Da li je srpsko ribarstvo na izdisaju

Virusi verovatno nisu bili tako smrtonosni za jednu industriju u Srbiji, kao za ribarstvo. Ribarnice širom zemlje, koje su  zatvorene tokom pandemije virusa korona, do danas nisu uspele da se vrate u biznis. Zatvaranje tokom kovida prethodio je pomor ribe zbog širenja herpes i cev virusa u ribnjacima. Ova dva faktora su značajno smanjila proizvodnju konzumne ribe u Srbiji u poslednjih desetak godina, kaže za Bloomberg Adriju Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo Privredne komore Srbije. "Između 2010. i 2023, proizvodnja je prepolovljena, naročito kada je reč o šaranu", dodaje.

 

 

Iako je prošle godine usledio blagi oporavak, a proizvodnja ribe rasla u odnosu na veoma lošu 2023. godinu, ona je i dalje za oko 25 odsto manja nego u rekordnoj 2010. godini. "Pad proizvodnje najpre je bio uslovljen koi herpes virusom šarana (u manjoj meri i CEV virusom koji uslovljava spavajuću bolest), kada su proizvođači trpeli velike gubitke", kaže za Bloomberg Adriju Zoran Marković, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Kako dodaje, pandemija kovida bila je "drugi veliki udar", pojašnjava.

"Zbog zatvaranja pijaca, gde je bio lociran najveći broj ribarnica, proizvođači nisu mogli da prodaju proizvedenu konzumnu ribu, već su je vraćali u proizvodna jezera i time onemogućili normalni proizvodni ciklus i u narednoj godini, a što je dovelo do velikih ekonomskih gubitaka", ističe Marković. 

Srpski proizvođači ribe, koje su pomor ribe i potom pandemija virusa korona izbacili iz biznisa mahom nisu uspeli da se vrate na tržište. Ribnjaci u Srbiji su se 2010. godine prostirali na skoro 9.000 hektara, a prošle godine taj broj bio je za oko šezdesetak odsto manji. 

 

 

Ni potrošačka kultura ne ide naruku ovoj industriji. Srbija je na evropskom zaleđu po konzumaciji ribe - u proseku se pojedu četiri kilograma ribe godišnje po glavi stanovnika. "Potrošnja je niska - svega 2,8 kilograma sveže ribe i 1,6 kilograma konzervirane ribe po glavi stanovnika", kaže Marković. To je skoro pet puta niže od evropskog proseka, gde se jede oko 22 kilograma ribe po glavi stanovnika, pokazuju podaci Eurostata.

U korist im ne ide ni inflacija - zbog opšteg rasta cena, skočile su i cene ribe - ovi proizvodi su u avgustu bili 3,8 odsto skuplji, nego u istom periodu prošle godine, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS).

 

 

Šta muči proizvođače ribe 

U Srbiji je preostalo svega 121 firmi i preduzetnika koji se bave proizvodnjom slatkovodne ribe, kao i samo 59 kompanija i preduzetnika koji se bave preradom, pokazuju podaci Agencije za privredne registre. U ribnjacima je 2024. godine radilo svega 675 zaposlenih. Prošle godine bilo svega 415 rekreativnih ribara, a ljubitelja pecanja je mnogo više - samo u 2024. izdato je 105.000 dozvola za rekreativni ribolov, pokazuju podaci PKS. 

"Proizvođači ribe su opterećeni dažbinama", kaže Budimović. Kako podseća, dok poljoprivredni proizvođači ne plaćaju posebne naknade za zemlju koju obrađuju, vlasnici ribnjaka plaćaju vodni doprinos - naknadu za gradnju objekta u kojem se gaji riba. "U drugim granama proizvodnje, takva naknada ne postoji", ističe Budimović. Kako dodaje, izostaje i podrška države kakvu imaju drugi preduzetnici u sektoru stočarstva - postoje subvencije po grlu za proizvođače ovaca i goveda, ali to u ribarstvu nije slučaj. 

Najviše gaje šaran i pastrmka. "Pastrmka se gaji zasebno, a u šaranskim ribnjacima uzgajaju se i druge vrste, kao što su smuđ, som, tostolobik i druge vrste", pojašnjava profesor Marković. 

"Teško je", kratko odgovara Živan Simić, vlasnik ribnjaka "Tima" u vojvođanskom selu Mošorin, koji se prostire na oko 40 hektara. "Gajim šarana, smuđ, tostolobik, ali poslednjih godina smo smanjili proizvodnju, jer ne možemo da prodamo", navodi.

Depositphotos     U Srbiji ima tek oko 450 privrednih ribara, a rekreativnih više od 100.000

Iako se u Srbiji konzumira oko pet puta manje ribe nego u Evropskoj uniji, domaća proizvodnja je toliko mala, da nije dovoljna da pokrije ni tako nisku potrošnju, primećuje profesor Marković. "Oko 70 odsto potrošnje ribe u Srbiji pokriva  iz uvoza", ističe. 

Ukupan uvoz ribe i proizvoda od ribe u 2024. godini bio je vredan oko 150 miliona evra, što je porast od 8,2 odsto u odnosu na 2023. godinu. Izvoz je dostigao svega 21 milion evra, što je povećanje od 6,5 odsto u odnosu na godinu pre toga, pokazuju podaci PKS. 

 

 

Poslednjih godina, gotovo da nije bilo državnih subvencija za proizvođače ribe. S obzirom na to da je u pregovorima Srbije sa EU ribarstvu je posvećeno posebno Poglavlje 13, prošle godine je po prvi put otvoren konkurs za finansijsku pomoć kroz IPARD fondove, program Evropske unije za dodelu bespovratnih sredstava za razvoj poljoprivrednih i turističkih aktivnosti. 

"Do sada su održana tri konkursa, ali prijavio se mali broj proizvođača i prerađivača", kaže profesor Marković, koji je učestvovao u izradi analiza za pripremu IPARD3 programa, posvećenom ribarstvu. "Razloga je više, ali dominantan je odsustvo nade da će im neko pomoći, a imajući u vidu dosadašnje zanemarivanje ovog sektora od strane države", ističe. 

Nadležnost nad ribarstvom u Srbiji dele dva ministarstva - uzgoj ribe je u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede, a ribarstvo otvorenih voda u nadležnosti Ministartva zaštite životne sredine. Do objavljvanja teksta, iz Ministarstva poljoprivrede nisu odgovorili na pitanja novinara Bloomberg Adrije o odzivu proizvođača ribe na konkursima za dodelu sredstava u okviru IPARD programa.

DepositPhotos  U Srbiji se godišnje potroši pet puta manje ribe po glavi stanovnika nego u Evropskoj uniji

Pile se proizvede za mesec dana, šaran za dve godine

Proizvodnja u ribarstvu je znatno sporija, nego u drugim granama stočarstva. "Za proizvodnju konzumnog pileta je potrebno 40 do 45 dana, za proizvodnju konzumnih prasića, jagnjadi, teladi manje od šest meseci", kaže profesor Marković. Kako dodaje, "za proizvodnju konzumnog šarana dve do tri godine" za proizvodnju konzumne pastmke u proseku 18 meseci", ističe. Kako dodaje, za razliku od uzgajivača toplokrvnih životinja, proizvođači ribe nisu mogli da računaju na pomoć države kada je prethodnih godina došlo do masovnog uginuća šarana i pastrmke zbog virusa. 

"Imajući u vidu sve navedeno, kao i brojne druge razloge, bez ozbiljne podrške države i stavljanje u istu poziciju sa drugim vrstama domaćih i gajenih životinja, teško da će doći do unapređenja stanja u ribarstvu", smatra profesor Marković. 

U proizvodnji riba postoji i siva ekonomija. "Deo ribe se prodaje bez prateće dokumentacije, a tačan procenat teško je definisati", kaže profesor Marković. "Iako ni na koji način ne podržavam sivu ekonomiju, u ovom sektoru ima puno razloga koji teraju proizvođače ribe da se dovijaju, kako bi preživeli do nekih boljih vremena", dodaje. 

Kako smatra, proizvođače bi na povratak u legalne tokove podstaklo "povećanje subvencija po kilogramu prodate ribe". "To bi bio najubedljiviji argument da proizvođači pređu iz sive u belu zonu, a povećao bi se i broj poreskih obveznika", ističe Marković. 

Prema njegovim rečima potrebno je izjednačiti status proizvođača riba sa ostalim proizvođačima domaćih i gajenih životinja, ali i smanjiti namete za vodu, kao i pojednostaviti procedure za izgradnju novih ribnjaka.

Iako se ribnjaci trenutno prostiru na samo oko 3.000 hektara, prostora za tako nešto ima. Marković podseća da u Srbiji postoje velike neplodne površine koje se ne koriste ni za kakve namene, a koje su idealne za proizvodnju toplovodnih vrsta riba. "Samo u Banatu postoji preko 100 000 ha uz reke i kanale koji bi mogli da se prenamene za proizvodnju ribe", ističe.

 

 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar