Nemačka zadržava EU zabranu motora sa unutrašnjim sagorevanjem

Svi želimo da smanjimo emisije gasova staklene bašte. I retko ko je toliko entuzijastičan u toj potrazi kao Evropska unija (EU) i, unutar nje, Nemačka. EU namerava da bude karbonski neutralna do 2050. godine, Nemačka do 2045. godine.

Zato zamislite skandal: Nemačka blokira politike EU koje imaju za cilj da pomognu u dostizanju ovih klimatskih ciljeva. I šteta: Nemačka ponovo stavlja sopstvene ekonomske interese iznad svoje odgovornosti da predvodi.

U stvari, ne tako brzo. Kontroverza se tiče motora sa unutrašnjim sagorevanjem u automobilima. I postoje neke detalji koji se lako mogu izgubiti.

EU - što će reći njen parlament i Komisija, posle dve godine napornih pregovora sa državama članicama - složili su se prošle godine da zabrani, od 2035. godine, prodaju automobila sa motorima koji sagorevaju ugljovodonike i izbacuju ugljen-dioksid. Trebalo je da taj dogovor bude finalizovan ovog meseca. Tada je Nemačka neočekivano poremetila taj plan, zahtevajući da se zabrana odnosi samo na motore koji sagorevaju benzin ili dizel, dok izuzima one koji rade na sintetička e-goriva.

Barem u teoriji, takva e-goriva su ugljenično neutralna. Koristeći samo obnovljivu energiju, odvajate vodonik iz vode. Zatim izvadite ugljenik iz vazduha i kombinujete ga sa vodonikom da biste dobili iste molekule koji čine benzin. Kada automobil sagoreva ovo gorivo, on emituje ugljen-dioksid, ali samo ono što je prethodno isisano iz atmosfere.

Ipak, mnogi stručnjaci za klimu i zvaničnici smatraju e-goriva lažnim. Između ostalog, tehnologija je svakako mnogo manje efikasna od najbolje opcije - električnih automobila na baterije.

Pa zašto bi Nemci odjednom lobirali da izuzmu tehnologiju koja je takođe pokrivena ovim planom? Jedan od razloga je taj što su nemački proizvođači automobila i komponenti ključna industrija u zemlji, a nekoliko vrhunskih brendova - kao što su Volkswagen i Porsche - mnogo koriste e-goriva.

Neposredniji faktor je nemačka unutrašnja politika. Vladu kancelara Olafa Scholza čine tri stranke - njegove socijaldemokrate, zeleni za zaštitu životne sredine i poslovno orijentisane slobodne demokrate. Većinu vremena stranke se ne slažu. Ali slobodne demokrate su u poslednje vreme bile posebno mrzovoljni. Bili su opljačkani na regionalnim izborima i potrebno im je goruće pitanje kako bi podstakli svoju bazu, koja uključuje lidere i ljubitelje "porschea" (šef FDP, Christian Lindner, poseduje nekoliko). Ako se čini da je Nemačka kao zemlja teška Briselu, to su zapravo samo slobodne demokrate.

Ova priča zasada očigledno zvuči poražavajuće, jer doprinosi narativu da Nemačka stalno izbegava svoje evropske obaveze tako što je parohijalna, solipsistička ili jednostavno licemerna. Barem od početka krize evra 2009. godine, ceo kontinent se raspravlja o potrebi da Nemačka, najveća članica EU, deluje kao lider bloka ili "hegemon". Ali iznova, Berlin je odustajao, ostavljajući svoje evropske partnere frustriranim ili zgroženim.

Na primer, Nemačka je dugo blokirala pokušaje odgovarajuće fiskalne i bankarske unije koja bi dopunila monetarnu u zoni evra. Trenutno zadržava preko potrebnu reformu evropskih budžetskih pravila, takozvani Pakt za stabilnost i rast. Godinama pre ruske invazije na Ukrajinu, uznemirila je svoje istočne susede EU energetskom politikom koja je povećala zavisnost od Kremlja. Takođe je odbacila svoje prijatelje zbog nuklearne energije (iz koje izlazi ove godine, čak i kada Francuska, Finska i drugi ulažu). Lista se nastavlja.

Dakle, na prvi pogled izgleda loše: nemački slobodni demokrata - ministar saobraćaja Volker Wissing - želi da poveća e-goriva kako bi pomogao svojoj stranci i proizvođačima automobila u svojoj zemlji, na račun toga da EU postigne nešto veliko. Berlin još jednom dokazuje da nikada neće staviti interese bloka, pa čak ni planete, iznad svojih. Ostale članice EU mogle bi da slede njen primer i da EU drže kao taoca svojih preferencija.

Ali hajde da poslušamo šta Wissing ima da kaže. Njegova poenta je da EU treba da ostane fokusirana na cilj - klimatsku neutralnost - dok ostaje skeptična u pogledu tehnologija koje će tržište koristiti da do toga dođe. Učinimo automobile čistim po zakonu, kaže on, ali neka privatni sektor i potrošači shvate kako.

Ovo je zapravo slabija verzija onoga što većina ekonomista - i klasičnih liberala poput mene - sve vreme preporučuje. Ako želite da ljudi emituju manje ugljenika, najbolje rešenje je da se stvari učine toliko skupim – putem poreza na ugljenik ili ograničene potrošnje – da niko ne bi želeo da proizvodi ili vozi gutača gasa. U tom slučaju nema potrebe ništa dodatno zabranjivati. EU zapravo ima sistem da odredi takvu cenu emisija ugljenika, ali je stalno kompromituje.

Umesto toga, sve se više okreće zabranama, uključujući i ovu. Ali ako je to izabrani put, ono što je zabranjeno trebalo bi barem da bude neželjeni ishod - neto emisije ugljenika - a ne bilo koji posebna tehnologija.

Ostati skeptik takođe ima praktičnog smisla. Na primer, moglo bi se ispostaviti da su skoro svi automobili na putu električni, ali neki i dalje rade na e-goriva. Lanci snabdevanja ovih potonjih bi onda mogli da donesu e-goriva u siromašne zemlje koje još ne mogu da elektrifikuju svoje vozne parkove - jer ne mogu da priušte infrastrukturu za punjenje, na primer. Ukupna emisija ugljenika može pasti brže ako e-goriva prežive kao opcija.

Toliko o motorima. Šta je sa većim pitanjem nemačkog rukovodstva? Berlin je do sada sigurno izazvao još jednu komunikacijsku katastrofu. Među najživljima su Francuzi i Španci. Ali Wissing takođe osvaja neke pristalice, uključujući Italijane, Čehe i Poljake, a možda i druge istočne Evropljane i Portugalce.

E sad, šta je tako loše u svemu ovome? Najverovatniji ishod je da, nakon dve godine razgovora, 27 zemalja u EU razgovara još dve nedelje, a zatim donesu politiku koja je izmenjena, a možda i poboljšana. Da li je to neuspeh? Znak evropske razuđenosti i nefunkcionalnosti? Meni to više liči na savetodavni proces koji funkcioniše kako treba. U tom slučaju, Nemačka bi jednom zaslužila pohvale.