Zašto privatni sektor u Srbiji ne investira više?

Srbija se već godinama oslanja na državne infrastrukturne projekte i priliv stranih direktnih investicija (SDI) kao glavne pokretače privrednog rasta, što je model za koji se sada pokazuje da je dostigao svoj vrhunac. A u takvim okolnostima do izražaja ponovo dolazi stari problem domaćeg tržišta - privatni kapital iz Srbije investira premalo.

Prema preliminarnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, bruto investicije u osnovna sredstva su u 2025. godini realno porasle za svega 0,9 odsto, što je ozbiljno usporavanje u odnosu na rast od 9,2 odsto u 2024. godini, naglašava vanredni profesor Ekonomskog fakulteta Svetozar Tanasković. "Investicioni ciklus koji je godinama gurao našu privredu očigledno gubi zamah."

On ističe da struktura tih investicija po sektorima pokazuje ranjivost trenutnog modela: u proseku za period 2021-2023, država je učestvovala sa oko 42 odsto ukupnih bruto investicija u osnovna sredstva, strani investitori sa oko 22 odsto, dok je domaći privatni sektor držao tek 19 odsto. U praksi, to je tek nešto više od domaćinstava (oko 17 odsto, s tim da najveći deo otpada na stanogradnju).

"Drugim rečima, država je direktno i preko stranih investicija koje aktivno podstiče kreirala oko dve trećine ukupnih investicija, a domaće preduzetništvo manje od jedne petine", kaže sagovornik Bloomberg Adrije.

Kako dodaje, u 2025. ova već neuravnotežena slika dodatno se pogoršala. To znači da su budžetske investicije Republike u infrastrukturu prvi put posle više godina nominalno smanjene (za oko dva odsto u odnosu na 2024), a SDI su pretrpele drastičan pad (bruto priliv SDI u 2025. smanjen je za otprilike trećinu u odnosu na prethodnu godinu; po podacima Narodne banke Srbije, neto SDI u 2025. pale su čak za oko 50 odsto međugodišnje).

Naročito dinamično bilo je u sektoru građevinarstva, koji je u prva tri kvartala imao pad od preko 10 odsto (zbog zastoja javnih infrastrukturnih projekata) da bi u četvrtom tromesečju ostvario neuobičajeno visok međugodišnji rast od 10,6 odsto, kada je država u jednom kvartalu izdvojila čak 1,5 milijardi evra za infrastrukturne radove, naglašava Tanasković. "Ovakve oscilacije ilustruju koliko je stabilnost privredne aktivnosti postala vezana za ritam izvršenja državnog budžeta."

Zašto domaće privatne firme malo ulažu?

Viši makroekonomista Svetske banke za Srbiju Lazar Šestović navodi brojne faktore koji ograničavaju domaće privatne investicije: od poreskog sistema, pristupa zemljištu, cena kapitala, odnosno zaduživanja, nedovoljne razvijenosti do finansijskih instrumenata.

"Tu se javlja još jedna stvar koju treba spomenuti - a to je logistika, to jest pitanje troškova izvoza. Domaći investitor često investira sa idejom da makar nešto izveze i onda se otvara pitanje funkcionisanja železnice, graničnih prelaza, čekanja i kontrola i kvaliteta infrastrukture, gde morate da platite prilično veliko osiguranje za tu svoju robu", ističe.

Lazar Šestović; Foto: Bloomberg Adria

 "Zatim, pristup komunalnim uslugama, koji je često skoro pa nemoguć u brojnim opštinama koje su interesantne za investiranje. Dešava se da imate višak radne snage u nekim nedovoljno razvijenim opštinama, ali nemate vodu, kanalizaciju i dovoljno jaku struju. Dok se sve to reši prođe vreme i vaša investicija gubi opravdanost. Jednostavno, faktori su brojni - od lokalnog do međunarodnog nivoa."

Takva situacija, podseća, traje već godinama. "Mi otprilike od 2010. imamo ubedljivo najniže učešće domaćih privatnih investicija u BDP-u u čitavoj istočnoj Evropi. Naši investitori sve češće ulažu u susednim zemljama, što je paradoks, ali jednostavno ovde ne mogu da se izbore sa svim izazovima koje imaju."

A sa druge strane, ističe da postoji veliki ekonomski potencijal ukoliko bi ova ulaganja oživela. Međutim, to zahteva ozbiljan rad, pa Šestović pretpostavlja da bi bilo potrebne za osnivanjem nekakvog saveta ili drugog tela koje bi se time bavilo - redovno sagledavalo, analiziralo i gledalo šta može da se uradi kako bi se pomoglo domaćim poslovnim ljudima.

"Ne postoji jedan ključan problem, mora paralelno da se radi na uklanjanju svih ovih prepreka jer imamo toliko poteškoća i to onih koje dugo traju i onda su ljudi obeshrabreni i smatraju da to nikad i neće da se reši", ocenjuje Šestović.

On sam nije među takvim i ipak održava izvesnu dozu optimizma, pravdajući ga time da je Srbija i dalje relativno veliko tržište i da je naslonjena na Evropsku uniju (EU). "Prirodno smo deo tog šireg lanca snabdevanja u EU, što je jako bitno. Imamo najbogatiji klub zemalja u susedstvu i to je ogromna prednost koju retko koja zemlja ima. Ali moramo da zapnemo i da radimo."

Tanasković kaže da je suštinski problem - kvalitet ekonomskih institucija, odnosno pravila igre po kojima privrednici posluju.

Kao jedan od mehanizama on navodi rizik promene pravila u toku same igre, kada privrednik ne može da bude siguran da neće, jednom kada investira, biti suočen sa promenom regulative, naknadnim tumačenjem zakona, neselektivnim inspekcijama ili ad hoc administrativnim merama.

"Indikativan primer iz nedavnog perioda jeste uvođenje kontrole marži u maloprodaji u jesen 2025. godine: privrednici su ušli u posao po jednim pravilima, a onda im je tržište privremeno suspendovano. Reakcija je bila smanjivanje aktivnosti i otpuštanje radnika, što je očekivan racionalan odgovor."

 

Depositphotos

Tanasković ukazuje i na jedan paradoks - čak i ovdašnji IT sektor, koji bi po prirodi stvari trebalo da bude generator startapova i kreativne destrukcije, pokazuje znake iste blokade. "Domaći deo IT sektora čini oko 85 odsto ukupnog broja firmi, ali generiše manje od trećine prihoda i zaposlenosti, gotovo da nema rasta produktivnosti niti ozbiljnih ulaganja u istraživanje i razvoj. U poslednjem broju Kvartalnog monitora koji prati ekonomske trendove i politike smo zabeležili da je rast IKT sektora u četvrtom kvartalu 2025. od 4,3 odsto bio najniži kvartalni rast tog sektora još od 2015. godine."

'Država ne treba samo da se skloni privatnom sektoru'

Na pitanja šta bi u načelu bili koraci da se iznete prepreke otklone i zašto se intenzivnije ne podstiču investicije u privatnom sektoru, Tanasković odgovara da se, tehnički, recept zna i ekspertski je razrađen u brojnim dokumentima domaćih i međunarodnih institucija: jačanje vladavine prava, fer konkurencije, transparentnosti javnih nabavki, depolitizacija regulatornih i pravosudnih tela, ozbiljna antimonopolska politika, predvidljiv poreski i regulatorni okvir.

 

Depositphotos

Takođe, problem prema njegovom mišljenju nije isključivo u tome da država treba da se "skloni" privatnom sektoru. "Naprotiv, u uspešnim primerima razvoja zasnovanog na znanju, od skandinavskih zemalja do Izraela, Estonije ili Irske, država je imala vrlo aktivnu ulogu. Reč je o tome da država preuzima rizik koji privatni kapital nije voljan da preuzme: sistematski ulaže u istraživanje i razvoj, u ranoj fazi finansira 'deep-tech' preduzetništvo, gradi naučnu infrastrukturu i pokreće misijski orijentisane razvojne programe."

On podseća da u Srbiji ulaganja u istraživanje i razvoj iznose oko jedan odsto BDP-a, dok je prosek EU preko 2,2 odsto, a vodeće zemlje preko tri odsto. 

Mogu li ulaganja privatnog domaćeg sektora da daju novi zamajac privredi?

 "Bez fer pravila igre i depolitizovanog regulatornog okvira, domaći privatni sektor će ostati u zoni niskotehnoloških delatnosti i defanzivnog poslovanja, sa investicijama tek nešto većim od stanogradnje domaćinstava."

A ukoliko bi se ovaj prostor otvorio, on veruje da postoje segmenti koji imaju realan potencijal - sektor IT-a je najočigledniji, ali njegov puni razvoj traži ne samo bolje institucije, nego i razvijenije domaće tržište kapitala i razvijen ekosistem rizičnog kapitala koji kod nas praktično ne postoji.

"Pored IT-ja, prostor postoji u prerađivačkoj industriji više dodate vrednosti (izvan postojeće auto-komponentne logike koja je dominantno u stranom vlasništvu), zatim u agroprerađivačkim delatnostima sa elementima specijalizacije i brendiranja, biotehnologiji, inženjerskim uslugama, kreativnim industrijama. Sve su to oblasti u kojima Srbija ima ljudski kapital i postojeću bazu, ali u kojima domaće preduzetništvo nije zaživelo upravo zato što sistem ne nagrađuje dugoročne, rizične investicije zasnovane na inovaciji", smatra sagovornik.

S tim da ovde ističe i jednu dimenziju koja se u javnoj debati o privrednom rastu uglavnom previđa, a to je gubitak ljudskog kapitala. "Iseljavanje iz Srbije u poslednjoj deceniji selektivno odnosi najproduktivniji deo radne snage, upravo one ljude koji bi bili nosioci budućeg preduzetničkog razmaha.

 

Bloomberg

"Mislim da se već može reći da je postojeći model dostigao plafon, ili mu je izuzetno blizu. Stopa rasta BDP-a u 2025. iznosila je svega dva odsto, što je upola manje od početnih projekcija Vlade Srbije i prvi put u poslednjih nekoliko godina niže od proseka zemalja centralne i istočne Evrope (2,3 odsto). Tri sektora koji su u periodu 2018-2024. nosili rast naše privrede (rudarstvo, građevinarstvo i IKT) pokazuju znake iscrpljenja, a strukturni razlozi pada SDI u 2025. su jasni: rast plata u evrima brži od rasta produktivnosti, realno jačanje dinara, sužavanje tržišta rada, kao i činjenica da su SDI u Srbiju uglavnom dolazile u tradicionalne sektore niže dodate vrednosti privučene niskim troškovima rada i visokim subvencijama, a upravo ta osnova više ne stoji", kaže on.

Imajući to u vidu, njegova je procena da je realno očekivati da prosečna stopa rasta u narednim godinama bude bliža 2,5 odsto nego dosadašnjih 3,5 odsto, ako se nešto suštinski ne promeni.