Rat u Iranu jača sultana sa Bosfora

Kada je minule subote na jugozapadu Turske čestitao svima koji slave Novruz (persijski tradicionalni praznik kojim se obeležava početak nove godine) Recep Tayyip Erdogan se poprilično potrudio da taj događaj stavi u kontekst ne samo početka proleća i simbola ponovnog rođenja prirode, već i želje da on doprinese okončanju tekućih sukoba širom Bliskog istoka. Osim "turskog sveta", Erdogan je pozdravio "sve naše prijatelje i braću od Azerbejdžana do Kazahstana, od Kirgistana do Uzbekistana, od Turkmenistana do Turske Republike Severni Kipar i Mađarske".

"Takođe povodom Novruza čestitam našoj sirijskoj, iračkoj i iranskoj braći, koji se trenutno bore sa problemima izazvanim ratom, i nadam se da će ovaj značajan dan doprineti okončanju ratova u našem regionu", rekao je turski predsednik, poželevši mir svima.

Ova naizgled protokolarna poruka zapravo vrlo precizno oslikava trenutno geopolitičko balansiranje Turske u nedeljama u kojima SAD i Izrael bombarduju Iran, dok Teheran iz odmazde raketira Izrael i arapske zemlje u Persijskom zalivu. Iako je proteklih nedelja Erdogan nedvosmisleno osudio bombardovanje Irana ističući da je to kršenje međunarodnog prava, zvanična Ankara nastoji da ne bude svrstana u ovom sukobu te zadrži kredibilitet da bude posrednik u mirovnim pregovorima.

"Naš prioritet je da sprečimo da naša zemlja bude uvučena u ovaj pakao", izjavio je Erdogan u posebnom obraćanju tokom iftara kojim se obeležava završetak Ramazanskog posta, dodajući da turske vlasti deluju "sa najvećim oprezom suočene sa zaverama, zamkama i provokacijama usmerenim na uvlačenje naše zemlje u rat".

Međutim, ova politika "novog sultana sa Bosfora", kako se često u zapadnim medijima sagledava Erdogan, nije zasnovana na pacifizmu, već ne veoma pragmatičnoj diplomatskoj strategiji u kojoj se ukrštaju strateški važan geografski položaj Turske, njeno članstvo u NATO-u, islamska vera, vojna opremljenost, regionalne ambicije, ali i politički sistem u kojem predsednik ima "sultanske" nadležnosti u određivanju i sprovođenju strateških i političkih ciljeva zemlje. Sve te okolnosti uvećavaju regionalnu moć i značaj Erdogana, ali istovremenu čine veliki rizik za njegovu vlast u zemlji koja se već suočava sa brojnim ekonomskim problemima.

Pritisak sa dva fronta

Rat na Bliskom istoku je naterao Erdogana na veoma nezgodno balansiranje. S jedne strane, ne želi da izda braću po veri i time delom izgubi uticaj u islamskom svetu, a s druge strane je pod pritiskom administracije Donalda Trumpa da omogući američkoj vojsci da koristi tursku vojnu i logističku infrastrukturu za bombardovanje Irana.

Kako je nedavno primetio tursko-kiparski kolumnista Sener Levent, Erdoganova Turska se našla "uhvaćena između dva fronta", pri čemu Erdogan pokušava da reši stvar sa "nekoliko kritičkih opaski o Izraelu, a da čak ni ne pomene SAD i Trumpa".

Bloomberg

"Koliko će ovo daleko ići? U Turskoj postoje američke baze", podseća Levent u kiparskom dnevnom listu "Politis", ukazujući na to da Turska izgleda zasad ne dozvoljava da Amerikanci koriste te baze za bombardovanje. "Ako odatle Iran bude napadnut, sigurno će odgovoriti, a Turska bi se zvanično uključila u rat. Ako Erdogan da Americi dozvolu da ih koriste, napašće ga Iran. Ako je ne da, napašće ga Trump."

Između ova dva pritiska, Erdogan je uglavnom samo kritikovao Izrael proteklih nedelja, a svojevrsno olakšanje mu je pružio bivši izraelski premijer Naftali Bennett, koji je govorio o "novoj turskoj pretnji koja se pojavljuje" koju jevrejska država ne bi trebalo da ignoriše, zagovarajući otvoreno da bi, nakon Irana, Izrael trebalo da se obračuna sa Turskom. Ove izjave su podstakle Erdogana na još oštrije verbalne napade na Izrael.

"Neka Bog uništi jevrejsku državu", grmeo je turski lider, optužujući Benjamina Netanyahua za "terorizam" protiv regionalnog mira i da je ovo Netanyahuov rat za politički opstanak, navodeći da će Izrael "platiti cenu" za "ubistvo hiljada ljudi". "Iako je ovaj rat - izraelski rat, ceo svet će platiti cenu."

'Neutralni saveznik' u NATO-u

Premda je Erdogan izuzetno oštar prema Izraelu, nikada nije uputio snažne kritike na račun Vašingtona, već nudi posredovanje, slično onome što je učinila u sukobu između Moskve i Kijeva. Osim poziva na povratak pregovorima, Ankara je osudila napade Teherana u Zalivu i iranske rakete koje su ušle u turski vazdušni prostor, što je dovelo do raspoređivanja novih sistema Patriot na jugoistoku zemlje, gde se nalazi vojna baza Incirlik, koju takođe koriste SAD.

Turska je zabranila Amerikancima da koriste ovu bazu za bombardovanje Irana, a proteklih nekoliko dana u više navrata se pojavljuju informacije da je Ankara odvija američki pritisak da otvori svoje baze za američku avijaciju koja napada Iran. Međutim, pojedini kritičari iz regiona tvrde da Turska ne samo što navodno dozvoljava Amerikancima da svoje avione-radare AWACS stacionirane u Incirliku koriste za prikupljanje i slanje obaveštajnih podataka američkim trupama koje učestvuju u napadima na Iran, već je navodno Erdogan dekretom 17. marta dozvolio da se preko turske teritorije transportuje vojna oprema, kao što su oružje, municija, eksploziv, rezervni delovi i povezane tehnologije.

Bloomberg

Turski Centar za borbu protiv dezinformacija (DMM), međutim, takve izveštaje je opisao kao "jasne dezinformacije" osmišljene da obmanu javnost, dodajući da taj dekret zapravo "samo pojašnjava koji se organ bavi postupcima reeksporta u okviru tranzitne trgovine" te da je cilj ove mere da se spreče kašnjenja u carinjenju pojednostavljivanjem procedure. DMM je istakao da je ažuriranje propisa isključivo administrativne prirode i da nema veze sa trenutnim regionalnim dešavanjima te da Turska zadržava svoj čvrst stav o međunarodnim tranzitnim procedurama, pri čemu sve pošiljke vezane za vojsku podležu rigoroznom ispitivanju pre odobrenja.

Prema oceni analitičara, Turska nastoji da se drži van ovog rata, ali da bude prepoznata kao pouzdani savezniku NATO-u.

"Turska vidi svoju ulogu u NATO-u kao ulogu stabilizatora, stalnog neutralnog saveznika koja ograničava sukob", rekao je Onur Isci, istoričar i profesor političkih nauka na Univerzitetu Bogazidži u Istanbulu, ističući da ovaj stav nalazi podršku u velikom delu zemlje, čak i među Erdoganovim protivnicima. "Verujem da mnogi daju prioritet nacionalnoj bezbednosti u odnosu na domaće brige o demokratiji, a to znači da će stabilnost na našim granicama imati prednost nad autoritarizmom ili demokratskom regresijom."

Komplikovan odnos Ankare i Teherana

Dosadašnje držanje Ankare zasad ne nailazi na kritike Teherana pa je predsednik Irana Masoud Pedeshkian u objavi na društvenoj mreži X pohvalio "odlučan stav" njegovog "uvaženog brata" Erdogana u "osudi agresivnog cionističkog režima".

"Bratska turska nacija je godinama preuzimala važnu ulogu u solidarnosti sa islamskom zajednicom. Nastavićemo ovim časnim putem, zajedno sa božanskom milošću", napisao je Pedeshkian.

Uprkos ovim "bratskim pohvalama" iz Teherana, ne treba smetnuti sa uma da su poslednjih decenija odnosi Ankare i Teherana bili napeti, pre svega od Islamske revolucije i dolaska na vlast ajatolaha 1979. godine. Ipak, latentno rivalstvo oko uticaja u regionu ipak je uspelo da zadrži krhku ravnotežu zasnovanu na međusobnoj toleranciji, ali i pragmatičnoj ekonomskoj saradnji. Paradoksa li, upravo zbog izraelskih udara na iransku mrežu posredničkih vojnih grupa i na same iranske vojne kapacitet, uticaj Turske u celom regionu se povećao protekle dve i po godine, naročito u oblastima u kojima se direktno takmiči sa Iranom, kao što su Sirija, Irak i Južni Kavkaz.

Iako bi Erdoganovoj Turskoj odgovaralo slabljenje regionalnog uticaja Irana, brine je mogućnost fragmentacije i kolapsa centralne vlasti u Iranu, kako zbog ekonomskih, tako i bezbednosnih posledica.

Bloomberg

Ekonomski aspekt je dominantno vezan za trgovinu i energetiku. Prošle godine, Turska je uvezla 17 odsto svojih potreba za prirodnim gasom iz Irana, ali je pre nekoliko dana Iran obustavio sve isporuke i time dodatno povećao turski ceh od ovog rata, budući da je sukob već izazvao pad turskog izvoza u zemlje Zaliva od čak 40 odsto. Iako je Iran dozvolio jednom turskom tankeru da prođe kroz Ormuski moreuz, više od desetak brodova u turskom vlasništvu i dalje je blokirano, a cena nafte je skočila u Turskoj kao i u većem delu sveta.

Potpuni kolaps centralne vlasti u Teheranu bi predstavljao ogroman bezbednosni, a samim tim i ekonomski, rizik za Tursku, jer bi se nestabilnost raširila celim regionom, pokretajući brojne radikalne grupe, ali i kurdske grupe u Iranu, Turskoj i Iraku u zamisli da stvore sopstvenu državu Kurdistan. Čak i bez toga, nemiri bi mogli da dovedu do novog talasa migracija koji bi krenuo ka Turskoj, u kojoj je i dalje više od 2,3 miliona sirijskih izbeglica.

"Irak i Sirija su pokazali šta se dešava kada se centralna vlast sruši. Da li je Turska na kraju izašla kao pobednik u Siriji? Možda jeste, ali tokom sirijskog rata stotine turskih vojnika je poginulo", primetio je za Forecast Grady Wilson iz programa za Tursku Atlantskog saveta Vilson.

Dodatni priliv izbeglica milionima koji se već nalaze u Turskoj rizikovalo bi izbijanje brojnih nacionalističkih reakcija i moglo bi da optereti i onako krhku tursku ekonomiju. Budući da analitičari procenjuju da Erdogan verovatno razmatra prevremene izbore 2027. godine, stabilizacija ekonomije pre toga mu je sasvim sigurno od ključnog značaja, stoga mu je u interesu da rat oko Irana što pre stane i normalizuje se trgovina i dopremanje nafte i gasa.

EU spremna da ćuti

Ipak, kratak rat koji bi ostavio režim u Teheranu da se i dalje drži vlasti mogao bi da ide u Erdoganovu korist, jer je EU postala izuzetno zainteresovana da ima Tursku na svojoj strani, kako zbog pitanja migranata i bezbednosti, tako i zbog energije.

"Od početka Trumpovog drugog mandata, među evropskim liderima raste priznanje važnog položaja Turske u evropskoj bezbednosti, a interakcija izgleda sve pragmatičnija i realnija", rekao je Wilson iz Atlantskog saveta. "Rat u Iranu je možda poslužio da ovo bude istaknuto".

Bloomberg

Uprkos tome što je EU imala ideju da preoblikuje svoje susedstvo, brojni geopolitički događaji od arapskog proleća, bombardovanje Libije do sada Irana zapravo doneli su posledice poput talasa izbeglica, radikalizma i energetske nebezbednosti. Zapravo, ispostavilo se da je susedstvo preoblikovalo Evropsku uniju, pri čemu je naprasno povećana vrednost Turske za Brisel. Još kada je 2016. godine Brisel po svaku cenu želeo da postigne sporazum o migraciji sa Ankarom kako bi obuzdao uglavnom priliv sirijskih izbeglica i umanjio uspon antimigrantskog pokreta u Evropi, bilo je jasno da je Erdogan postao partner kojem će Evropljani sve manje zamerati stil vladavine, stanje ljudskih prava ili demokratije u Turskoj.

Osim po pitanju migranata, Erdogan je postao Evropljanima važan, kako zarad bezbednosti evropskog kontinenta, tako i zarad energetske bezbednosti. Rat u Iranu je to samo povećao jer je zatvaranje Ormuskog moreuza oštro promenilo globalne tokove energije, stavljajući Tursku u srce evropske arhitekture snabdevanja gasom. Sa Katarom koji je obustavio proizvodnju gasa u početkom marta i ubrzo nakon toga proglasio višu silu na dugoročne ugovore o gasu, fjučersi evropskog prirodnog gasa skočili su za oko 50 odsto u prve dve nedelje sukoba.

U tom kontekstu, Južni gasni koridor, koji ide od Azerbejdžana preko Gruzije i Turske do južne Evrope, pojavio se kao jedina glavna kopnena ruta koja isporučuje neruski, ne-zalivski gas u EU.

Osim toga, naftovod Baku-Tbilisi-Džejhan (BTC), koji je 2024. godine transportovao oko 1,2 miliona barela nafte dnevno, postao jedna od retkih izvoznih tačaka u istočnom Mediteranu koje nisu direktno izložene rizicima koji postoje u Zalivu.

Bloomberg

Svi ovi evropski interesi su očigledno uticali da Brisel bude upadljivo ćutljiv ovog meseca kada je počelo suđenje bivšem gradonačelniku Istanbula Ekremu Imamogluu, jednom od retkih političara za koje se smatralo da su sposobni da poraze Erdogana na bilo kakvim razumno fer izborima.

Zajedno sa 400 drugih optuženih, nekadašnji gradonačelnik Istanbula pojavio se na sudu devet dana nakon što su SAD i Izrael pokrenuli vojnu kampanju protiv Irana. U optužnici dugoj više od 3.000 strana, optuženi se terete, između ostalog, za korupciju i vođenje kriminalne organizacije, dok međunarodna organizacija za ljudska prava Human Rights Watsch opisuje suđenje kao deo "zajedničkog napora da se Imamoglu ukloni iz politike i diskredituje njegova stranka na načine koji podrivaju demokratiju". Protest iz Brisela je sada izostao, iako je bio relativno glasan pre godinu dana kada je Imamoglu pritvoren.

"Nisam bila iznenađen utišanim odgovorom EU. Iranski rat je svakako povećao značaj Turske za EU ​​jer povećava rizik od još jednog izbegličkog talasa, što je scenario noćne more za evropske vlade", rekla je Gonul Tol iz vašingtonskog Instituta za Bliski istok, dodajući da nije novo to "zatvaranje očiju pred Erdoganovim represijama i rastućim autoritarizmom u zamenu za saradnju po pitanjima koja EU smatra kritičnim".

Poslednje što Evropi treba jeste da Erdogan instrumentalizuje isporuke gasa ili novu izbegličku krizu i da iranske ili libanske tražioce azila pušta u EU, ako zaista krenu ka Turskoj na putu ka Evropi.