Probijanje zalivskih monarhija na globalnu ekonomsku scenu

Hrišćanski i islamski svet su tokom istorije predstavljali direktnu konkurenciju jedan drugom, u ekonomskom, političkom i, naravno, idejnom smislu. Ovo nadmetanje, koje se s vremena na vreme prelivalo u ratove, stvorilo je atmosferu nepoverenja, koja je u vidu negativnih stereotipa ušla i u samu kulturu. Iako je evropski politički prostor, počevši od Francuske revolucije, prošao dug put sekularizacije, procesi dugog trajanja ne mogu tek tako promeniti kolosek i islamofobija i dalje postoji u jednom delu evropskog društva. Islamski svet se sa svoje strane dobro seća kako su ga evropske kolonijalne sile u jednom periodu sebi potčinile u potpunosti, a to se razdoblje, u istorijskom pogledu, završilo nedavno, tek posle Drugog svetskog rata. 

U aktuelnom trenutku, zalivske države - Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar - predstavljaju ključnog izvoznika energenata za čitav svet - zapadni i kineski. To stanje označava da se veliki inostrani kapital sliva u pomenute države i da je to jednostavno činjenica na ovoj etapi tehnološkog razvoja, koja zavisi od fosilnih goriva. Međutim, kao da se previđa logična posledica akumulacije kapitala u zalivskim državama, a to je konvertacija istog kroz inostrana ulaganja. U demokratskom svetu prisutna je ozbiljna doza nepoverenja prema zalivskom kapitalu. Delimično je u pitanju islamofobija, ili njen rezidual, ali, s druge strane, dotične države poseduju određeni vid političkih sistema - autoritarni, sa niskim etičkim standardima poslovanja - koruptivnim, te su pomenuti strahovi i racionalne prirode. 

Zalivske zemlje u aktuelnom trenutku su ključni izvoznici energenata za čitav svet / Depositphotos

 

Puno naučne literature je napisano, povezujući ekonomije zavisne od ekstrakcije resursa sa autoritarnošću političkog sistema. U skladu sa tim teorijama, ukoliko bi zalivske države diverzifikovale svoju ekonomiju, dobile bi priliku za demokratizaciju. Ideja je u tome da je veoma lako centralizovati ekonomiju, ako ona zavisi od različitih sirovina. Nosioci političke vlasti zasnuju državno preduzeće, faktički u njihovom vlasništvu, koje se tim poslovima bavi i, samim tim, kontrolišu najveći deo ekonomije u državi, što dalje učvršćuje njihovu vlast. Što je obim ekonomske delatnosti širi, to je nosiocima političke vlasti teže da ih sve kontrolišu, a ako pokušaju, kao u komandnoj privredi, dati ekonomski sistem postaje neefikasan, a konkretna država sve manje važna na globalnoj sceni. U datom trenutku, nešto slično pokušava Saudijska Arabija, zato joj je bilo vrlo važno da na prošlonedeljnom sastanku OPEC uskladi globalnu količinu proizvodnje nafte sa tržišnom cenom iste koja ne bi pala ispod 86 američkih dolara po barelu. To je cifra koju su saudijski ekonomski planeri utvrdili kao neophodnu, ako se želi ispuniti državni investicioni plan o postepenoj diverzifikaciji ekonomije. 

Glavni problem zalivskih država upravo jeste njihov rigidni politički sistem, koji ne poseduje ni individualnu kreativnost zapadnog sveta, kao pokretač ekonomskog i naučnog napretka, ni disciplinovani kolektivizam Dalekog istoka, koji pospešuje efikasnost komandne ekonomije. Zalivska interna ulaganja su dosad proizvela ili neviđeni luksuz za dinastičku elitu ili neproduktivna potemkinska sela. Dakle, da bi došlo do pravog i održivog ekonomskog napretka, jer nafta neće biti ključni resurs još dugo, zalivske države moraju se osloboditi sultanizma, a da bi se oslobodile sultanizma, prvo se moraju ekonomski diverzifikovati, te proizvesti preduzetničku klasu. U pitanju je začarani krug iliti situacija „Kvaka 22“, u kojoj se do željenog ishoda može stići samo promenom polaznih osnova, a polazne osnove se mogu promeniti isključivo kao posledica prethodno pomenutog ishoda. Vidimo da problem restrukturizacije ekonomije nije u nedostatku kapitala, koji zalivske države imaju napretek, nego njegovim upravljanjem. Kao dodatak, nikakav uvoz zapadnih top menadžera za zalivske kompanije ne može rešiti bazični problem korupcije, koji je determinisan autoritarnim političkim sistemom. Rast mora doći iznutra, a spoljni akteri mogu poslužiti kao izvor pozitivnih iskustava i veština. 

Što se spoljašnjih investicija tiče, tu su zalivske monarhije već poznate širom sveta u sferi visokog sporta, luksuznog građevinarstva, mobilne telefonije, pa i medija - Al Jazeera, najuticajniji medij islamskog sveta na globalnom nivou, praktično je u vlasništvu katarske vladajuće dinastije. Telefonska kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata „e&“ (ranije Etisalat) povećala je ove godine svoj udeo u krupnoj evropskoj telekomunikacionoj kompaniji – Vodafone, sa 10 odsto na skoro 15 odsto. Prošlog meseca, menadžment „e&“ je najavio da razmatra dalje povećanje udela na 20 odsto. Najnovija investicija zalivskih država u telekomunikacionom domenu, iako znatno manjeg obima od prethodne, jeste prošlonedeljna najava predstavnika Saudi Telecoma (STC) o kupovini 10 odsto udela u vlasničkoj strukturi španskog telekomunikacionog giganta Telefonice, vredan oko 2,1 milijardi evra. Nakon tih novosti, Nadia Calvino, prva zamenica predsednika vlade Španije, izjavila je da će saudijski udeo u Telefonici morati da se ispita "imajući na umu odbranu strateških interesa Španije". 

Ipak, ne pale se crvene lampice u tom obimu kada su u pitanju ulaganja zalivskih država, kao što se alarmiraju u slučaju kineskih državnih investicija. Razlog je prost - iako su zalivske monarhije prilično surove autokratije sa primesama religijskog fundamentalizma, one nemaju aspiracije da postanu globalne supersile, niti poseduju potencijal za tako nešto. Kao takve, predstavljaju manju pretnju demokratskom svetu od širenja kineskog političkog uticaja. Stoga, nije reč o moralnim principima i zadrškama, već o percepciji pretnje - Kina emituje znatno veći stepen spoljašnje pretnje od zalivskih država. U skorašnje vreme, Saudijska Arabija i Emirati ostvarili su krupne nabavke naprednih mikročipova najpoznatijeg svetskog proizvođača sa sedištem u SAD - NVIDIA, kako bi razvile sopstvene AI modele. Sa Kinom je suprotan slučaj, jer se SAD trude da istoj ograniče pristup najnaprednijim mikrotehnologijama, u pokušaju da uspore njen tehnološki razvoj. Saudijska Arabija je u proteklom višegodišnjem periodu uložila kapital u manjinski udeo društvenih mreža kao što su Twitter i Snapchat, ali i u komercijalne prevoznike na internet platformama poput Ubera. Još jedno saudijsko ulaganje, nepoznato široj javnosti koja ne prati tokove investicionog kapitala, ostvareno je kroz Blackstone Infrastructure Investment Fund, koji se bavi ulaganjem u sferu građevinarstva u Americi. U pitanju su investicije koje treba da rezultiraju realizacijom projekata, ukupne vrednosti od 100 milijardi dolara.

 

Fenomen pozamašnih ulaganja zalivskih država u sport zapadni mediji saželi su u termin "sportswashing" / Depositphotos

 

Pored svega ostalog, za evropsku javnost, zalivske države najpre pobuđuju asocijacije sa sferom visokog sporta. U zapadnim medijima fenomen pozamašnih ulaganja zalivskih država u sport sažet je u termin "sportswashing", koji može biti preveden na naš jezik sintagmom – pranje imidža kroz sport. U poslednjih godinu dana, Saudijska Arabija je u redove svojih sportskih klubova dovela red poznatih evropskih fudbalskih zvezda pred penzijom. Jedan od njih je i Cristiano Ronaldo, uz Messija, koji se zaputio u Ameriku, najpoštovaniji igrač današnjice. U suparničkom klubu našao se i naš popularni reprezentativac i golgeter Aleksandar Mitrović. Katar je 2022. godne održao svetsko prvenstvo u fudbalu, što je nezapamćen događaj za tu majušnu ali uticajnu ostrvsku državu. Ista država je svojevremeno kupila prestižni francuski fudbalski klub iz Pariza – PSG, dok su Emirati preuzeli engleski Mančester Siti. 

Zalivske monarhije svakako povećavaju svoj uticaj, imajući u vidu da su slobodne da razvijaju odnose kako sa demokratskim svetom, tako i sa Kinom. Ova udobna pozicija omogućava im određenu dozu političke stabilnosti i bezbednosti, jer nijedan blok nema planove da se sa njima sukobljava. Ipak, upravo takva stabilnost jeste poražavajuća za zalivske države na duže staze, pošto čini političke promene, pa samim tim i podizanje ekonomske efikasnosti i dostizanje nivoa održivosti, neostvarivim snom. Statičnost, koju im obezbeđuju energenti i podjednako demokratski i autoritarni blok, u suštini predstavlja medveđu uslugu datim državama, a zgoditak jedino njihovoj vladajućoj političkoj klasi. 

Komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.