Erdoganovo balansiranje

Turska je država koja je od početka Rusko-ukrajinskog rata uspela da vodi uravnoteženu politiku u skladu sa željama svog lidera Recepa Tayyipa Erdoğana. Bez obzira na riskantnost strategije balansiranja između ekonomskih veza sa Rusijom, i političkih i vojnih sa Zapadom, Erdoganu ide od ruke da uvek ostane na nogama, iako se ponekad tlo pod njima prilično trese.

U realnosti, Erdogan nema puno izbora, budući da je oko sebe izgradio politički sistem koji se u okviru političkih nauka naziva kompetetivni autoritarizam. Radi se o političkom sistemu u kome postoji jedan autokratski vođa, ali koji dozvoljava održavanje izbora na kojima koristi različite represivne metode kako bi sveo šanse opozicije na nulu.

Naravno, svaki autokrata bi želeo da izgradi završen autokratski sistem, sa isključivo kontrolisanim elementima demokratije, kao što je plebiscitarna diktatura, na primer, u kojoj vođa ne dozvoljava nikakvu legalnu političku konkurenciju, ali manipuliše masama preko sugestivnih plebiscita.

Pošto se politički sistemi obično ne izgrađuju od nule (to se dešava samo nakon revolucija), čak i najdrskiji populistički lideri prinuđeni su da poštuju određene političke institucije koje ih ipak na neki način ograničavaju. Erdogana decenijama unazad sputava postkemalistički poredak, sekularna prozapadno orijentisana poludemokratska konstrukcija političkog sistema u Turskoj. Koliko god neoosmanskih igrokaza Erdogan ustrojio, koliko god savremenih Turaka obukao u pozorišne janičarske uniforme, senka zaostavštine Mustafe Kemala Atatürka nadvija se nad njim.

Spomenik Ataturku u Samsunu, Turska/Depositphotos

U tom pogledu, Erdogan ima više problema: prvi je visoka inflacija, skok cena na proizvode opšte potrošnje i prehrambene proizvode; drugi je rast popularnosti umereno leve kemalističke opozicije; treći je prenategnutost Erdoganove pseudoimperije na nekoliko frontova (Južni Kavkaz, Severni Irak, Severozapadna Sirija, Libija, konstantne pretnje Grčkoj i Kipru); četvrti je istovremena zavisnost od Rusije i Zapada, u trenutku kada Zapad drastično smanjuje povezanost sa Rusijom.

S druge strane, Erdogan ima određene prednosti nad ostatkom Evrope: prva – Turska je strateški bitna članica NATO, koja ne može biti ignorisana; druga – Turska predstavlja jednu od ruta transporta gasa u Evropu (ne samo ruskog, već i azerbejdžanskog, koji je bitan za tranziciju Evrope od ruskog gasa); treća – Turska je jedan od proizvodnih habova jeftine robe za Evropu; četvrta – turska emigracija u Nemačkoj je pozamašna, a turske vlasti imaju deo uticaja na njene političke odluke, (ovde možemo uračunati i faktor migracija kroz Tursku u Evropu).

Upravo zato Erdogan može da vodi onakvu politiku kakvu Srbija, recimo, ne može. Erdogan ima mogućnost da blokira odluke NATO, on ima mogućnost da zaustavi neophodan gas Evropi, on raspolaže značajnom vojnom silom, te da Zapad preduzme neke oštre mere protiv njega, on bi bio stavljen u takav položaj da ozbiljno ugrozi bezbednost Kipra i Grčke i samim tim potencijalno izazove novi rat u Evropi.

Apsolutno stoji tvrdnja da je Turska u veoma ozbiljnim ekonomskim problemima, inflacija iznosi oko 90 odsto i najviša je od finansijske krize 1997. godine, turska lira devalvira gotovo svakodnevno, cene proizvoda rastu stopom od oko četiri odsto mesečno, a opšti izbori su sledeće godine, takoreći iza ugla. Pritom, Erdogan nije uspeo da ostvari svoje neoosmanističke ambicije na Bliskom istoku i Balkanu, jedino mu je pošlo za rukom da podrži Azerbejdžan protiv Jermenije (i Rusije). Faktički, jedini konkurent koga je Erdogan uspeo da nadvlada jeste ujedno i njegov partner, Vladimir Putin.

Bloomberg Mercury

Kako bi došao do dovoljno kapitala da ga utisne u socijalna davanja (de fakto kupovinu glasova siromašnog dela elektorata), Erdogan je prinuđen da nastavi saradnju sa Putinom, kome pokušava da naudi na bilo koji način koji izlazi iz okvira opisane prinudne saradnje i tako dokaže sopstvenu važnost pred Zapadom. Ovo je moguće jer je i Putin podjednako prisiljen da sve više ekonomski zavisi od Turske i paralelnog uvoza sankcionisane robe kroz njenu teritoriju i njene firme (de fakto šverc robe široke potrošnje u Rusiju kroz Tursku).

Predsednik Turske zahteva da uvozi ruski gas po sniženoj ceni od tržišne, dok predsednik Rusije od njega zahteva da deo gasa plaća u ruskim rubljama (što više odgovara Erdoganu koji onda u toj trgovini mora da koristi obezvređenu tursku liru, a ne neku čvrstu valutu poput evra ili američkog dolara). Putin je ujedno predložio Erdoganu da nedaleko od Istanbula, u evropskom delu Turske, bude izgrađen prostrani gasni hab za skladištenje ruskog gasa, koji bi zatim mogao da se transportuje u Evropu.

Naravno da uz rat i sankcije sam izvoz ruskog gasa nije realan u datom trenutku, ali predstavlja određeni politički i ekonomski pritisak na Evropu ("imamo jeftin gas, čeka vas u Turskoj, samo zaboravite na Ukrajinu koja vam ništa ne znači i možemo ponovo da trgujemo"). Za Erdogana, ovo je samo još jedna u nizu ruskih investicija preko kojih on dobija kapital, koji mu je neophodan da zadrži vlast (uz svaki projekat u saradnji sa Rusijom dolazi i doza sivog novca, koji može da se koristi u bilo koje svrhe bez kontrole).

Sličan rusko-turski projekat je u finalnim fazama, radi se o atomskoj centrali Akuju, čiju izgradnju gotovo u potpunosti finansira ruska strana, a turska strana će zatim garantovati otkup 70 odsto električne energije koja će tamo biti proizvedena. Trenutni deficit trgovinskog bilansa Turske za septembar iznosi tri milijarde američkih dolara, ali se smanjuje za 2,6 milijardi dolara, kada se koriguje kroz prijavljene obračunske greške (errors and omissions insurance), kojim se kompanije ili države služe kako bi izbegle rizik za parničenje ako se otkriju knjigovodstvena nepoklapanja u budućnosti. Upoređujući margine prijavljenih obračunskih grešaka Turske u toku prošle i ove godine, pomenuta kategorija je uvećana za dva i po puta i iznosi 25 milijardi dolara (stručnjaci smatraju da je barem deo tog iznosa tok sivog novca iz Rusije).

Depositphotos

Koalicija kemalističkih partija pod nazivom "Nacionalni savez" trenutno je ispred Erdoganove koalicije nazvane "Narodni savez" za otprilike pet odsto (43-45 odsto naprema 38-40 odsto). Treća koalicija koja predstavlja kurdsku opciju i radikalnu levicu ima podršku od oko 12-15 odsto biračkog tela.

"Nacionalni savez" je ideološki raznorodna proevropska kemalistička koalicija, dok Erdogan okuplja islamističke, nacionalističke i neoosmanske partije, moglo bi se reći da je to koalicija ekstremne desnice, koja umnogome odudara od evropskog shvatanja desnice. Popularnost Erdoganove koalicije je bila u padu tokom leta, ali se stabilizovala na jesen usled početka kampanje socijalne pomoći siromašnim slojevima društva najviše pogođenim visokom stopom inflacije. Erdoganove pobede na južnom Kavkazu, protiv Jermenije i Putina, takođe su mu donele novi talas popularnosti među desničarskim (po turskim merama) krugovima.

Turska zastava/Depositphotos

Na predsedničkim izborima Erdogan se takođe trenutno lošije kotira u poređenju sa mogućim kemalističkim kandidatima, ali se njegove šanse postepeno popravljaju u poređenju sa letošnjim lošim predikcijama. Saradnja sa Vladimirom Putinom je ključna u okviru podrške turskoj padajućoj ekonomiji i Erdoganovoj strategiji kupovine glasova.

Naravno, mač ima dve oštrice, ukoliko Zapad reši da Erdoganu uvede sankcije, to ga vrlo lako može koštati vlasti. Ipak, to bi bio rizičan potez jer bi prisililo Erdogana da stupi u pravo savezništvo sa Putinom, a činjenica da bi bio nepopularan u Turskoj ne znači i automatski pad sa vlasti (zapadne sankcije bi mogle da vode u tranziciju turskog političkog sistema u potpunu autokratiju). Otuda Erdoganu uspeva da balansira na ivici noža. Ukoliko dođe do promena u Rusiji, Erdogan će ostati sam i tada će vrlo verovatno biti smenjen sa vlasti – milom ili unutrašnjom silom (uz pomoć armije i/ili demonstracija).

 

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.