Razvijeni svet postao je talac duga. Kome uopšte države duguju i kako stoji Srbija?

Popularna ekonomska tema u masovnim medijima je zaduženost država. Redovno se objavljuju informacije o kretanjima javnog duga, kako svetskih ekonomskih, tako i domaćih privreda. Praktično se isključivo koristi samo jedan pokazatelj, odnos javnog duga i BDP-a, iako je problematika javnog zaduživanja i mogućnosti plaćanja daleko šira.

Sam po sebi odnos javnog duga i BDP-a zapravo ne znači puno bez pravog konteksta. Zašto Japan može da održava javni dug iznad 200 odsto BDP-a, dok zemlje podsaharske Afrike ulaze u zonu neodrživosti već na 60 odsto javnog duga u odnosu na BDP? Kako to da se neke visoko zadužene države jeftinije zadužuju od nisko zaduženih, gledano odnosom javnog duga i BDP-a? Kome uopšte države duguju taj novac?

To su neka od pitanja na koja se retko odgovara u medijima i u javnim nastupima ekonomista, a ljude zanimaju u kontekstu spominjanja zaduženosti država. Naslućuje se da je problematika puno šira od navođenja odnosa javnog duga i BDP-a po državama, ali se zbog nedostatka volje ili znanja u javnosti retko analiziraju druga pitanja.

Visina duga nije jedino merilo njegove održivosti

Glavne svetske agencije za ocenu kreditnog rejtinga država se vode daleko većom paletom podataka prilikom dodele ocene. Osim opštih makroekonomskih kriterijuma poput BDP-a, rasta BDP-a, stope inflacije, nezaposlenosti, investicija, štednje i slično, mere se i mogućnosti države da vraća dug.

 

Naime, država s odnosom javnog duga i BDP-a od 100 odsto može biti sposobnija da plaća troškove duga od države s odnosom od 60 odsto i niže. Na primer, javni dug Argentine iznosio je manje od 50 odsto BDP-a u godinama pred bankrot 2021 (doslovno u poslednjoj nedelji godine).

Zbog toga se u obzir uzima ceo niz dodatnih pokazatelja. Važni su i odnos javnog duga u odnosu na budžetske prihode, koliki deo budžetskih prihoda se troši za plaćanje kamata na javni dug, deficit/suficit budžeta, dospeće duga te valutna struktura duga, između ostalog.

Na primer, javni dug Ekvadora ne prelazi 60 odsto BDP-a, a ipak mu je kreditna agencija S&P dodelila ocenu kreditnog rejtinga B-, što je duboko u sferi investicionog "smeća". Španija, čiji javni dug je blizu 100 odsto BDP-a, ima ocenu A+ koja je duboko u investicionoj sferi za države kojima se procenjuje da imaju jako nizak nivo opasnosti od poteškoća s otplatom duga.  

Ali Španija troši šest odsto državnih prihoda za plaćanje kamata na dug (podatak S&P), Ekvador devet odsto. Prihodi budžeta Španije su stabilni i predvidivi, a Ekvadora značajno fluktuiraju jer zavise velikim delom od prihoda od izvoza sirovina (posebno nafte). Španski dug je većinom u domaćoj valuti (evro) i prema domaćim poveriocima, Ekvadora u stranoj valuti i stranim poveriocima. Iza španske finansijske stabilnosti stoji Evropska centralna banka (ECB) i cela evrozona, dok centralna banka Ekvadora nije kredibilna institucija. Politička ne/stabilnost, otpornost ekonomije na krize, kvalitet institucija…za ocenu kreditnog rejtinga je važna celokupna ekonomska, politička i institucionalna slika, a ne samo odnos javnog duga i BDP-a.

Kome države duguju

Često se postavlja pitanje kome to uopšte države sveta duguju. Odgovor na to pitanje je zapravo relativno jednostavan. Većina država najviše duguje bankama, penzionim/investicionim/hedž fondovima, međunarodnim finansijskim institucijama (MMF, Svetska banka), centralnim bankama, drugim državama i fizičkim licima, domaćim ili stranim. Osnovna podela je na domaće i strane investitore.

Treba imati na umu da nemaju sve države istu strukturu poverilaca. Neke više duguju domaćim, a druge stranim investitorima, dok je kod nekih zastupljenija centralna banka (iako ne sme da direktno kupuje državni dug), neke se oslanjaju na međunarodne finansijske institucije za finansiranje, a neke ih ignorišu, dok neke značajna sredstva duguju privatnom investitorima, domaćim ili stranim građanima.

 

Gde je tu Srbija

Srbija je dugovala 38,2 milijarde evra, a najveći deo - 10,32 milijarde evra, nalazio se u rukama kupaca evroobveznica, pokazuju podaci Uprave za javni dug iz avgusta 2025. godine. Javni dug Srbije dostigao je 43,2 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). 

Nakon kupaca evroobveznica kojima je Srbija najviše dugovala nalaze se investitori koji su ulagali u dugoročne dinarske hartije od vrednosti, sa potraživanjima od 7,14 milijardi evra, dok je dug poslovnim bankama po osnovu kredita iznosio 4,34 milijarde evra.

Na četvrtom mestu liste poverilaca nalazi se kineska Eksport-import banka, kojoj Srbija duguje 2,84 milijarde evra, dok su dugovi stranim vladama po osnovu kredita iznosili 2,78 milijardi evra. Srbija je Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) u istom periodu dugovala 2,31 milijardu evra, dok je Međunarodna banka za obnovu i razvoj držala 2,16 milijardi evra duga. Na ime stare devizne štednje vodi se dug od 366 miliona evra, a restitucije 167 miliona evra.

 

Kome duguje najveći dužnik na svetu

Država s apsolutno najvećim iznosom javnog duga na svetu je SAD, u ovom trenutku preko 38 biliona dolara. Ali značajan deo toga se odnosi na tzv. intragovernmental debt, dug državnih institucija jednih prema dugima. Stoga je pravi iznos javnog duga SAD iznosio 29 biliona dolara (april 2025), jer je oko petina dug jednih institucija federalne vlasti prema drugima.

Većinu javnog duga SAD drže domaći investitori: banke, penzioni fondovi, investicioni fondovi, savezne i lokalne vlasti unutar SAD, građani i sl. Oni drže otprilike 40 odsto. Centralna banka Fed drži 13 odsto. Ostatak drže strani investitori, od čega deo otpada na države.

 

Prema podacima za oktobar 2025, od stranih država najveći deo federalnog duga SAD drže Japan (1,2 biliona dolara), UK (878 milijardi dolara), i Kina (689 milijardi dolara). Kina je jedna od retkih država koje poslednjih godina smanjuje izloženost američkom dugu, nakon što ga je godinama povećavala (jedno vreme bila je prva).

 

 

Budućnost javnog duga

Širi kontekst javnog duga je potrebno razjasniti većem krugu ljudi da bi se u javnosti i medijima mogla razviti kvalitetna rasprava o njemu, a time i vršiti pritisak na državu da javnim dugom upravlja racionalno, strateški, održivo i dugoročno. Ipak se indirektno radi o dugu svih građana jedne države, jer se plaća iz prihoda budžeta koji nastaju oporezivanjem.

Svetski iznosi duga su na istorijski visokim nivoima, bez plana da se u kratkom i srednjem roku obuzda njihov rast. To stvara novi potencijalni izvor nestabilnosti jer bi se poteškoće s otplatom duga jedne veće države mogle lako domino efektom proširiti kroz celu svetsku privredu.

- U pisanju teksta pomogla Slađana Gavrić.