Evropska unija je nedavno odobrila plan oporezivanja uvoza prema količini ugljenika koji se emituje u njihovoj proizvodnji. Taj mehanizam prilagođavanja granice ugljenika mogao bi biti veliki napredak u borbi protiv globalnog zagrevanja. Ali biće potrebno više rada, i to ne samo političara EU, da bi uspeli u nameri.
Osnovna ideja ima smisla. Od 2005, EU koristi sistem trgovine za suzbijanje emisija ugljenika. To zahteva od velikih emitera da kupuju dozvole, a njihova cena postavlja implicitni porez na ugljenik - trenutno oko 80 evra po toni. Proizvođači izvan Evrope ne moraju da plaćaju ovu kaznu i mogu se suočiti sa malo ili nimalo propisa koji nameću uporedive troškove. To daje njihovom izvozu u Evropu, posebno proizvoda kao što su čelik i cement, konkurentsku prednost.
Granični porez treba da nadoknadi i nepravednu prednost i srodni rizik od „curenja ugljenika“ kako se proizvodnja pomera na manje stroge jurisdikcije. Ta politika bi takođe mogla da podstakne druge vlade da pojačaju sopstvene napore za smanjenje emisija.
Postoje dva glavna problema. Prvo, iako će porez, kada se jednom uvede, održati konkurentnost robe proizvedene u EU na domaćem tržištu, on ne pomaže proizvođačima iz EU da snose svoje veće troškove na stranim tržištima. Zvaničnici stoga raspravljaju o tome da li bi rabati mogli biti potrebni za izvoznike bloka - subvencije koje bi verovatno bile nezakonite prema pravilima Svetske trgovinske organizacije. Ako ostavimo na stranu zakonitost, čini se da je manje nego idealno da se emisije propuste sve dok se pripisuju izvozu, a ne domaćoj proizvodnji ili potrošnji.
Drugo, dobavljači robe u Evropi neće ovu novu inicijativu prihvatiti skrštenih ruku. Vlade će tvrditi da granična taksa nepravedno kažnjava njihov izvoz. SAD su već uložile žalbu. Zemlje u razvoju će to videti kao pokušaj da ih nateraju, a ne da im pomognu, da slede evropsko vođstvo u pogledu emisija. Imaće pravo.
U praksi, ove žalbe će dovesti do ad hok prilagođavanja - i tu leži najveći ekonomski rizik. EU bi mogla da proceni da SAD regulišu emisije tako da repliciraju implicitni porez Evrope, čime bi zaslužile izuzeće. Ugovori će se, bez sumnje, sklapati sa manje moćnim trgovinskim partnerima od slučaja do slučaja. Svet će napraviti još jedan korak ka trgovini kojom se upravlja.
Evropski granični porez preti da postane dodatni pritisak na nesigurni ekonomski poredak. Liberalna trgovina je već pod napadom oživljavanja protekcionističkog osećanja u mnogim bogatim zemljama - ne samo u SAD - i od šokova u globalnoj trgovini izazvanih pandemijom, ruskim ratom protiv Ukrajine i zaoštravanjem geopolitičkog rivalstva. Namere iza graničnog poreza su dobre, a logika u osnovi ispravna, ali ta mera će imati visoku cenu ako pogorša ovaj ekonomski rascep.
Najbolji način da se zaštitite od ovoga je da istinski globalna koordinacija bude prioritet. Korak po korak, što je moguće više trgovine treba podvesti pod uslove multilateralnog sistema cena ugljenika.
Anomalije i trvenja koje bi granični porez mogao izazvati proizilaze iz činjenice da vlade nisu uspele da bolje usklade svoje ciljeve u pogledu klimatskih promena. Kada bi vlade svuda uvele isti eksplicitni ili implicitni porez na ugljenik, prilagođavanje granica ne bi bilo potrebno. Ovaj naizgled jednostavan ideal bi zasad mogao biti nedostižan. To bi ipak trebalo da bude cilj, a brži napredak ka tome nije previše zahtevan.
Najbolje mesto za početak su snažniji napori da se procene politike smanjenja ugljenika na osnovu zajedničkog pristupa. Intenzitet emisija bilo kog datog toka proizvodnje treba precizno izmeriti, koristeći dogovorene podatke i transparentne metode. Ako se karbonska konkurentnost zemlje može meriti nepristrasno, biće manje prostora za optužbe za lošu veru ili skrivene motive kada se uvede granični porez. Kako zemlje budu krenule da se približavaju svetskoj ceni ugljenika, potreba za prilagođavanjem granica će se smanjiti.
Uz odgovarajuću vrstu praćenja, novi evropski porez na ugljenik može biti vredan potez u ovom pravcu.
.webp){kind=icon}
