Zašto lideri teško prepoznaju trenutak kada treba da odu

Američki predsednik Joe Biden preobratio se u julu iz najvećeg opterećenja za Demokratsku partiju u njenog najvećeg heroja. Uz opasnost da se zadrži predugo, stigao je skoro do tačke da uništi veliki deo dobre volje i poštovanja koje je stekao tokom više od 50 godina provedenih u službi američkih građana. Time što se povukao, preko noći  je postao primer patriotizma. "Poštujem ovu funkciju, ali više volim svoju zemlju", rekao je on prilikom obraćanja u Ovalnoj sobi.  

Ova epizoda je primer jedne od najtežih stvari koje dolaze s posedovanjem moći: znati kada treba odustati. Katkad su potrebne decenije da se dođe do samog vrha – u Bidenovom slučaju bila su tri pokušaja da uđe u Belu kuću. Prerani odlazak može za posledicu imati duboko žaljenje zbog nezavršenog posla, dok se predugim ostajanjem može dovesti u pitanje opstanak teško stečene zaostavštine. 

Znati prepoznati trenutak kada treba otići je umetnost kojom se u poslovnom svetu manevriše u udobnosti i tajnovitosti sala za sastanke upravnog odbora ili kancelariji glavnog šefa, a stvari izglađuju uz savete diskretnih savetnika i saradnika. Ali Vašington ne funkcioniše tako. Bidenova odluka je najistaknutiji primer toga kako se ova računica može odvijati, ali je takođe bila najviše izložena javnosti. To je živo podsećanje kako oni koji dospeju na vrh, osnaženi dugogodišnjim iskustvom u donošenju teških odluka, često greše kada je u pitanju njihov sopstveni mandat.  

Prva greška sukcesije često nastaje kada lider prekorači rok koji je sam postavio. Tokom Bidenove kampanje 2020. godine, njegovi savetnici su pustili ideju u medije da će on biti predsednik samo jedan mandat, izjavivši za Politico da je "praktično nezamislivo da se on kandiduje za reizbor 2024. godine, kada bi bio prvi osamdesetogodišnjak na mestu predsednika". Očigledno nije baš tako. Ne znamo šta se to promenilo da Biden pomisli da je sposoban da bude na funkciji još četiri godine, ali znamo da je trebalo da sluša svoj prvobitni osećaj. 

Nije problem javno objaviti datum povlačenja; u stvari, neki bi rekli da je takav potez odraz moći. "Mudar izvršni direktor će postaviti svoj vremenski okvir", kaže Bill George, viši saradnik u Harvardskoj poslovnoj školi i bivši izvršni direktor u Medtronic Inc. "Ne treba da čekaju da budu primorani da odu." Međutim, kada izvršni direktor odredi datum, a onda ga ignoriše, potencijalni talentovani naslednik koji čeka u pozadini postaje frustriran i kreće da traži bolji posao drugde. 

Bob Iger je tokom svog prvog mandata izvršnog direktora kompanije Walt Disney Co. toliko puta produžavao svoj ugovor da je to preraslo u šalu. "Hteo sam da kažem da ovaj put zaista mislim ozbiljno, ali to sam i pre govorio", rekao je Iger 2019. godine kada je poručio investitorima da planira da ode kroz dve godine. To verovatno nije zvučalo zabavno izvršnim rukovodiocima koji su pretendovali na njegov položaj. A kada je Iger bio spreman da preda nekom posao, upravni odbor se našao u situaciji da nema mnogo opcija. Igerov izabrani naslednik Bob Chapek ostao je samo dve godine pošto je otpušten nakon niza krupnih i zapaženih grešaka. Iger se onda vratio pravo na posao, rekavši da će ostati samo dve godine - dovoljno da preokrene stvari nabolje. Niko se nije iznenadio kada je posle toga produžio svoj ugovor do 2026. godine.  

Bob Iger/Anna Moneymaker/Getty Images

 

Jedan od razloga zašto je Upravni odbor Disneyja ponovo produžio ugovor Igeru jeste taj što je direktorima bilo potrebno još vremena da mu pronađu zamenu. Sami su krivi za taj haos. Da, Disney jeste složena kompanija za upravljanje i traži lidera koji će umeti da se druži sa holivudskim zvezdama i da uspešno ulaže milijarde u sferu medija i zabave koja se neprekidno menja. Ali veći problem u tom momentu je što bi svaki kvalitetan kandidat bio zabrinut zbog Igerovog prisustva  i očiglednog otpora prema povlačenju, kao i gotovo refleksne reakcije odbora da ga vrati onda kada postane  teško. 

Upravni odbor Starbucks Corp. pokazao je sličan kompleks  dvostrukim vraćanjem bivšeg dugogodišnjeg izvršnog direkotra Howarda Schultza kada se kompanija našla u problemima. Schultzova tendencija da se petlja u poslovanje, poput nedavnih kritika u članku na LinkedInu na račun trenutnog izvršnog direktora i upravnog odbora, verovatno je otežela pronalaženje jakog izvršnog direktora koji će ga od početka zameniti.  

Povratak Schultza i Igera pokazatelj je da i oni i upravni odbori smatraju da su samo sposobni za obavljanje tog posla. Druge kompanije, kao što su Boeing, Caterpillar i Target, poslale su sličnu poruku kada su ukinule, podigle granicu ili odustale od obavezne starosne granice za penzionisanje kako bi njihovi izvršni direktori ostali. Takav potez na kraju potkopava talentovani kadar u kompanijama slanjem poruke da niko drugi ne može biti veliki šef. Biden je napravio istu grešku kada je tvrdio da treba da ostane u trci pošto ima najviše šansi da pobedi Donalda Trumpa, kao i iskustvo da vodi zemlju u tako ključnom trenutku. To implicitno pokreće pitanje zašto se nije smatralo da Kamala Harris, njegova zamenica a sada izabrana naslednica na funkciji, ima sposobnosti da se istakne od samog početka. 

Bidenov katastrofalan nastup u predsedničkoj debati 27. juna oslikava ono što je starijim liderima možda najteže da prihvate: performanse opadaju s godinama. Ima, naravno, izuzetaka, poput Warrena Buffeta, mada je istraživanje iz 2016. godine objavljeno u Journal of Empirical Finance pokazalo da se za svaku godinu kako izvršni direktor stari beleži pad vrednosti za akcionare od 0,34 odsto u kompanijama na listi S&P 1500 (indeks performansi akcija) kojima uglavnom rukovode izvršni direktori stariji od 68 godina. Kompanije kojima upravljaju najmlađi izvršni direktori (mlađi od 42 godine) bile su za 2,31 odsto profitabilnije na godišnjem nivou u odnosu na one koje vode najstariji izvršni direktori (stariji od 68 godina). (Istraživači su uzeli u obzir radni staž i činjenicu da mlađe izvršne direktore privlače brzorastuće kompanije.) 

Howard Schultz/Dimitrios Kambouris/Getty Images

 

 

Investitori više vole mlađe lidere 

Koliko je neko zadržao mentalnu bistrinu ima veze s tim, ali ima i ponašanje. "Stariji izvršni direktori više brinu o ostavštini i radije izbegavaju rizike", kaže Brandon Cline, profesor finansija na Poslovnom fakultetu Univerziteta u Misisipiju i jedan od autora istraživanja. 

Clineovo istraživanje bavilo se i politikama obaveznog penzionisanja koje je uvelo 41 odsto kompanija sa liste S&P 1500 za svoje upravne odbore, ali samo 19 odsto ih je i primenilo u slučaju izvršnih direktora. Cline i koautor istraživanja Adam Yore sa Poslovnog fakulteta Trulaske Univerziteta u Misuriju prvobitno su mislili da su deoničari koristili ove politike da isteraju izvršne direktore koji su dugo tu, a ostvaruju slabe rezultate. Umesto toga, otkrili su, poredeći prilike u kompanijama čiji se izvršni direktori bliži godinama za penzionisanje, da se starosno doba izvršnog direktora negativno odražavalo na rezultat samo u kompanijama koje nemaju politiku obaveznog penzionisanja. "U suštini, te politike su efikasno oruđe", kaže Cline. "U kompanijama koje imaju politiku obaveznog penzionisanja, gubi se negativan efekat koji je povezan sa starosnim dobom." 

To kako je liderima dozvoljeno da podbace a da i dalje ostanu na funkciji, i te kako ima veze sa njihovim užim krugom ljudi. Neki šefovi se okružuju samo ljudima koji ih štite od loših vesti i govore im ono što žele da čuju. Bidenovi najbliži saradnici su navodno strogo ograničili pristup predsedniku kako bi prikrili njegovo sve slabije stanje do te mere da su njegove greške u debati iznenadile i neke zaposlene u Beloj kući. 

Kongres naginje starijim članovima jer nagrađuje dugogodišnju službu, što predstavlja veliki podsticaj da se tu ostane. Demokratska partija oslanja se na dugogodišnji staž u dodeljivanju rukovodećih pozicija u komisijama i predsedništava. (Republikanci u Predstavničkom domu ne ostaju toliko dugo jer primenjuju ograničenje mandata za te položaje.) Dužina službe se poštuje i u poslovnom svetu, sa izuzetkom Silicijumske doline, gde su mladi i inovacije često isprepletani. To pak može imati drugačije posledice poput dominacije  toksične kulture "tech bro" mentaliteta. Ali ostatak korporativne Amerike i Vašington mogli bi da porazmisle o tome da daju svojim liderima malo više moći dok su još mladi da ne bi toliko pružali otpor povlačenju sa funkcije kako budu starili. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar