Sebastian Sosa: Živimo u svetu stalnih šokova, ekonomije moraju da grade otpornost

Svet ulazi u period u kojem su ekonomski šokovi postali učestaliji i nepredvidiviji, a zemlje moraju da grade otpornost umesto da samo reaguju na krize, ocenjuje Sebastian Sosa ​šef Kancelarije Međunarodnog monetarnog fonda za Zapadni Balkan.  U razgovoru za Bloomberg Adria TV  na Svetkom ekonomskom kogresu u Beogradu je govorio o fiskalnoj stabilnosti, greškama vlada u merama podrške, prostoru koji Srbija ima za odgovor na nove izazove i reformama koje mogu da podstaknu dugoročni rast regiona.

 

Naftni šokovi, ratni sukobi, pad berzi, zatvaranje Ormuskog moreuza - sve te globalne neizvesnosti po sistemu domino efekta odrazile su se i na naš region. Svaka od država tražila je svoje odgovore na krizne situacije. Koliko su u tome uspele objašnjava Sosa, dodavši da su mere za ublažavanje energetske krize koštale Zapadni Balkan, ali i zemlje centralne i istočne Evrope 0,4 odsto BDP-a.

Pre svega, fiskalna stabilnost, možemo li uopšte više govoriti o stabilnosti?

Naravno, ovo je trenutno važna tema jer toliko šokova pogađa evropsku ekonomiju, zar ne? A posebno jugoistočni deo kontinenta. Dakle, očuvanje fiskalne stabilnosti je ključno da bi se obezbedio dugoročni rast. I videli smo da su zemlje i vlade reagovale na šok cena energije koji je pogodio region i svet nakon izbijanja rata na Bliskom istoku, tako što su uvele mere za podršku domaćinstvima i preduzećima. Smatramo da je veoma važno da ove mere budu na prvom mestu privremene i  na drugom mestu, dobro ciljane, kako bi zaštitile i podržale najranjivije segmente stanovništva. I treće, da se obezbedi da ove mere ne narušavaju cenovne signale.

Da li su uspešni u ovim merama?

Pa, nažalost, većina zemalja je sprovela mere koje ili narušavaju cenovne signale, na primer, kroz ograničenje cena i marži, ili mere koje nisu zaista ciljane, na primer, opšta, široko rasprostranjena smanjenja poreza, akciza i PDV-a. Dakle, ove mere zapravo pomažu svima, zar ne? Čak i onima koji nisu nužno među najugroženijima. A po našem mišljenju, ovo verovatno nije najefikasniji način da se to uradi. Procenili smo fiskalni trošak mera podrške tokom prethodnog energetskog šoka 2022. godine na približno 2,5 odsto BDP-a. Da su mere bile usmerene samo na 30 odsto stanovništva sa najnižim prihodima, to je moglo koštati trećinu, ali uz istovremeno pružanje pune kompenzacije ovim ranjivim grupama za posledice ekonomskog šoka.

Koliko puta bilo koja zemlja može biti pod ovakvim pritiskom, stalnim šokom, posebno inflacionim šokom, naročito u ovom regionu, koji vi takođe pokrivate?

Mislim da živimo u svetu koji je sklon šokovima. Dakle, region, a rekao bih i ceo svet, pogođeni su uzastopnim i, u mnogim slučajevima, šokovima koji se preklapaju. I mnogi od tih šokova su nepredvidivi. A ono što vidimo jeste povećana neizvesnost, i to, između ostalog, u pogledu trajanja šoka. Dakle, glavni cilj makroekonomskih politika, a naročito fiskalne politike, bio bi izgradnja otpornosti. O tome smo razgovarali na našem prethodnom panelu, kako obezbediti da ekonomije budu otporne na ovakav, sve veći broj šokova.

Kada je reč o otpornosti, koja je vaša glavna briga u vezi s tim?

Dakle, osim suočavanja sa kratkoročnim posledicama šoka, Evropa uopšte, ali i centralna, istočna i jugoistočna Evropa, uključujući Zapadni Balkan, suočava se sa izvesnim srednjoročnim i dugoročnim izazovima. Veoma je važno da zemlje počnu da se bave tim izazovima. A to potiče iz niza srednjoročnih pritisaka u pogledu fiskalne potrošnje povezanih sa starenjem stanovništva, na primer, rastućih troškova penzionih sistema, zdravstvene zaštite, ali i povećanih izdvajanja povezanih sa energetskom tranzicijom.

U nekim zemljama, na primer, onima koje su članice NATO-a, to znači veće izdatke za odbranu tokom narednih nekoliko godina. Zato je veoma važno da ove zemlje sprovode fiskalnu politiku koja podrazumeva održive nivoe javnog duga na srednji rok, što se ne može postići samo tradicionalnim merama fiskalne konsolidacije, jer će napor koji se traži od građana biti prevelik. Zato je za centralnu i istočnu Evropu ključno da sprovede reforme kako bi se podstakla agregatna produktivnost, te srednjoročni i dugoročni rast. To je način da se generišu dodatni resursi koji mogu da podrže rast tokom srednjeg roka.

Takođe ste pomenuli da je važno da rast bude zasnovan na inovacijama, da se uspostavi novi način rasta ekonomije. Šta još zemlje, kao što su Srbija i zemlje u regionu, mogu i treba da urade?

Da, mislim da je uloga fiskalne politike, pored toga da odgovara na ciklične fluktuacije u ekonomiji, zapravo da podržava ekonomski rast. Dakle, fiskalna politika bi trebalo da podstiče rast. Prvi prioritet bio bi da se uspostave i održavaju oprezne politike, da postoji ta makrofinansijska stabilnost, to je preduslov za rast. Ali tada bi fokus trebalo da bude na obuzdavanju neproduktivne potrošnje, posebno one koju nazivamo tekućom potrošnjom, kako bi se ostavio prostor za povećanje javnih investicija, a s obzirom na naročito veliki infrastrukturni jaz koji imamo u regionu, kako u pogledu kvantiteta, tako i u pogledu kvaliteta.

I da bi se poboljšao kvalitet, da bi se poboljšala efikasnost javnih investicija, veoma je važno ojačati ono što zovemo okvirima za upravljanje javnim investicijama. To je način na koji se veliki infrastrukturni projekti ocenjuju, biraju i sprovode. Ono što je zajedničko za ceo region jeste da se obezbedi kvalitet. Da, ovo je veoma važno. Srbija ulaže napore da ojača okvire za upravljanje javnim ulaganjima. Ovo je pravi put, ali i sve susedne zemlje, na Zapadnom Balkanu i šire, rekao bih da i neke druge članice EU, koje su ekonomije u nastajanju u EU takođe treba da se unaprede u ovoj oblasti. A to je način da se obezbedi vrednost za uloženi novac kada je reč o javnim ulaganjima. I samo da pomenem da je jedno veoma važno pitanje, posebno ovde za Srbiju, put ka EU.

Imajući to u vidu, šta će nam doneti ovaj novi način ulaska u EU koji možemo videti kao predlog Nemačke i Francuske?

Dakle, proces pristupanja EU vidimo kao veliku priliku za Zapadni Balkan i Moldaviju, zar ne? Mislim, ne samo zbog potencijalnog pristupa jedinstvenom tržištu, već i zbog pristupa fondovima EU, ali i zato što je to sidro za strukturne reforme. A kada pogledamo prethodna iskustva pristupanja, na primer, u talasu proširenja 2004. ili 2007. godine, vidimo da su koristi od pristupanja EU bile značajne. Naše procene ukazuju na povećanje BDP-a po stanovniku od otprilike 30 odsto u novim državama članicama tokom 10 godina nakon pristupanja. A to su značajni dobici, ali takođe smo utvrdili da ti dobici nisu automatski. Dakle, oni dolaze samo uz sprovođenje reformi za podsticanje produktivnosti. To je ključno.

Šta su glavni izazovi za ovaj region, ali i globalno do kraja ove godine, jer ne možemo da predvidimo više od pola meseca ili čak mesec dana unapred?

Da se obezbede politike koje jačaju otpornost. Ako se vratim na moju prethodnu poentu, nepredvidivost šokova i veličina i broj uzastopnih šokova, ogromni su. Živimo u novom svetu visoke neizvesnosti, tako da bi zemlje trebalo da budu spremne da sprovode politike koje jačaju otpornost.

Dakle, da li MMF menja način ili pristup prema zemljama, posebno imajući u vidu otpornost i fleksibilnost? Neke stare mere više ne funkcionišu.

Ne, ali takođe postoje razlike među regionima. Dakle, naravno, ovde nema univerzalne strategije koja svima odgovara. Postoje razlike među zemljama. Na primer, u Srbiji je nivo javnog duga znatno niži nego u nekim susednim zemljama. Govorimo o javnom dugu ispod 45 odsto BDP-a, dok je ranije bio preko 65 odsto, pre oko 10 godina ili tako nešto. U tom smislu, Srbija ima malo više fiskalnog prostora da zaista sprovede podsticajne fiskalne politike, kako bi se izborila sa energetskim šokom, ali i da podrži srednjoročni rast. U drugim slučajevima, gde su fiskalni deficiti veći i nivoi javnog duga viši, oko 60 odsto do 65 odstoBDP-a, fiskalnog prostora ima manje. Dakle, ove zemlje treba zaista da sprovedu postepenu fiskalnu konsolidaciju. Dakle, očigledno postoji heterogenost među zemljama.