li je posredi geostrateški zaokret Srbije, budući da je očigledno da svi susreti, potpisani sporazumi i dodela odlikovanja prevazilaze razmere regularne diplomatske ceremonije.

I dok srpsko-kineski sporazumi o kupovini naoružanja i saradnji u oblasti veštačke inteligencije (AI) i robotike izazivaju mrštenje zapadnih diplomata, ali zasad bez javne kritike, geostratezi i analitičari poteze zvaničnog Beograda vide kao deo šire geopolitičke igre u kojoj Srbija kao mala država pokušava da balansira u Drugom hladnom ratu između SAD i dvojca Kina-Rusija, nastojeći da vodi nesvrstanu politiku i zapravo iskoristi konkurenciju među globalnim centrima moći.

Uprkos tome što su Vučić i Xi Jinping u Pekingu govorili o čeličnom prijateljstvu dve zemlje, u diplomatiji je vrlo dobro poznato da prijateljstva ne postoje, već samo čelični interesi. Baš kao što Peking ima interes da pojača ekonomsko-politički uticaj u jugoistočnoj Evropi, tako i Beograd očigledno nastoji da u trenutku sve većeg rascepkavanja međunarodnog sistema usled zaoštrene konkurencije velikih sila pošalje geopolitički i geoekonomski signal da ne odustaje od spoljne politike balansiranja između Zapada i Istoka.

Ukratko, ovako Beograd nastoji da ne raskine saradnju sa Evropskom unijom i SAD, ali da ne okrene leđa Rusiji u trenutku kada njen uticaj na Balkanu slabi, već da se sve više osloni na Kinu kao strateškog partnera, izvor investicija, političkog saveznika po pitanju Kosova i protivtežu zapadnom pritisku.

Ruska nemoć i zaokret ka Kini

Iako evropski geostratezi ukazuju da u aktuelnoj podeli na američki i kineski svet, svojevrsni luksuz da budu geopolitički kolebljive zemlje, imaju samo takozvane srednje sile, poput Indije, Turske, Brazila i zemalja Zaliva i jugoistočne Azije, predsednik Vučić je u autorskom tekstu obavljenom na portalu "South China Morning Post" istakao da je uveren da Srbija može da pomogne u izgradnji mostova između Evrope i Kine.

Bloomberg Rudnici i proizvodnja bakra su među najvećim kineskim investicijama u Srbiji

"Razumem da svaka veća politička zajednica mora da čuva svoju budućnost, ali verujem da Evropa treba da se obrati Kini ne sa strahom i sumnjom, već sa poverenjem i ozbiljnom, otvorenom spremnošću za saradnju", naveo je u tekstu Vučić, dodajući da iskustvo Srbije "dokazuje da partnerstvo sa Kinom donosi konkretne koristi običnim ljudima, radnicima i porodicama". "U mnogim aspektima, Srbija je postala pionir u Evropi za brend partnerstva koji je i praktičan i obostrano koristan. Mnogo pre nego što je povezivanje postalo popularna reč, razumeli smo važnost izgradnje mostova između Istoka i Zapada."

Istovremeno, zvanični Beograd se očigledno potrudio da državna poseta Kini i potpisivanje više od 20 bilateralnih sporazuma koji se tiču infrastrukture, AI, zelene tehnologije, trgovine, obrazovanja i digitalne povezanosti, ne bude shvaćeno kao šamar u lice Zapadu. Tako da su istovremeno održane višednevne zajedničke vojne vežbe između Srbije i NATO-a, sa očiglednim ciljem Beograda da pošalje političku poruku Briselu da Srbija ne odustaje od saradnje.

Od 2009. godine, strategija spoljne politike Srbije se suštinski temelji na četiri stuba, to jest održavanju uravnoteženih, strateških odnosa sa EU, SAD, Rusijom i Kinom. Prema ovoj doktrini, Beograd je koristio rusku i kinesku diplomatsku podršku u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija da blokira međunarodno priznanje Kosova, dok je istovremeno težio članstvu u EU kako bi obezbedio finansijsku pomoć i pristup jedinstvenom tržištu. Na sve to, energetska zavisnost od Rusije davala je Moskvi pojačan uticaj u Beogradu.

Međutim, ova klimava ravnoteža se poprilično urušila pod teretom rata u Ukrajini i pojačanog rivalstva supersila. Sistemska diplomatska i ekonomsko-finansijska izolacija Rusije od zapadnih tržišta, potom potpuno preusmeravanje ruskih industrijskih kapaciteta ka ratnoj ekonomiji, kao i američke sankcije ruskim energetskim kompanijama ostavili su Moskvu strukturno nesposobnom da održi svoju ulogu glavnog strateškog partnera i vojnog dobročinitelja vlasti u Beogradu.

Beta/Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll

Sudeći prema sklopljenim sporazumima u Pekingu, Kina popunjava tu novonastalu nemoć Rusije na Balkanu, koja će postati najočiglednija kada pod uticajem američkog pritiska Rusi izađu iz vlasništva nad Naftnom industrijom Srbije.

Za vladajuće elite u Beogradu, privlačnost prema Kini je utemeljena i u očuvanju domaćih struktura moći. Naime, kineski model diplomatske saradnje, zasnovan na plasiranju kineskog kapitala i političkoj saradnji bez nametanja ikakvih političkih zahteva za domaću upravu, nudi srpskom rukovodstvu snažnu alternativu uslovljavanju Brisela, koji finansijsku pomoć uslovljava demokratskim reformama, nezavisnošću pravosuđa, slobodom medija i normalizacijom odnosa sa Prištinom. Drugim rečima, kineska finansijsko-ekonomska injekcija uz istovremeno davanje pristupa naprednoj tehnologiji i vojnoj modernizaciji omogućava srpskim vlastima veću otpornost na pritiske iz Brisela.

Kineski partner u Evropi

S druge strane, Kina vidi Srbiju ne samo kao tržište, već i kao proizvodnu, infrastrukturnu i logističku platformu, čiji značaj raste otkad je u Mađarskoj pao sa vlasti Viktor Orban, a došao Peter Magyar, označavajući delom promenu mađarske spoljne politike. Doduše, Srbija nije država članica EU i stoga ne može da pruži identične prednosti u pristupu tržištu, kao Mađarska ili Španija, koja se otvara za investicije Pekinga.

Kineske investicije u Srbiji dobrim delom su deo njene strategije da ojača transportno-trgovinske rute u Evroaziji i približi se EU kao svom velikom tržištu. Osim toga, za Peking, Srbija ima poseban značaj jer je zapravo jedna od malobrojnih evropskih zemalja gde se Kina prvenstveno ne doživljava kao strateška pretnja, već kao glavni partner.

To što i Peking opisuje Srbiju kao prvog sveobuhvatnog strateškog partnera Kine u Centralnoj i Istočnoj Evropi zapravo bi moglo da bude crvena linija za mnoge u Briselu za koje je Kina ujedno i strateški rival i partner. Naprosto, za EU ali i SAD, Kina u Adria regionu nije samo investitor, već i geopolitički konkurent čiji uticaj može oslabiti poziciju EU i NATO-a u jugoistočnoj Evropi.

Da je Drugi hladni rat i podela sveta vrlo ozbiljno shvaćena u Vašingtonu, to se videlo proteklih mesec i u Adria regionu. Na udaru američkih sankcija našao se ne samo NIS zbog ruskog vlasništva u NIS-u, već i kineska fabrika guma Linglong u Zrenjaninu.

Beta/Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll

Premda su formalno sankcije uvedene zbog prinudnog rata, ove sankcije se više sagledavaju kao američka poruka Beogradu ali i celom regionu i Evropi da nema sedenja na više stolica te da SAD vide celu Evropu kao deo američkog sveta pa samim tim neće trpeti ruske i kineske uticaje.

Bar ne u sferama koje su ključne u okviru trke Kineza i Amerikanaca oko toga ko će odneti pobedu u četvrtoj industrijskoj revoluciji, to jest primeni AI-ja u industrijskoj proizvodnji. A te sfere su energetika, robotika, proizvodnja poluprovodnika i super-čipova, kao i rudarenje retkih minerala i ostalih ruda neophodnih za digitalizaciju i razvoj AI.

Upravo u ovim oblastima leži najveći rizik za zvanični Beograd, jer u rivalstvu velikih sila SAD pokazuju da nisu spremne da u ovim najosetljivijim oblastima dozvole malim i srednjim državama da igraju na obe strane. Prema analizi austrijsko-bugarske ekspertkinje za geostrategiju Veline Čakarove, mogućnost za fleksibilnost po pitanju blokovskog svrstavanja imaju samo globalno značajne "srednje sile" i zemlje na globalnom jugu, koje strateški navigiraju između konkurentskih velikih sila.

Kako ističe Čakarova, mogućnost da trenutno balansiraju konkurentske globalne interese kako bi povećale sopstveni uticaj imaju Indija, Turska, Brazil, Indonezija, zemlje Zaliva i članice Asocijacije država jugoistočne Azije – ASEAN.

Problem kineskih raketa

Za EU i SAD će biti sporna saradnja Beograda sa Pekingom, ne samo po pitanju telekomunikacione infrastrukture, kritičnih minerala, AI i tehnologija dvostruke namene, već i naoružanja. Na spisku najnovije potpisanih sporazuma dve zemlje nije objavljen nijedan koji se direktno odnosi na kupovinu naoružanja, ali je predsednik Srbije u Pekingu hvalio kinesko oružje kao "apsolutno dominantno", nagovestivši pregovore o nabavci određene vojne opreme.

Bloomberg   Francuski borbeni avioni Rafale uskoro u sastavu Vojske Srbije

Srbija je jedina evropska zemlja zapadno od Belorusije koja nabavlja kinesko napredno oružje, od dronova i sistema protivvazdušne odbrane do nedavne nabavke kineskih supersoničnih raketa CM-400, čiji je domet do 400 kilometara.

"Ima jedno čudesno oruđe za koje nemamo pare u ovom trenutku, ali poveo sam (ministra finansija) Sinišu (Malog), pritisci će se nastaviti, pa ćemo da vidimo", rekao je Vučić u Pekingu, gde su u srpskoj delegaciji ove nedelje u Kini bili ministar odbrane Bratislav Gašić, kao i njegov pomoćnik za materijalne resurse Nenad Miloradović.

U stručnoj javnosti se spekuliše da se pregovara o kupovini baterija protivvazdušne odbrane, kao i dve eskadrile kineskih vojnih aviona, koji bi zamenili dotrajale avione MiG-29 ruske proizvodnje. Ovi kineski avioni bi mogli da nose već kupljene kineske rakete, budući da su procene vojnih analitičara da zvanični Pariz ne bi dozvolio da Vojska Srbije montira kineske rakete na 12 novih višenamenskih borbenih aviona Rafale, koje je Srbija kupila od Francuske za 2,7 milijardi evra.