Donroova doktrina u Venecueli

Praznična atmosfera ove godine trajala je nešto kraće nego uobičajeno. Umesto gledanja novogodišnjih programa i laganih razgovora, građani sveta su gledali akciju hapšenja Nicolasa Madura i fokusirali se na globalne geopolitičke procese. Malo ko je očekivao da će posle više meseci pretnji stvarno i uslediti odlučan vojni odgovor SAD. Maduro je uhapšen u toku noći, prebačen prvo na nosač aviona "Ivo Džima", pa u bazu u Gvantanamu na Kubi. Dok se većina nas probudila, fotografija Madura u "nike" trenerci već je postala viralna.

U narednim nedeljama i mesecima ćemo dobijati više informacija o tome da li je venecuelanska vojska uhvaćena na prepad ili je namerno prespavala napad, kao i kako je došlo do ove smele i uspešne akcije. Da nešto škripi unutar bezbednosnih i odbrambenih snaga Venecuele, brzo je postalo jasno kada je u javnost izašla informacija da je tokom akcije poginulo 32 kubanska specijalca koji su čuvali Madura. To što on nije imao zaštitu sopstvene vojske već duži niz godina, govori o odnosima unutar samih struktura Venecuele.

Da je akcija u Venecueli drugačija od većine drugih, moglo se primetiti u prvom Trumpovom obraćanju javnosti, gde je spomenuo naftu 36 puta, dok, interesantno, demokratiju nije pomenuo nijednom. Odmah je odbacio mogućnost da podrži vođu opozicije Mariju Corina Machado da preuzme funkciju predsednika Venecuele, ostavljajući narod Venecuele i svetsku javnost u neizvesnosti.

Bloomberg

 

 

Mnogi su brzo došli do zaključka da je u pitanju lična sujeta, jer je upravo Machado "otela" Nobelovu nagradu za mir od Trumpa, ali već nekoliko dana kasnije vidimo da Trump nije baš toliko sujetan koliko mu se pripisuje. U još jednoj objavi na platformi X Trump je obznanio dogovor sa privremenom predsednicom Venecuele Delcy Rodriguez, u suštini Madurovom zamenicom, po kojem je Americi poklonjeno 30 do 50 miliona barela venecuelanske nafte.

Iako su te količine dovoljne za dva do tri dana američke potrošnje, mnogo je bitnije da Trump smatra bivšu Madurovu vladu legitimnim partnerom u Venecueli sa kojim američka administracija može da postiže dogovore. Verovatno sada možemo bolje da razumemo zašto je nafta, a ne demokratija, bila fokus prvog Trumpovog obraćanja, ali i kakvu geopolitičku poziciju Trump zauzima.

Uklanjanje nepoželjnih lidera i saradnja sa svakim ko je spreman da radi u ekonomskom interesu SAD, poprilično je u skladu sa novom Strategijom nacionalne bezbednosti SAD. Principi demokratije i ljudskih prava su nestali iz strateških dokumenata, iako će se mnogi s pravom zapitati da li su to ikada stvarno bili ciljevi ili alati za postizanje geopolitičkih ciljeva imperije kakva je SAD.

Najave da se slične akcije spremaju i protiv Kolumbije i Meksika pokazuju da je Monroova doktrina iz 1823. godine, koju je Trump preimenovao u Donroovu doktrinu, danas živa. Doneta u vreme predsednika James Monroe, politička doktrina naglašava da su Amerike, severna i južna, zona interesa SAD i da se strane sile tu ne mogu mešati. Da je poredak iz 19. veka bitniji od onog izgrađenog nakon 1945. pokazuju i direktne pretnje da Amerika preuzme Grenland od Danske. Čak ni NATO saveznik nije dovoljan garant sigurnosti za SAD, već je direktna kontrola jedini način da interesi Amerike budu zaštićeni. Mada mnogi navode da je akcija nečuvena i bez presedana, ipak postoje presedani u kojima su SAD veoma slično reagovale.

Bloomberg

 

Paralele sa akcijom vojske SAD ne treba tražiti u Iraku, Avganistanu ili drugim pokušajima promene režima. Vojne intervencije George Busha Mlađeg i kasnije Baraka Obame sprovođene su nakon terorističkog napada 11. septembra i u vreme kada je Amerika aktivno želela da igra ulogu svetskog hegemona i da oblikuje svet po svojim načelima. Danas su SAD fokusirane na zaštitu svojih interesa u svetu koji vide kao sukob velikih sila, posmatrajući svet kao svoju šahovsku tablu. Stoga se najjasnije paralele sa poslednjom akcijom američke vojske mogu pronaći u hapšenju i svrgavanju panamskog predsednika Manuela Noriege 1990. godine.

Iako je bio blizak američkim obaveštajnim agencijama, Noriega je, nakon konsolidacije svoje vlasti, zapretio je da će oduzeti Panamski kanal od SAD, koji je Amerika držala u koncesiji od 1903. do 1999. godine. Kako je kanal ključna strateška veza za SAD, predsednik George Bush Stariji poslao je oko 25.000 američkih trupa da osiguraju kanal i uhapse Noriegu pod optužbama za krijumčarenje narkotika i pranje novca. Osuđen je na kaznu zatvora od 40 godina u Americi, odležao je 17, pre nego što je, pod drugim optužbama, proveo još sedam godina u zatvoru u Francuskoj. Na kraju je vraćen u Panamu da bi odslužio 20 godina u kućnom pritvoru za zločine protiv sopstvenog stanovništva, ali je nekoliko meseci po povratku preminuo.

S druge strane, Maduro i njegov politički otac Hugo Chavez nisu samo zapretili SAD, već su i 2007. godine nacionalizovali kompletnu naftnu industriju u Venecueli. Kao deo ekonomskog otvaranja tokom 90-ih godina Venecuela je otvorila svoja nalazišta za zapadne kompanije poput ExxonMobila, ConocoPhillipsa, Chevrona, Totala, BP-a i sl. Kao najveće svetsko nalazište nafte, oko 18-20 odsto svetskih rezervi, Venecuela je pokušala da otvaranjem izgradi sopstvenu naftnu industriju.

Hugo Chavez i njegove pristalice su to videle kao korak ka gubitku suvereniteta i kontrole nad strateškim resursom. Nakon nacionalizacije država se pokazala nedoraslom da upravlja tako vitalnim resursom, što je dovelo do urušavanja čitave industrije. Iako upravlja najvećim resursima, proizvodnja je pala sa oko 2,8 miliona barela dnevno pre nacionalizacije na oko 1,1 milion u 2025. godini. Poređenja radi, Saudijska Arabija proizvodi između 9 i 10 miliona barela dnevno, a UAE oko 3,5 barela.

Pored Venecuele, najveći gubitnici bile su američke naftne kompanije koje su investirale u Venecueli, ali i američka industrija koja je prerađivala naftu u svojim rafinerijama na obali Meksičkog zaliva. Kada su američke rafinerije utihnule, primat je preuzela Kina, koja je u 2025. kupovala oko 50 odsto dnevne proizvodnje sirove nafte koju je prerađivala u svojoj zemlji.

Bloomberg

 

Nakon dolaska Huga Chaveza i nacionalizacije 2007. godine, Venecuela je potpala pod sveobuhvatne sankcije SAD i kao rezultat izolacije intenzivirala saradnju sa Rusijom i Kinom. Od Rusije je nabavljena vojna oprema, dok je Kina postala najznačajniji trgovinski i politički partner. Kineska država i kompanije su pružale kredite, najčešće u zamenu za naftu, realizovale infrastrukturne radove, investicije u energetskom sektoru, itd.

I pored čestih javnih sukoba američkih zvaničnika sa venecuelanskim, nijedan predsednik nije preduzeo odlučnu akciju u skladu sa Monroovom doktrinom, da osigura povratak Venecuele pod de fakto kontrolu SAD. Trump je pokazao da ne preza od akcije i verovatno dodatnu simboliku možemo pronaći u tome da je poslednji zvanični sastanak, pre hapšenja, Maduro imao sa ličnim izaslanikom predsednika Xi Jinpinga. Vrlo je verovatno da je kineski predstavnik i dalje boravio u Karakasu i svedočio američkim helikopterima u vazduhu.

Budućnost Venecuele nakon hapšenja Madura ostaje veoma neizvesna. Iako su mnogi predstavnici venecuelanske dijaspore, koji su slavili na ulicama Amerike, očekivali dolazak demokratije i svrgavanje celog režima, deluje da okolnosti ne idu u tom smeru. Deluje da će za budućnost ipak biti mnogo bitnije ko je spreman da služi ekonomskim interesima SAD. Ukoliko Delcy Rodriguez, trenutno predsednica, postigne dogovore sa američkom administracijom, sam Maduro će biti jedina žrtva koja je morala da se podnese.

Verovatno glavna prepreka razumevanju trenutne situacije jeste to što poteze tumačimo podrazumevajući liberalni međunarodni poredak druge polovine 20. i 21. veka. Umesto toga, možda je za razumevanje trenutnih okolnosti i narednih poteza značajniji antički tekst grčkog istoričara i političkog mislioca Tukidida. U svojoj knjizi "Istorija Peloponeskih ratova" Tukidid piše o ratu moćne Atine protiv malog ostrva Melosa, koje odbija da se povinuje. Atinjani sa svojom flotom opkoljavaju Melos, zahtevajući predaju samo na osnovu sopstvene moći. Iz tih razgovora, kako ih Tukidid prenosi, proizlazi i razmena koja ulazi u anale svetske političke misli:

"Znate, kao i mi, da je pravo [tj. pravda], kako funkcioniše u svetu, pitanje samo između jednakih po moći, dok jaki rade šta mogu, a slabi trpe šta moraju. (prevod autora)"

 

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.