Erdogan je pao u Turskoj, ali nemojte ga još otpisati

Rezultati izbora ovog vikenda u Turskoj bili su zadivljujući: stotine hiljada Turaka slavilo ih je kao pobedu sekularizma, a gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua kao oživljavanje liberalne demokratije koja nudi nadu ne samo toj zemlji već i celom svetu. Međutim, to je samo početak borbe za protivnika sadašnjeg predsednika Recepa Tayyipa Erdogana, ali ne i njegov trijumf.

Počnimo sa razlozima za nadu, jer za svakoga ko je verovao u izvanredna obećanja demokratske i otvorene Turske, poslednja decenija bila je vrlo mračna. Ono što su opštinski izbori ovog vikenda dokazali jeste da čak i za najuspešnije populističke vođe moć politike identiteta može biti nedovoljna ako uništi ekonomiju.

Loše upravljanje bilo je posebno jasno u Erdoganovom slučaju jer je svoju ličnu odgovornost za katastrofalnu monetarnu politiku nosio kao znak časti. Njegovo uverenje - protivno svim savetima i dokazima - da će rezanje kamatnih stopa smanjiti, a ne povećati inflaciju, pokazalo se katastrofalnim.

Erdoganovo doba još nije gotovo

U međuvremenu, Imamogluova Republikanska narodna stranka postigla je bolje rezultate nego što su čak i njeni čelnici očekivali. Poznata kao CHP, stranka osnivača Turske Mustafe Kemala Ataturka, skupila je više glasova širom zemlje od vladajuće Stranke pravde i razvoja, ili AKP, prvi put otkako je Erdogan preuzeo vlast pre više od 20 godina. CHP je takođe osigurao kontrolu nad mnogo više mesta i gradova. Čak je i predsednik Turske izgledao poniženo zbog poraza.

CHP je to postigla uprkos tome što je odustala od toga da ima zajedničke kandidate s drugim opozicionim strankama. Izbori su bili samo opštinski, ali u Turskoj - gde je moć sada izrazito koncentrisana u rukama predsednika - gradovi nude vitalne resurse i pokroviteljstvo za svaki pokušaj povratka političke moći. I prvi put u jednoj generaciji, opozicija sada u Imamogluu ima verodostojnog protivkandidata za predsedničku funkciju.

Ipak, ništa od toga ne privodi Erdoganovo doba kraju. Niti označava dolazak zdrave, sekularne demokratije u Tursku. Bar ne još uvek.

Prvo, poput opštinskih izbora svuda, ni oni u Turskoj nisu uvek pouzdan pokazatelj kako bi ljudi glasali za centralnu izvršnu vlast. Drugo, nacionalni izbori nisu zakazani do 2028, dajući Erdoganu vremena da se oporavi od greške u ekonomiji. Zaista, osigurao je reizbor tek prošle godine nastavivši da upumpava dovoljno novca u sistem kako bi ublažio uticaj nekontrolisane inflacije. Turci plaćaju punu cenu ove ideološki vođene ludosti samo otkako je osigurao još jedan mandat, kada je prešao na tim s više ortodoksnom monetarnom i fiskalnom politikom.

Drugim rečima, Erdogan je znao da sledi nekakav politički obračun i to je planirao. Strani ulagači počeli su se vraćati i Erdogan može - kako je rekao - očekivati ​​da će oštra medicina fiskalnog stezanja dati rezultate i omogućiti oporavak znatno pre sledećih izbora. Nije nemoguće da će biti prisiljen da raspiše prevremene izbore, ali sada je teško predvideti kako bi se to moglo dogoditi. Kao što je predsednik rekao u svom govoru prihvatajući poraz: ''Stajaćemo uspravno, 31. mart za nas nije kraj, to je zapravo prekretnica''.

Naredni koraci

Od ključne je važnositi, ali ostaje nejasno gde će Erdogan sada krenuti. Čini se da će se čvrsto držati odgovornije ekonomske politike, ali će u isto vreme zadržati kontrolu nad većinom medija i svim kritičnim institucijama, dajući mu široka ovlašćenja da oblikuje događaje. Takođe će i dalje imati sve alate koji su mu potrebni da marginalizuje političke suparnike, ako odluči da ih upotrebi.

Selahattin Demirtas, jedan od čelnika Kurdske narodne demokratske stranke ili HDP-a, zatvoren je zbog izmišljenih optužbi 2016, godinu dana nakon što je svoju stranku doveo u parlament sa velikim brojem glasova koji su AKP koštali većine. Ostaje u zatvoru uprkos odricanju od politike i presudama Evropskog suda za ljudska prava koji je utvrdio da je njegovo zadržavanje politički motivisano. Sam Imamoglu optužen je za vređanje članova turske izborne komisije, što je optužba prema kojoj bi mogao biti sprečen da obavlja dužnost gradonačelnika Istanbula.

Sve prethodne lažne zore u Turskoj, kada su Erdoganovi kritičari takođe mislili da je konačno napravio preveliku grešku od koje se nije mogao oporaviti, bile su popraćene njegovim udvostručavanjem i ponovnim rezanjem biračkog tela u svoju korist. I dok ovaj put deluje drugačije, mudro je prisetiti se punog značenja gotovo apsolutne moći koju on ima i koliko je teže uspostaviti nezavisne institucije nego ih uništiti.

Rezultati ovog vikenda mogli bi teoretski naterati Erdogana da se okrene umerenosti, ali to se čini kao pusta želja. Kao prvo, udeo glasova koje je osvojila velika kurdska manjina u Turskoj opet je bio dovoljno velik da osigura uticajan blok zakonodavaca neprijateljski raspoloženih prema predsedniku na parlamentarnim izborima, što možda nije dobar znak za njihov tretman. Erdogan može odgovoriti ciljanjem etničkih Kurda kako bi pridobio glasove turskih nacionalista.

Jednako je važno da, iako je CHP osvojila najviše glasova u celoj zemlji, otprilike 38 odsto naspram 35,5 odsto za AKP, ta razlika je bila manja od verovatnog dezertiranja islamističkih glasača AKP-a u Novu stranku blagostanja, koja je osvojila nešto više od šest odsto na svom prvom učešću na izborima. Erdogan bi mogao odlučiti da ima više šanse da pridobije te čvrste religiozne birače da podrže njega ili njegovog naslednika u budućem drugom krugu predsedničkih izbora nego oni koji su otišli CHP-u.

Erdogan je bio pionir za druge populističke moćnike koji su se kladili na kulturne ratove kako bi ih doveli na vlast. Njegovi spektakularni pogrešni potezi u ekonomiji trebalo je da ga koštaju položaja prošle godine, ali nisu i verovatno je zasad siguran. To znači da njegovi politički protivnici i turske demokratske institucije verovatno nisu.