Sa Starshipom stiže nova era istraživanja svemira, ali i više otpada u orbiti

Već naredne nedelje svemirska industrija mogla bi da uđe u novu eru, 69 godina nakon početka istraživanja i komercijalnog korišćenja svemira. Eru Starshipa obeležiće drastično niži troškovi lansiranja i mnogo veća količina otpada koji će ljudi slati u orbitu.

 

Kompanija SpaceX bi već u ponedeljak mogla da prvi put lansira svoju ogromnu raketu za višekratnu upotrebu u orbitu, u okviru prve komercijalne misije čiji je cilj postavljanje novih V3 satelita kompanije. Iako SpaceX ovog puta neće pokušati da uhvati ni buster ni drugi stepen letelice, kompanija je već pokazala da može da uhvati buster, kao i da izvede kontrolisano sletanje Starshipa u Indijski okean. Time je otvoren put za rutinsko hvatanje oba stepena i njihovu ponovnu upotrebu, što je ključno za snižavanje troškova i češća lansiranja.

Industrija je već osetila prednosti nižih troškova lansiranja zahvaljujući delimično višekratno upotrebljivoj raketi Falcon 9 kompanije SpaceX, čiji buster može da se vrati i ponovo koristi. Broj orbitalnih lansiranja širom sveta prošle godine je utrostručen, na 329 sa 102 u 2019. godini. Falcon 9 je učestvovao u polovini lansiranja u 2025. i poneo više od 80 odsto ukupne mase tereta poslate u orbitu. Starship je projektovan da može da ponese 100 metričkih tona tereta, što je više od pet puta veći kapacitet od Falcona 9 za nisku Zemljinu orbitu.

Bloomberg

Loša strana nove ere istraživanja svemira jeste to što će ljudi verovatno ostavljati mnogo više otpada koji lebdi u orbiti. Biće potreban koordinisan napor država i kompanija, od prevencije do razvoja novih tehnologija, kako bi se sprečilo da svemir postane ogromna deponija koja ugrožava satelite i druge svemirske letelice.

Evropa i SAD prednjače u uspostavljanju najboljih praksi za sprečavanje stvaranja svemirskog otpada, ali ne postoje obavezujuća pravila ni kazne. Malo je verovatno i da će se formirati globalni dogovor. SAD i Rusija odgovorne su za najveću količinu otpada u svemiru jer najduže lansiraju letelice, ali Kina ih brzo sustiže svojim ambicioznim svemirskim programom. Dodatne tenzije izazvale su SAD ovog meseca potvrdom da imaju oružje u svemiru, nakon upozorenja da Kina i Rusija razvijaju sopstveno naoružanje. Taj proces mogao bi da se ubrza i američkim planom za stvaranje odbrambenog sistema Golden Dome. Oružani sukob u svemiru mogao bi da onesposobi satelitske komunikacije na Zemlji i stvori još veću količinu otpada.

Bez obzira na militarizaciju, svemir će biti sve zagušeniji, posebno niska Zemljina orbita, gde države i kompanije žele da ponove uspeh SpaceX-a sa ogromnom konstelacijom od oko 10.000 aktivnih satelita.

Iako je većina kompanija usvojila najbolje prakse kako bi sprečila ostavljanje svemirskog otpada u orbiti, nesreće su neizbežne. Na visinama do 500 kilometara iznad Zemlje, gde SpaceX postavlja gotovo sve svoje satelite, otpor atmosfere relativno brzo povlači objekte nadole, pa oni sagore pre nego što stignu do tla. Na većim visinama, gde je otpor atmosfere slabiji, objekti mogu ostati u orbiti godinama, pa čak i decenijama.

Nažalost, hiljade starih satelita i busteri raketa i dalje kruže svemirom, a mnogi su napušteni pre nego što su uvedene najbolje prakse, poput potrošnje preostalog goriva i odvajanja baterija. Stari rezervoari za gorivo i baterije vremenom propadaju i mogu spontano da eksplodiraju, rasipajući delove u svim pravcima. Deo tog otpada može ostati zarobljen u orbiti decenijama.

Baš kao što ljudi i dalje bacaju otpad u okeane iako se godinama upozorava na probleme sa plutajućim ostrvima smeća, svemirski otpad se gomila uprkos tome što je opasnost poznata već decenijama. Godine 1978. dvojica naučnika, Donald Kesler i Barton Kur-Pale, opisali su scenario u kojem bi svemirski otpad postao toliko rasprostranjen da bi izazvao lanac nekontrolisanih sudara, zbog čega bi pojedine orbite postale neupotrebljive.

Zabrinutost zbog takozvanog Keslerovog sindroma i velikih komada svemirskog otpada, poput Skylaba, podstakla je NASA da 1979. godine osnuje Kancelariju za program orbitalnog otpada, koja prati neaktivne satelite, iskorišćene delove raketa i drugi otpad. Prvi poznati sudar izazvan svemirskim otpadom zabeležen je 1996. godine, kada je komad rakete koja je eksplodirala deset godina ranije pogodio francuski vojni satelit. U poznatom incidentu 2009. godine, napušteni ruski vojni komunikacioni satelit sudario se sa komercijalnim satelitom kompanije Iridium, čime je količina svemirskog otpada značajno povećana.

Izveštaj Međuresornog koordinacionog komiteta za svemirski otpad iz ove godine navodi da statistički modeli ukazuju na desetine hiljada komada svemirskog otpada većih od 10 centimetara i stotine hiljada objekata većih od jednog centimetra. Ti mali komadi kreću se ogromnim brzinama i mogu da izazovu ozbiljna oštećenja, rekao je Nilton Reno, profesor Univerziteta u Mičigenu koji prati male objekte u orbiti.

"Postoji mnogo neobjašnjenih incidenata sa satelitima za koje ljudi krive otpad", rekao je on u intervjuu. "Ali zapravo niko ne zna."

Sa povećanjem broja lansiranja, kontinuiranim usitnjavanjem svemirskog otpada i malim napretkom u uklanjanju objekata iz orbite, izveštaj procenjuje da će broj komada otpada većih od 10 centimetara biti više nego udvostručen za manje od 50 godina.

SpaceX je preduzeo korake kako bi smanjio količinu svemirskog otpada. Kompanija je u februaru saopštila da je 2024. godine ostavila 13 gornjih stepena rakete Falcon 9 u orbiti, od ukupno 134 uspešne misije, dok je prošle godine taj broj smanjen na samo tri od 165 lansiranja. Svih 16 gornjih stepena koji su ostali kao otpad bilo je ispražnjeno od goriva, a šest ih je u međuvremenu ponovo ušlo u atmosferu. Moguće je da su neki od njih u međuvremenu napustili orbitu od februarske izjave kompanije. Gornji stepen rakete Falcon 9 koja je 2025. godine postavila lunarne letelice dve kompanije konačno se u avgustu srušio na Mesec.

SpaceX upravlja sistemom za praćenje objekata u svemiru koji je otvorio svim subjektima spremnim da dostavljaju podatke o putanjama satelita. Sistem predviđa kada se dva objekta nalaze na putanji sudara i automatski šalje upozorenja njihovim operaterima. Položaj satelita tada može da se promeni kako bi se izbegao sudar. Problem je u tome što sateliti za izbegavanje objekata moraju da troše gorivo, čime se skraćuje njihov radni vek. Međunarodna svemirska stanica nekoliko puta godišnje mora da aktivira potisnike kako bi izbegla velike komade svemirskog otpada.

Tehnologije za aktivno uklanjanje otpada i dalje su u eksperimentalnoj fazi. Čak i ako se pokažu uspešnim, biće skupe i moći će da uklanjaju samo velike objekte. Najbolje rešenje je prevencija. Bilo bi šteta da upravo u trenutku kada je tehnologija učinila svemir mnogo dostupnijim, njegovu budućnost zatrpaju prevelika samouverenost i nemar.

Svemir bi trebalo da ostane poslednja granica, a ne najnovija deponija.