Obaranje Madura ne garantuje pobedu u Venecueli

Poslednji put kada su SAD silom uklonile omraženog diktatora, njihova najveća greška bila je to što su zemlju koju su "oslobodile" ostavile u vakuumu vlasti. Da li je ova Bela kuća naučila lekciju iz Iraka? Nakon što je svrgnut venecuelanski lider Nicolas Maduro, predsednik kaže da će SAD "upravljati zemljom". Šta to tačno znači, za sada nije jasno.

U kratkom roku, operacija u kojoj je Maduro izvučen iz Karakasa predstavlja jasnu pobedu za administraciju. On je pokrao izbore, zatvarao i mučio protivnike, osiromašio zemlju i podstakao masovnu dijasporu koja je destabilizovala region. Malo ko će žaliti za njegovim odlaskom. Venecuelanci sada bar imaju šansu za bolju budućnost, što bi zauzvrat moglo da ublaži migracione pritiske u SAD i u drugim zemljama. Operacija je takođe demonstrirala vojne sposobnosti koje bi trebalo da nateraju na razmišljanje druge američke protivnike.

Akcija koja nosi velike rizike

Istovremeno, dugoročni rizici su ogromni. Kršenje suvereniteta drugih država radi nasilnog uklanjanja njihovih lidera dodatno potkopava položaj Amerike kao zaštitnika globalnih pravila, posebno loš presedan u trenutku kada rivali poput Rusije i Kine jačaju sopstvene kapacitete za specijalne operacije. Zaobilaženje Kongresa u donošenju odluke ponovo nagriza norme koje štite Amerikance od prekoračenja ovlašćenja Bele kuće.

Najvažnije, ukoliko administracija nema plan koji još nije obelodanila, ova operacija verovatno neće dovesti do demokratske tranzicije, ekonomskog oporavka i obnove stabilnosti koja bi zaista poboljšala živote Venecuelanaca i ojačala bezbednost SAD. Čak i ako je novi režim, koji za sada predvodi bivša potpredsednica Madura Delcy Rodriguez, spreman da sarađuje sa SAD, takva saradnja bi mogla da učvrsti politički status kvo, umesto da dovede do demokratskog preporoda.

Predsednik SAD je delovao kao da odbacuje ideju da Maria Corina Machado, koja je predvodila borbu protiv Madura i ima podršku većine Venecuelanaca, treba da predvodi brz povratak stvarnoj demokratiji. Nastavak političke represije i korupcije samo će podsticati animozitet prema SAD i povećavati broj onih koji žele da napuste zemlju. Narko bande i druge oružane grupe mogle bi i dalje da kontrolišu delove teritorije. Za američke lidere biće gotovo nemoguće da sve to spreče iz daljine.

Greške koje treba izbeći

Izbegavanje takvog ishoda zahteva ono što je administracija do sada potcenila - održivu diplomatiju. SAD moraju da se oslone na podršku koju imaju u regionu i unutar Venecuele kako bi ubedile Rodriguez da pristane na jasnu i brzu tranziciju ka demokratiji. Amnestija će možda biti potrebna za mnoge srednje rangirane zvaničnike režima, dok bi onima na višim pozicijama mogao biti ponuđen egzil. SAD i njihovi regionalni saveznici moraju se upustiti u dugotrajan proces uspostavljanja podrške svakoj novoj vlasti, naizmenično ohrabrujući i vršeći pritisak na obe strane kako bi se održao napredak.

Ovo nije prvi put da su smeli potezi administracije stvorili prilike za okončanje naizgled zamrznutih konflikata. U Iranu, Gazi i Ukrajini takva prilika preti da se izgubi zbog nedostatka diplomatske potpore. To je greška koju administracija SAD mora da pokuša da izbegne u Venecueli.