Meloni je stabilizovala Italiju, ali nije rešila njene dugotrajne privredne probleme

Konzervativka Giorgia Meloni postala je 22. oktobra 2022. godine prva premijerka u istoriji Italije. Nakon gotovo četiri godine na vlasti, njena vlada već je postigla prekretnicu kao druga najdugovečnija republikanska vlada u posleratnoj istoriji zemlje, a u septembru bi trebalo da preuzme i prvo mesto.

Nakon pobede tada 45-godišnje političarke na parlamentarnim izborima u septembru 2022. godine, mnogo se nagađalo o tome kakva će Italija biti pod njenim vođstvom. Meloni je došla na vlast posle više godina političke nestabilnosti. Njena stranka Braća Italije, čiji politički koreni sežu do posleratnog neofašističkog pokreta, na izborima je osvojila 26 odsto glasova.

Usledio je očekivani talas strahovanja da bi Meloni mogla da usmeri treću najveću ekonomiju evrozone ka iliberalnoj demokratiji po uzoru na već posrnulu Mađarsku Viktora Orbana. To se nije dogodilo; njena vlada je do sada vodila politiku koja se tek neznatno razlikuje od politike drugih konzervativnih vlada Starog kontinenta.

 

Meloni je Italiji ipak donela preko potrebnu političku stabilnost. Italija je, naime, već decenijama poznata po čestim promenama vlasti. Od kraja Drugog svetskog rata italijanske vlade u proseku su se menjale otprilike jednom godišnje, a samo je jednom premijeru pošlo za rukom da ostane na funkciji punih pet godina mandata. Sada sve ukazuje na to da bi Meloni mogla da bude druga na tom spisku.

Čvrsta ruka koja gubi stisak

Britanski list The Economist stabilnost Italije u poslednje četiri godine pripisuje pre svega dvama faktorima. Prvi je jasna parlamentarna većina koju je desna koalicija Giorgie Meloni obezbedila na izborima, čemu su, prema oceni lista, znatno doprineli i njena politička i kampanjska veština. Drugi je sposobnost premijerke da, uprkos velikim ideološkim razlikama, održi koaliciju na okupu. Na jednoj strani je Liga Mattea Salvinija, koja se približila radikalnijim evroskepticima i Rusiji naklonjenoj desnici, a na drugoj umerenija Forza Italia, koja se nakon smrti ozloglašenog bivšeg premijera Silvija Berlusconija pomerila bliže političkom centru.

List zato njenu vladavinu uglavnom opisuje kao oblik konzervativnog upravljanja koji Italiji obezbeđuje političku stabilnost, ali donosi relativno malo velikih reformi ili promena. Kada je 49-godišnja konzervativka u poslednje vreme pokušavala da ih sprovede, brzo je nailazila na otpor javnosti, ali i sopstvenih koalicionih partnera.

Poslednji veći bunt Meloni je u Rimu doživela u julu, kada ju je njena parlamentarna većina ostavila na cedilu, pa je amandman na paket izbornih reformi pao sa razlikom od samo jednog glasa. Reforma bi italijanski izborni sistem preoblikovala tako da bude više proporcionalan, a pobedničkoj koaliciji bi istovremeno obezbedila dodatne poslaničke mandate. Time Meloni, prema sopstvenim rečima, želi da poveća političku stabilnost i obezbedi efikasnu parlamentarnu većinu. Promene bi joj mogle olakšati i put do većine u Senatu na sledećim parlamentarnim izborima. Uprkos nesuglasicama unutar sopstvene političke porodice, nekoliko dana kasnije uspela je da izbori potvrdu reforme u donjem domu parlamenta.

U martu ove godine premijerka je izgubila i referendum o ustavnoj reformi, koji je u velikoj meri predstavljao glasanje o podršci njenoj vladi. Oko 54 odsto birača glasalo je protiv reforme kojom bi se u Ustav unela jasna odvojenost sudija i tužilaca, uvela odvojena tela za njihovo upravljanje i osnovao novi disciplinski sud. Vlada je tvrdila da su promene neophodne za jačanje nezavisnosti pravosuđa, dok je opozicija upozoravala da bi one narušile osetljivu ravnotežu vlasti uspostavljenu nakon pada fašizma i povećale politički uticaj na sudove.

Pritisak na prvu ženu u palati Kjiđi, uprkos njenoj konzervativnoj politici, pojačava se i sa krajnje desnice. Sve više razočaranih birača njene stranke Braća Italije sada prelazi u redove nove krajnje desne stranke Nacionalna budućnost, koju su osnovali odmetnici iz koalicione Lige pod vođstvom bivšeg generala Roberta Vannaccija. Prema anketi s kraja jula, toj stranci se pripisuje oko 7,6 odsto glasova.

Alessia Pierdomenico/Bloomberg

Ekonomija na dve brzine

Giorgia Meloni preuzela je vođenje Italije u prilično tranzicionom periodu. Italija se upravo oporavljala od pandemije, koja je snažno pogodila zemlju i zdravstveno i ekonomski.

Istovremeno je italijansku ekonomiju preplavio ogroman priliv javnog novca. Deo sredstava stigao je direktno iz državnog budžeta kroz izdašne subvencije za energetsku i druge oblike obnove stanova i fasada, čija je ukupna vrednost premašila deset odsto italijanskog BDP-a. Rim je još više sredstava obezbedio iz evropskog Mehanizma za oporavak i otpornost. Od evropskog paketa ukupne vrednosti 750 milijardi evra, Italija je dobila daleko najviše – ukupno 194 milijarde evra bespovratnih sredstava i povoljnih zajmova.

Uprkos obimnim prilivima, Evropska komisija ove godine očekuje rast italijanske ekonomije od samo 0,5 odsto, nakon što je i prošle godine porasla za skromnih 0,5 odsto. Italija je poslednji put ostvarila rast veći od jedan odsto 2022. godine. Slaboj ekonomskoj aktivnosti značajno su doprineli faktori na koje italijanska vlada nema veći uticaj, među kojima su američke carine, kao i ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku. Prema prognozama italijanskog Ministarstva finansija, period skromnog ekonomskog rasta trebalo bi da se nastavi sve do 2029. godine.

 

 

Italijanska ekonomija raste pre svega zahvaljujući domaćoj tražnji, dok spoljna trgovina usporava rast. Potrošnja domaćinstava prošle godine je, uz visoku zaposlenost i rast zarada, porasla za 1,1 odsto, a investicije za 3,5 odsto. Stambena izgradnja nastavila je da pada zbog postepenog ukidanja poreskih olakšica, dok su infrastrukturne i druge investicije podržavala evropska sredstva.

Ekonomska aktivnost ove godine mogla bi dodatno da uspori zbog sukoba na Bliskom istoku. Više cene smanjiće realni raspoloživi dohodak i ublažiti ličnu potrošnju, a očekuje se i usporavanje rasta investicija. Investicije će i dalje podržavati evropska sredstva, ali će ulaganja kompanija ograničavati geopolitičke tenzije i više kamatne stope, navela je Evropska komisija u svojoj ekonomskoj prognozi za Italiju. Za sledeću godinu Komisija očekuje blago ubrzanje rasta na 0,6 odsto, uz slabljenje inflatornih pritisaka i jačanje globalne trgovine. Nezaposlenost ostaje na oko 5,7 odsto.

Istovremeno jača ključni turistički sektor, koji prema brojnim procenama čini 13 odsto ukupne italijanske ekonomije. Broj turista u Italiji u prvoj polovini 2026. godine porastao je uglavnom zahvaljujući većem broju stranih gostiju, pri čemu je bivša ministarka turizma Daniela Santanchè izjavila da je kriza na Bliskom istoku preusmerila deo međunarodne tražnje ka Italiji. Prema rečima sadašnjeg ministra Gianmarca Mazzija, ovaj sektor ostaje jedan od glavnih stubova italijanske ekonomije. Vladini podaci pokazuju da bi 2026. godina mogla biti rekordna.

Meloni s koalicionim partnerima | Bloomberg Mercury

Sramotna prekretnica

Prema prognozama, Italija će ove godine dostići neslavnu prekretnicu i postati najzaduženija država Evropske unije po udelu duga u bruto domaćem proizvodu. Grčka, koja se već dugo smatra simbolom neodržive fiskalne politike i prezaduženosti, namerava ove godine da prevremeno otplati oko 13 milijardi evra duga, čime bi do kraja godine svoj dug smanjila ispod nivoa italijanskog, izvestio je ove nedelje Bloomberg.

Prema julskim podacima Eurostata, italijanski javni dug u odnosu na BDP u prvom tromesečju ove godine porastao je za 1,8 procentnih poena u odnosu na poslednje tromesečje 2025. godine. U Grčkoj je u istom periodu udeo duga u BDP-u smanjen za 2,6 procentnih poena. Italijanski javni dug tako iznosi 138,9 odsto BDP-a i i dalje raste, dok je grčki na 143,5 odsto BDP-a, ali se smanjuje.

Premijerka Meloni često ističe da bi italijanski javni dug počeo da se smanjuje ranije i brže da državne finansije nisu opterećene posledicama obimnih podsticaja za obnovu zgrada koje su uvele vlade njenih prethodnika Giuseppea Contea i Marija Draghija, prenosi njene komentare agencija Reuters.

 

 

Prema navodima Bloomberga, postupanje italijanske premijerke obeležava strah od ponavljanja dužničke krize iz 2011. godine, koja je sa vlasti odnela njenog ideološkog saveznika, pokojnog političara Berlusconija. Jedan od ključnih faktora u njenim odlukama upravo je strah od rasta prinosa, odnosno razlike između prinosa na italijanske i nemačke obveznice. Ta razlika trenutno iznosi oko 80 baznih poena, dok je 2011. godine, kada je kao ministarka omladine izgubila funkciju nakon pada treće Berlusconijeve vlade, premašila čak 500 baznih poena.

S druge strane, ministar finansija Giancarlo Giorgetti insistira na smanjenju budžetskog deficita prema evropskoj granici od tri odsto BDP-a. Italija bi u narednim godinama trebalo postepeno da konsoliduje javne finansije, što bi joj već 2026. godine moglo omogućiti izlazak iz postupka EU zbog prekomernog deficita, procenjuje osiguravač kreditnog rizika Coface. Poboljšanju budžetske pozicije trebalo bi da doprinesu snažno tržište rada, veće poresko opterećenje za finansijske i osiguravajuće kompanije, kao i postepeni istek domaćih subvencija za zgrade. Uprkos tome, već odobrene poreske olakšice još će godinama opterećivati budžet.

 

 

Fiskalni oprez do sada je Italiji doneo veće poverenje rejting agencija i investitora. Agencija Standard & Poor's za Italiju održava rejting BBB+ sa pozitivnim izgledima, dok je agencija Fitch u martu potvrdila rejting BBB+ sa stabilnim izgledima.

Osiguravač Coface istovremeno upozorava na tesnu povezanost italijanskih banaka sa državnim finansijama, budući da domaće državne obveznice čine gotovo desetinu njihove imovine, što je znatno iznad proseka evrozone. Banke ipak ostaju dobro kapitalizovane i likvidne, a imaju i relativno mali udeo problematičnih kredita.

Zabrinutost zbog italijanskog duga utiče i na politiku Rima prema finansijskom sektoru. Vladu Giorgie Meloni uznemirio je dogovor osiguravača Generali sa francuskom grupacijom BPCE o spajanju aktivnosti upravljanja imovinom, jer se vlasti plaše smanjenja domaće kontrole nad velikim portfeljem italijanskih državnih obveznica. Vlada zato podržava i stvaranje većih domaćih bankarskih grupacija, između ostalog kroz povezivanje banke Monte dei Paschi, Mediobance i drugih finansijskih institucija.

Glavni italijanski berzanski indeks FTSE MIB u maju ove godine premašio je dotadašnji rekord iz 2000. godine, pri čemu su ovogodišnji rast predvodile pre svega energetske i tehnološke akcije. Od početka 2026. godine porastao je za oko 18 odsto, nakon što je rast beležio već tri godine zaredom.

Dok su prošle godine glavni motor rasta italijanskog tržišta bile banke, ove godine najveći doprinos daju tehnološke i energetske kompanije. Akcije proizvođača čipova STMicroelectronics, koji između ostalog snabdeva Teslu i Apple, ove godine porasle su za oko 100 odsto. Znatno su poskupele i energetske akcije. Saipem je ove godine porastao oko 84 odsto, a Eni 48 odsto, uz osetan rast cena nafte i gasa. Među lošijim članovima indeksa u međuvremenu su industrijski divovi Stellantis i Fincantieri.

 

 

Indeks FTSE MIB, koji prati 40 najvećih i najlikvidnijih italijanskih kompanija, izuzetno je koncentrisan jer deset najvećih akcija u njegovom sastavu čini oko 70 odsto ukupne tržišne kapitalizacije. Najveće kompanije su banke Unicredit i Intesa Sanpaolo, a slede ih energetska kompanija Enel, naftni div Eni i proizvođač automobila Ferrari.

Sever Italije, s druge strane, postaje jedno od najzanimljivijih evropskih područja za fondove privatnog kapitala. Investitore privlači gusta mreža porodičnih proizvodnih kompanija sa mnogo materijalne imovine, niskom zaduženošću i manjom izloženošću poremećajima koje donosi veštačka inteligencija. U Milanu su tokom protekle godine poslovanje proširili KKR, Ares Management i Evercore, a Italija prema rečima investitora postaje privlačnija i zbog veće političke stabilnosti.

Interesovanje podstiče konkurentnost italijanske industrije. Proizvodne kompanije sa više od 50 zaposlenih ostvaruju veću dodatu vrednost po zaposlenom nego uporedive kompanije u Nemačkoj i Francuskoj, a Italija je 2025. godine bila peti najveći izvoznik na svetu. Uprkos tome, udeo kompanija u vlasništvu fondova privatnog ili rizičnog kapitala i dalje je među najmanjima u Evropi, što investitori vide kao priliku. U 2025. godini u zemlji je zaključeno 679 transakcija privatnog kapitala, 16 odsto više nego godinu dana ranije, dok je njihov broj u Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Nemačkoj opao.