Ujedinjeni Arapski Emirati se pripremaju za svet posle nafte

Više od pet decenija, OPEC je bio jedan od stubova svetskog sistema. Odlučuje koliko svi mi plaćamo energiju - a ta moć određivanja cena učinila je mnoge njegove članice, posebno Ujedinjene Arapske Emirate, izuzetno bogatim. Zašto bi, onda, UAE odlučili da napuste i potencijalno unište najprofitabilniji kartel na svetu?

Možda zato što su lideri Emirata videli kako se tlo menja pod njihovim nogama i srušili konstrukciju pre nego što bi se ona sama urušila. Svet za koji je OPEC stvoren - i svet koji je potom pomogao da se izgradi - više nije isti kao danas.

Tri velika pomaka navela su Abu Dabi da napusti organizaciju. Prvi je da su se njegovi planovi za budućnost previše udaljili od onih koje zastupa neformalni lider bloka, Saudijska Arabija.

Obe zemlje vide pretnju sveta bez nafte na horizontu, ali su reagovale različito. Emirati očigledno ne pozdravljaju kraj svojih izuzetno profitabilnih naftnih polja, ali su doneli nacionalnu odluku da preduhitre problem. Žele da što pre ulažu u pokretače rasta budućnosti: centre za obradu podataka, finansijska središta, nove tehnologije. Ne žele da im nafta ostane pod zemljom sutra; žele novac na računima danas. Zato su spremni da značajno povećaju proizvodnju, čak i ako to znači da cena po barelu pada.

Saudijci bi radije odložili svet bez nafte što je duže moguće. Njihova rastuća populacija, troškovi socijalne države, potreba da se obezbedi lojalnost elite i društvena stabilnost - kao i različiti tehnološko-utopijski projekti - znače da im je računica drugačija. Međunarodni monetarni fond je 2024. saopštio da im je potrebna cena sirove nafte blizu 100 dolara za barel. Saudijskoj Arabiji je važno da maksimalizuje godišnje prihode, a ne da što brže unovči sve resurse.

OPEC je imao poteškoća da upravlja tako dubokim razilaženjem u očekivanjima. Ipak, organizacija bi verovatno opstala da su se te dve zemlje i dalje stajale suštinski na istoj strani. Umesto toga, sve češće su se nalazile na suprotnim stranama - podržavajući rivalske frakcije u sukobima u Južnom Sudanu, Rogu Afrike i Jemenu.

U prošlosti bi se takve razlike ublažavale, ili čak ne bi bile vidljive, da je postojao zajednički "stariji brat" sposoban da ih drži pod kontrolom. Dok su smatrale da SAD garantuju njihovu bezbednost, međusobni sukobi su uglavnom ostajali ograničeni: bilo je malo verovatno da prerastu u krizu jer je njihov opstanak i prosperitet bio obezbeđen spolja.

Bloomberg

SAD koje za sobom ostavljaju nestabilnost menjaju tu računicu. Taj drugi pomak pretvara nemogućnost zajedničkog delovanja sa susedima u mnogo veći i hitniji problem. Kontrola nad strukturama poput Saveta za saradnju u Zalivu i OPEC-a postaje ključna. Zemlje će napuštati saveze ako strahuju da bi oni mogli biti upotrebljeni protiv njih. Ili će jednostavno zanemariti grupnu solidarnost i ograničenja koja ona nosi kako bi pronašle sopstveno mesto.

Tu nastupa i treći pomak. Ovo više nije svet u kojem hijerarhije obuzdavaju ambicije. Regionalne i srednje sile imaju prostor za manevrisanje - ili barem žele da ga obezbede. Ako UAE procene da susedi iz Zaliva ne pomažu u zaustavljanju napada iz Irana koji potkopavaju poverenje, potražiće nove saveznike.

U poslednje vreme mnogo se govori o tome kako bi srednje sile mogle da obnove delove svetskog poretka narušenog rastom Kine i nedavnim neodgovornim potezima SAD. U Zalivu se, međutim, vide ograničenja te ideje. Jasno je da i Saudijci i Emirati očekuju da budu lideri. (Isto važi i za Iran.)

Srednje sile možda imaju priliku i snagu da poprave svetski sistem, ali većina će pokušati da samostalno upravlja sopstvenim regionom, umesto da zajedno vode svet. Poredak kojim upravljaju srednje sile možda neće biti uređeniji od haosa koji danas postoji. Pokušaj Turske da uspostavi paralelne sisteme uticaja širom Zapadne Azije i Severne Afrike, često u direktnoj konkurenciji sa monarhijama Zaliva, još je jedan primer.

Odluka UAE da napusti OPEC bila je neočekivana, ali racionalna. Sagledali su sva tri ova pomaka - svet energije bez nafte, bezbednosnu arhitekturu bez dominantne uloge SAD i svetski poredak bez jasnih hijerarhija - i zaključili da njihovi interesi više ne zahtevaju ostanak u institucijama koje su ih štitile i obogaćivale pola veka.

Kada se temelji jedne epohe uruše, neće sve zemlje zastati da oplakuju njen kraj. Neke će uzeti ono što mogu i pokušati da izgrade sopstveni put. Druge će slediti primer UAE. Najveća nada je da će neke od njih uspeti da te delove ponovo sastave i izgrade nešto što će koristiti svima.