Koliko progresivan porez na rad je potreban u Srbiji

Stara izreka kaže da ništa nije tako sigurno kao što su smrt i porez. Ali to što porez mora da se plaća, ne znači da je jasno koliki bi trebalo da bude poreza na rad. Dilema stara dve decenije kako i koliko progresivno oporezovati zarade u Srbiji, kao i da li je to uopšte potrebno, nikako da bude razjašnjena jer je to ne samo ekonomsko već i političko pitanje.

Sledeće godine se očekuje dodatno povećanje neoporezivog iznosa zarade, sa 21.712 na 25.000 dinara.

Procenjuje se da će efekat ove mere na javne prihode biti oko 14 milijardi dinara, od čega je smanjenje poreza na zarade približno 10 milijardi dinara, a smanjenje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje oko četiri milijarde dinara.

Premda i država kao poslodavac ima određene uštede za oko pola miliona zaposlenih u državnom sektoru (oko tri milijarde dinara), smanjenje poreskih obaveza privatnog sektora u narednoj godini iznosiće oko 11 milijardi dinara.

Osim toga, izmenama Zakona o porezu na dohodak i Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, koje su usvojene zajedno sa budžetom, produžava se mogućnost poreskih olakšica za novozaposlene od 65 odsto do 75 odsto do kraja 2024. godine.

Poreske olakšice su prvi put uvedene 2014. godine sa idejom da se podstiče legalno zapošljavanje i smanji nezaposlenost. Za poresko rasterećenje zarada uglavnom su korišćena dva osnovna mehanizma - vanredno povećanje neoporezivog iznosa zarade i smanjenje stopa za obavezno socijalno osiguranje. Ali one se produžavaju već deset godina.

Fiskalni savet u osnovi podržava poresko rasterećenje privrede, ali smatra da to nije u skladu sa dobrom poreskom praksom jer se stvaraju distorzije u poreskom tretmanu ranije zaposlenih i novozaposlenih i da treba sistemski unaprediti oporezivanje prihoda od rada.

Podsećaju da je Zakon o porezu na dohodak građana star više od dve decenije i ne može na pravi način da odgovori savremenim privrednim izazovima i društvenim potrebama u Srbiji. U postojećem sistemu oporezivanja dohotka poreske stope su diferencirane u zavisnosti od kategorije prihoda, što uz brojna poreska umanjenja narušava princip poreske jednakosti.

Pri reformisanju Zakona o porezu na dohodak građana 2001. godine bilo je pokušaja da se poreski sistem usaglasi sa modernim sistemima Zapadne Evrope, što bi značilo da se objedinjeno oporezuju svi prihodi koje pojedinac ostvaruje. Međutim, usled ograničenih administrativnih kapaciteta ipak je uspostavljeno odvojeno oporezivanje različitih kategorija prihoda građana, takozvano cedularno oporezivanje. Zakonom su definisane različite kategorije prihoda građana i propisane nominalne poreske stope od 10 do 20 odsto.

Osim toga, za većinu poreskih kategorija propisani su različiti iznosi normiranih troškova koji umanjuju iznos poreske osnovice i za posledicu imaju još veći broj efektivnih poreskih stopa koje se primenjuju u praksi.

Konkretno, što se tiče poreza na zarade, neoporezivi iznos (lični poreski odbitak) uveden je 2007. godine sa idejom da se približi praksi dualnih sistema koji progresivno oporezuju prihode od rada.

Međutim, kako neoporezivi iznos važi isključivo za zarade iz redovnog radnog odnosa, samo u ovom slučaju postoji indirektna progresivnost, dok progresije nema u situacijama nestandardnih i neredovnih prihoda od rada.

Za preostale prihodne kategorije definišu se dodatni normirani troškovi, na primer, za sportiste i vajare 50 odsto, slikare 43 odsto, estradne umetnike 34 odsto, za prihode od davanja u zakup pokretne imovine 20 odsto.

"Problematično je to što ne postoje jasna ekonomska opravdanja za propisivanje različitih normiranih troškova, pa ovo dovodi do narušavanja principa poreske pravičnosti koji nalaže da se obveznici sa istim prihodom jednako oporezuju. Na kraju, povrh cedularnog oporezivanja pojedinih kategorija prihoda tokom godine, uveden je i sintetički element u vidu dodatnog godišnjeg poreza od 10 odsto čija ukupna zarada (iz svih izvora) premašuje četiri prosečne neto zarade u zemlji. Pošto godišnji porez na zaradu plaća oko jedan odsto poreskih obveznika, on nema osetan uticaj na ukupnu strukturu poreskog sistema, to jest ne doprinosi progresivnosti sistema", smatra Fiskalni savet.

Kako to izgleda u drugim zemljama

Prema analizi Fiskalnog saveta, podaci o raspodelama zarada uglavnom pokazuju da oko 60 do 65 odsto radnika u svim zemljama prima manje od prosečne zarade, dok oko 85 odsto prima manje od dve prosečne zarade. Osim toga, napominju da su minimalne zarade, u zemljama koje ih zakonski definišu, uglavnom na nivou od oko 50 odsto prosečne zarade, što bi značilo da se ovaj nivo može smatrati kao aproksimativan za opterećenost najnižih zarada.

"Mađarska i Bugarska imaju gotovo potpuno flet poreski sistem, to jest da ne postoji pravo na lične poreske odbitke. Od preostalih zemalja koje imaju progresivnost u oporezivanju, iako većina ima definisano po dve ili više poreske stope, one su uglavnom na visokom nivou pa targetiraju veoma mali broj zaposlenih. Slovačka primenjuje drugu stopu na zarade koje su oko četiri puta veće od proseka, dok su ekstremni primeri Češka, koja višu stopu primenjuje na zarade koje su 48 puta veća od proseka, i Litvanija na zarade koje su 60 puta veće od proseka. Dakle, ključnu ulogu u rasterećenju najnižih zarada i stvaranju (indirektne) progresije imaju lični poreski odbici", zaključuje Fiskalni savet.

Premda je u Srbiji u nekoliko prethodnih godina neoporeziv iznos zarade blago povećan, trenutno je na nivou oko 20 odsto prosečne zarade i ima manji doprinos smanjenju poreskog opterećenja najnižih zarada u poređenju sa Hrvatskom, Estonijom i Češkom.

"Prema tome, postoji prostor da se u budućnosti dodatno poveća neoporeziv iznos zarade, kao i da se eventualno razmisli o uvođenju jedne više poreske stope", preporuka je  Fiskalnog saveta uz napomenu da u Srbiji, za razliku od većine evropskih zemalja, ne postoje poreske olakšice za izdržavane članove domaćinstva.

Možda nam progresivan poreski sistem nije neophodan

S druge strane, ekonomista Mihailo Gajić, predsednik Libertarijanskog kluba, naglašava da je harmonizacija poreskog zakonodavstva u okviru EU okrenuta zasada uglavnom ka porezima na potrošnju, PDV-u i akcizama (tačna definicija šta se može oporezovati, sa maksimalnim i minimalnim stopama), dok porez na dohodak nije obuhvaćen i to ostaje u domenu nacionalnih država.

Progresivnost poreskog sistema meri se razlikom između nejednakosti dohotka pre i nakon oporezivanja. U Srbiji poreski sistem i socijalno osiguranje značajno smanjuju nejednakost (GINI pad sa 55 na 38), ali je to i dalje niže u poređenju sa drugim evropskim državama.

"Nisam siguran da je progresivnost poreskog sistema nešto što nam je neophodno, iz nekoliko razloga", kaže on.

Najpre nejednakost može da ima i negative i pozitivne posledice po ekonomski rast, a to zavisi i na kom nivou razvoja i nejednakosti se dotična privreda nalazi.

"Sve dok ta nejednakost nije tolika da narušava socijalnu koheziju, mislim da treba biti oprezan sa visokim progresivnim poreskim stopama - to smanjuje nacionalnu štednju (bogatija domaćinstva imaju više prilike da uštede), a za zemlju našeg nivoa dohotka za dalji rast su neophodne investicije u fizička postrojenja, a te investicije se finansiraju iz štednje", ističe Gajić.

Manje povećanje progresivnosti, koja već delimično postoji u našem sistemu kroz neoporezivi deo zarade, neće imati značajnijeg uticaja, ali visoke poreske stope hoće, smatra on.

Gde su programeri, advokati, taksisti

Ukazuje i na to da veliki broj ljudi sa visokim platama ne prima standardnu platu i ne plaća pune poreske obaveze jer im poreski sistem to omogućava. Prvenstveno je reč o ljudima koji su preduzetnici paušalci, kao i oni preduzetnici koji sebe i svoje zaposlene prijavljuju na minimalac.

Depositphotos

 

"Mislim da bi prvo trebalo zatvoriti ovakve poreske rupe koje nam inače često daju pogrešne i loše podatke o raspodeli zarada (npr. podatak o broju ljudi koja primaju minimalnu zaradu sa znanjem da veliki deo njih prima deo zarade na ruke nema baš puno smisla). Ne vidim da postoji politička volja da se programeri, advokati i taksisti uvedu u sistem", navodi Gajić.

Kaže da nejednakost potiče i iz drugih razloga koji nemaju veze sa progresivnošću poreza - ako bi Srbija uvela poreski sistem kao u Slovačkoj, koji je jedan od progresivnijih u centralnoj i istočnoj Evropi, to bi smanjilo Gini za samo dva procentna poena.

Glavne razloge visoke nejednakosti treba tražiti drugde - a to su strukturni problemi na tržištu rada, gde se nejednakost može uočiti u domaćinstvima sa veoma niskom radnom aktivnošću (gde nosioci domaćinstva i odrasli članovi ne rade duže od dva i po meseca godišnje). Takođe i ljudskim obuhvatom socijalnim davanjima jer veliki broj ljudi koji imaju prava na davanja poput novčane socijalne pomoći ili dečjeg dodatka nisu korisnici ove pomoći.

"Ispada da je najbolje rešenje za smanjenje nejednakosti u Srbiji dobro plaćeno radno mesto, potom izdašnija socijalna politika i tek na kraju poreska progresivnost", zaključuje Gajić.

Prema njegovom mišljenju, prostora za smanjenje poreskog opterećenja, pa i takvo koje bi više pogodavalo onima sa nižim zaradama, uvek ima, ali na kratak rok toga neće biti jer je budžet za narednu godinu već usvojen i ovakve promene bi značile značajan rebalans.

"Takođe, ne vidim da postoji politička volja za tim jer su politički važnije društvene grupe koje dobijaju novac iz budžeta - penzioneri i zaposleni u javnom sektoru, što se vidi da je tokom prethodne decenije smanjenje poreskog opterećenja bilo gotovo zanemarljivo (poreski klin na prosečne zarade smanjen je sa 39 odsto u 2011. na 38 odsto danas), dok su rashodi za ove kategorije javnih rashoda znatno porasli, čak i iznad rasta produktivnosti privrede", kaže Gajić.