Novi fiskalni sporazum Evrope je trijumf

Evropska unija (EU) na ivici je impresivnog dostignuća: njeni lideri su se gotovo složili oko kredibilnog sporazuma kako bi se sprečilo da deficiti i dugovi izmaknu kontroli. Ipak, potrebno je još nekoliko prilagođavanja kako bi se osiguralo da novi pakt ne nanese nepotrebnu štetu.

Evropa se suočava sa dva velika fiskalna izazova. Potrebno je da obezbedi da se finansije država članica - posebno Italije, gde državni dug premašuje 140 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) - ne pogoršaju do te mere da razbiju valutnu uniju, kao što je Grčka skoro uradila pre deceniju. U isto vreme, potrebno je da napravi mesta za stotine milijardi evra javnih investicija potrebnih za jačanje odbrane, ažuriranje infrastrukture i postizanje cilja nulte emisije ugljenika do 2050. godine.

Decenijama star fiskalni sporazum EU, poznat kao Pakt za stabilnost i rast, nije dorastao zadatku. Prečesto su njeni neopravdano strogi zahtevi štednje - koji se primenuju u zemljama sa deficitom većim od tri odsto BDP-a ili dugovima većim od 60 odsto - sprečili potrošnju potrebnu za borbu protiv recesije (ili su jednostavno ignorisani). Od 2020. godine pakt je suspendovan kako bi se dozvolili hitni izdaci u vezi sa pandemijom i ratom u Ukrajini. Ako bi ponovo stupio na snagu ove godine kako je planirano, to bi izazvalo haos.

Da bi sprečili takav ishod, evropski lideri pregovaraju o izmeni tog fiskalnog sporazuma. Umesto suočavanja sa mehaničkim ograničenjima, vlade bi imale ulogu u kreiranju dugoročnih planova upravljanja dugom prilagođenim njihovim potrebama. Sve dok se posvećuju održivim putevima potrošnje, omogućiće im se dovoljno fleksibilnosti da apsorbuju ekonomske šokove i investiraju za rast. Iako su poboljšanja moguća u oblastima kao što su sprovođenje i stvaranje nezavisnih fiskalnih nadzornih organa, širok pristup je bolji od statusa kvo.

Uprkos tome, fiskalni jastrebovi (oni koji se zalažu za manji javni dug) na čelu sa Nemačkom brinu da režim neće biti dovoljno čvrst. Oni zahtevaju stroge zaštitne ograde - na primer, da se deficiti koji prelaze tri odsto BDP-a smanjuju za 0,5 odsto BDP-a svake godine. Osim što komplikuje stvari, ovo replicira jednu od glavnih mana starog pakta: njegovu sklonost da prinudno smanji potrošnju upravo u pogrešnom trenutku. To bi gotovo odmah nametnulo oštru štednju Francuskoj, Italiji i u nekoliko drugih članica, u trenutku kada se već očekuje da će rast biti slab.

Kompromis koji su postigli ministri finansija EU podrazumeva ublažavanje zahteva od 0,5 odsto do 2027. godine, što bi moglo pomoći da se izbegnu prekomerna smanjenja budžeta u narednih nekoliko godina. Ali to znači da slabiju "zaštitnu ogradu", o kojoj govore zvaničnici Nemačke.

Još uvek ima vremena za izmenu sporazuma pre nego što se završi konačni dogovor. Bolje rešenje bi bilo ukoliko bi se primenio zahtev od 0,5 odsto samo na ono što vlade mogu direktno da kontrolišu - to jest, na primarni strukturni budžetski deficit, isključujući plaćanje kamata koje varira u zavisnosti od finansijskih ciklusa. To bi stvorilo barem privremene dodatke za razborita ulaganja u zelenu tranziciju koju je odobrila Evropska komisija. Na taj način bi i konačno rešenje bilo razumno, kredibilno i u skladu sa sveobuhvatnim ekonomskim ciljevima bloka.

S obzirom na istoriju fiskalne disfunkcije u Evropi, postizanje bilo kakvog održivog sporazuma je trijumf. Ovaj put bi trebalo da pokušaju da to isprave, tako da ne moraju da rade sve iznova.

Urednici: Mark Whitehouse, Timothy Lavin.