Šta SAD žele od Venecuele

Ako još uvek negde postoji naivna duša koja ne veruje da se događa veliko globalno vojno, geopolitičko i ekonomsko preuređenje odnosa, otmica predsednika Venecuele Nicolása Madura u specijalnoj vojnoj operaciji SAD bi trebalo da ga razuveri. Drugi Hladni rat ne samo da je počeo nego već traje nekoliko godina, a to za sobom povlači promene i u globalnom ekonomskim odnosima.

Oni pametni još od antičkih vremena razumeju da je rat, hladni ili topli, uveliko ekonomska stvar. Od Tukididove tvrdnje da je rat više stvar zlata nego oružja, preko Napoleonovog stava da amateri raspravljaju o taktici a profesionalci o logistici do Nimitzove izjave da je glavna snaga SAD njihova ekonomija, korelacija između ekonomske snage i sposobnosti države da vodi rat/ove je uvek bila snažna, danas možda više nego ikada. Potvrđeno je to i u prvom Hladnom ratu, u kome su SAD mogle bez težih posledica voditi i izgubiti rat u Vijetnamu dok je SSSR rat u Avganistanu toliko iscrpeo da većina istoričara smatra da je taj rat ubrzao raspad sovjetske države za nekoliko godina.

Cilj preuzimanja vlasti u Venecueli treba gledati kao deo procesa povratka Monroeove doktrine u geopolitičku strategiju SAD, koja nalaže da se silama s drugih kontinenata (u vreme prve Monroeove doktrine radilo se o evropskim silama) ne sme dopustiti da imaju veliki uticaj u Severnoj i Južnoj Americi, što je sam Donald Trump naglasio u izjavi medijima nedugo nakon "operacije" u Venecueli.

 

U stvari se radi o spoljnoj politici iza koje je 200 godina istorije i koju je podržavala većina predsednika SAD, među kojima J. F. Kennedy, R. Reagan, W. Willson, F. D. Roosevelt i drugi. Iako su primarni ciljevi bezbednosno-strateški, velik deo doktrine čine i ekonomski ciljevi.

Bloomberg

                      

Američki državni sekretar Marco Rubio proučio je da predsednik Donald Trump ne želi da isključi mogućnost američke okupacije Venecuele ili slanja trupa u tu zemlju, nakon što je njegova administracija zarobila lidera Nicolasa Madura i poručila da će SAD za sada "upravljati" zemljom. Podsetimo, SAD su početkom godine izvršile napade na Venecuelu, uključujući glavni grad Karakas i vojne objekte, uhapsivši Madura i njegovu suprugu. Delcy Rodriguez formalno je postala vršilac dužnosti predsednice Venecuele. U svom prvom obraćanju nakon preuzimanja dužnosti, zauzela je blaži stav prema Vašingtonu, pozivajući na saradnju. Na tu temu je za TV Bloomberg Adria govorio profesor Fakulteta društvenih nauka u Ljubljani Faris Kočan. "Najveći problem nije samo to što je Trump izvršio invaziju na Venecuelu, već i to što je pokazao da međunarodne organizacije i međunarodno pravo nisu bitni i da on može da radi šta hoće. Marco Rubio je takođe rekao da ga ne zanima šta Ujedinjene nacije misle, niti su SAD pravdale svoje poteze međunarodnim pravom i to je presedan, ta surova moć Amerike da može da radi šta hoće da bi obezbedila vlastite interese", rekao je Kočan. Svedoci smo kraja liberalnog svetskog poretka, budući da su SAD u prošlosti pokušavale da opravdaju svoje postupke, a sada to više ne rade i otvoreno kažu da očekuju da se njihovi NATO partneri slože s njima, što znači da implikacije mogu biti široke i mogu se odraziti na situacije u Kini i Tajvanu, Rusiji i Ukrajini, kao i pitanje Grenlanda, smatra Kočan. Evropska unija, prema njegovim rečima, pravi veliku grešku jer ne razume kakve implikacije potezi SAD u Venecueli mogu imati po liberalni svetski poredak i njegova prava i pravila. EU je produkt takvog sistema, koji je Amerika pogazila, navodi on.

  

Potreba povratka na tržište Južne Amerike

SAD Južnu Ameriku smatraju svojim "dvorištem", u kome, po idealnom scenariju, ne postoji značajan uticaj drugih sila i nema neprijateljskih režima. Kroz istoriju je izvršeno više desetina vojnih intervencija, pa Trumpova odluka da interveniše u Venecueli nije presedan.

Iako se Južna Amerika ne može smatrati posebno bogatim kontinentom, sama njegova veličina je dovoljna da bi postojali značajni ekonomski interesi. Ako se gleda kao celina, tržište od preko 430 miliona ljudi čini četvrtu najveću ekonomiju na svetu gledano prema nominalnom BDP-u, koja je manja od Nemačke ali veća od Japana ili Indije.

SAD su ionako najveća ekonomija na svetu, glavni trgovački i investicioni partner trećoj ekonomiji na svetu (EU u celini), a kontrola nad četvrtom (Južna Amerika u celini) im daje neprikosnovenu ekonomsku i geostratešku nadmoć u drugom Hladnom ratu, što se prema istorijskim vojnim misliocima pretvara u vojnu nadmoć. Izvoz proizvoda iz SAD u Južnu Ameriku je oko 125 milijardi dolara, a kontinent je izvor sirovina za industriju SAD (posebno bakra, gvožđa i čelika). Ipak, u poslednjih par decenija SAD su izgubile trgovinsku prevlast u tom regionu, koju su preuzele Kina i EU. Druge su još mogle tolerisati, ali Kinu SAD sigurno žele da izbace iz Južne Amerike. Upravo je Madurova Venecuela bila jedno od uporišta Kine, manjim delom i Rusije. 

Nafta SAD odavno nije presudan faktor, ali je dobro imati kontrolu

Ipak, glavni proizvod kojim SAD trguje s Južnom Amerikom jeste nafta. Tačnije, između četvrtine i petine (zavisno od godine) uvoza čini sirova nafta a izvoza prerađena nafta. Iako je obezbeđivanje nalazišta sirove nafte u inostranstvu kao strateško-ekonomski imperativ u velikoj meri izgubilo značaj poslednjih decenija, s obzirom da su danas SAD najveći proizvođač sirove nafte na svetu (veći od Saudijske Arabije i Rusije) tako da su jedan od vodećih svetskih izvoznika, zaradu od "crnog zlata" i kontrolu lanaca snabdevanja ne treba zanemariti kao jake "karte" u geopolitičkoj igri.

Venecuela ima najveće dokazane zalihe sirove nafte na svetu koje su tolike da bi joj bilo potrebno nekoliko vekova da ih iskoristi uz sadašnju proizvodnju i bez novih nalazišta. Pošto decenijama nije dovoljno ulagano u rafinerije, prerada nafte nije dovoljna ni za domaće potrebe, pa je ta zemlja prisiljena da izvozi sirovu naftu ia uvozi prerađenu naftu. Pored toga, jedan od najvećih kupaca venecuelanske sirove nafte su upravo SAD, ujedno i jedan od najvećih uvoznika sirove nafte iz Venecuele.

Naravno, to zavisi od vremena o kome se govori. Kada SAD zabrane trgovinu naftom s Venecuelom, onda se trgovina odvija s Kinom (izvoz sirove nafte) i Rusijom (uvoz prerađene nafte). Međutim, te zabrane uvode i ukidaju same SAD, a kompanije iz obe države su više nego zadovoljne nastavkom trgovine, jednom kada se sankcije ublaže/ukinu.

Još jedna sirovina kojom Venecuela obiluje je prirodni gas. Prema procenama, ova zemlja ima jednu od najvećih rezervi na svetu, nekoliko puta veću od svih ostalih država Južne Amerike zajedno. Međutim, ni u tom energentu SAD ne oskudevaju. Štaviše, SAD su najveći izvoznik na svetu i imaju jedne od najvećih rezervi.

Iz navedenog proističe da ni nafta ni gas ne mogu biti glavni motiv za specijalnu vojnu operaciju otmice Madura. SAD su zbog tehnološkog napretka već godinama neto izvoznik nafte i najveći svetski proizvođač a do venecuelanske sirove nafte su dolazile bez problema, ako su htele, odnosno ako nisu jednostrano uvodile sankcije. Ne oskudevaju ni u prirodnim gasu.

Depositphotos

Potencijal za retke metale

Ipak, vreme nafte je na zalasku. Ona je bila glavni energent 20. veka, ali njena važnost opada. Pre nekoliko decenija, najveće kompanije na svetu su dominantno bile naftne, a danas su u top deset samo dve, jedna iz Kine a druga iz Saudijske Arabije.  Nova "nafta", koja pokreće industriju 21. veka, su retki metali.

Postoje ozbiljne indicije da u Venecueli ima puno retkih metala, što je Ahilova peta SAD. U Kini se obavlja većina vađenja i prerade retkih metala u svetu, što je potencijalna opasnost za moderne industrije u SAD. Posebno su u opasnosti proizvodnja baterija za električne automobile i obnovljivi izvori energije (solarni paneli i vetroelektrane koriste brojne retke metale), ali i veštačka inteligencija. Retki metali poput galijuma, germanijuma, kobalta, tungstena i drugi ključni su za proizvodnju modernih čipova. Kod nekih retkih metala Kina kontroliše preko 80 odsto ponude.

Kina je upravo retke metale koristila u trgovinskom ratu sa SAD, odnosno protiv Trumpovih carina. To je bio drastičan potez za Kinu jer je time razotkrila svoj "as u rukavu", pa SAD počinju da ulažu u sopstvenu proizvodnju retkih metala i diverzifikaciju uvoza.

 

 

Iako još uvek nedovoljno geološki istražena, Venecuela, prema nekim istraživanjima, deluje kao dobar kandidat za značajne zalihe. Jedno od perspektivnijih nalazišta je Cerro Impacto, koje se nalazi na jugu pokrajine Bolivar. Iako su vlasti pokušavale da se proširi rudarstvo na industrijskom nivou, nedostajalo je ulaganja.

Danas je Venecuela država s najviše ilegalnih rudnika u Južnoj Americi, uglavnom u potrazi za zlatom, a od neregulisanih i nenadziranih aktivnosti najviše strada domorodačko stanovništvo s juga države. Te aktivnosti su najraširenije južno od reke Orinoko na području većem od Portugalije.

Šira istraživanja, za koja je potreban značajan kapital, tek treba da počnui. Ako i budu uspešna, do konačne eksploatacije može proći i više od dve decenije. Za investicije na toliko dugi rok Madurov režim ni izbliza nije imao sredstava, ali korporacije iz SAD mogu priuštiti tu potragu za retkih metalima.

Depositphotos

Splet okolnosti daje dovoljno razloga za intervenciju

Američki potez u Venecueli se ne može svesti na jedan razlog. U pitanju je splet više faktora koji su doveli do odluke o specijalnog vojnoj operaciji, od geopolitičkih do ekonomskih.

Nafta i gas sasvim sigurno nisu glavni motiv, jer odavno pronalazak izvora tih energenata nije problem za SAD. Jednostavno strateško pozicioniranje i "čišćenje dvorišta" u skladu s Monroeovom doktrinom je mnogo važnije, uz razvoj rudarskog potencijala Venecuele koga će voditi američke kompanije.

Venecuela može da posluži i za povratak američke ekonomije na tržište kontinenta, koje je u proteklih 20-ak godina preuzela Kina. Potencijalni problem s gvožđem SAD da povrati to tržište jeste činjenica da, osim Kine, i EU trguje s Južnom Amerikom više od SAD, a nakon stupanja na snagu sporazuma o slobodnoj trgovini EU-MERCOSUR će trgovati i više, što SAD može protumačiti kao pretnju svojim interesima.