text size
Pre samo nekoliko godina evropske vlade i kompanije govorile su o zelenoj tranziciji kao o misiji bez alternative. Cilj je bio jasan – klimatska neutralnost do 2050. godine.
Ali ton se promenio. Nakon talasa entuzijazma koji je pratio uspon ESG-ja, svet je ušao u fazu zasićenja. U Sjedinjenim Državama, povratak Donalda Trumpa u Belu kuću označio je kraj klimatskog konsenzusa. Pojmovi poput "diversity" i "sustainability"postali su političke mete, a investitori su postali oprezniji. Taj "anti-ESG" talas brzo se preliva i na Evropu, gde sada, pod pritiskom industrije i pojedinih članica, Evropska komisija ublažava regulativu koja je donedavno predstavljala srž Zelenog plana.
Zeleni plan nije nestao, ali sada više zvuči kao trošak sadašnjosti nego kao projekat budućnosti. Hitnost je zamenjena dozom opreza i kalkulisanja. U praksi to znači da se rasprava sa nivoa ambicije spušta na nivo implementacije, troškova i političke izvodljivosti.
"ESG u Evropi nije trend, nego regulatorna stvarnost", kaže Dino Galinović, konsultant za održivost i strateške komunikacije iz međunarodne kompanije Ecorys. "Evropa je ESG ugradila u pravila igre, a ne u dobrovoljne obaveze. Upravo zato njena politika održivog razvoja ima veću otpornost od ostalih tržišta. Ali i kod nas se pojavljuje zamor, procedure su složene, tranzicija je skupa, a rezultati nisu instantni." Ta rečenica odražava duh trenutka. Ciljevi ostaju, ali teret prelazi na administraciju, izveštavanje, dokazivanje i finansiranje. Što je regulativa ambicioznija, otpor je širi, i to ne nužno ideološki, nego operativno i budžetski.
U Briselu se taj zamor više ne skriva. Nakon godina donošenja velikih paketa, od taksonomije i CSRD-ja do Fit for 55, dolazi do preispitivanja tempa. U igri su izmene poznate kao Omnibus, koje predviđaju značajno sužavanje kruga obveznika izveštavanja. Pragovi se podižu dovoljno visoko da bi hiljade kompanija mogle ispasti iz obaveze. Time se, upozoravaju naši sagovornici, rizikuje upravo ono što je ESG trebalo da osigura – široku dostupnost uporedivih podataka o ekološkim i klimatskim efektima. Bez podataka nema upravljanja rizicima, nema verodostojne alokacije kapitala, nema stabilnog okvira za monetarnu i investicionu politiku.
Bloomberg
"Najveća pretnja ESG-ju nije u samim ciljevima, nego u odlaganju i neodlučnosti", dodaje Galinović. "Ako se stvori utisak da tranzicija može da čeka, otvara se prostor narativu da je ona skupa i sekundarna u odnosu na ekonomski rast. To jednostavno nije tačno. Region može da izbegne taj rasplet samo ako politike postanu dosledne, a građani i preduzetnici vide konkretne koristi, od nižih troškova energije do modernizovane infrastrukture." Umesto slogana potrebno je ponuditi predvidljivost, umesto opštih mesta – jasne putanje i merljive koristi.
Istovremeno, Evropska unija pokušava da pronađe ravnotežu između ambicije i realnosti. Deo industrije traži zatišje zbog troškova i globalne konkurencije, deo finansijskog sektora traži više i bolje podatke, a deo javnosti očekuje vidljive rezultate koji prate obećanja. U toj napetosti između ciljeva i implementacije rađa se nova faza zelene tranzicije, manje euforična i više tehnička. Pritom se posebno otvara pitanje "E" komponente, onog dela ESG-ja koji govori o emisijama, energiji, resursima i prirodnom kapitalu. Upravo tu je najvidljiviji jaz između onog što stoji na papiru i prakse.
Zemlje jugoistočne Evrope taj jaz osećaju intenzivnije. Sistemi su i dalje delimično zavisni od uglja, administracije su tanke, a fiskalni prostor ograničen. U takvom okruženju ESG nije pitanje reputacije ili marketinga, nego pitanje pristupa tržištima i kapitalu. Tamo gde se standardi zaista primenjuju, poslovne odluke se menjaju. Tamo gde su ostali samo na papiru, promene se dešavaju stihijski i sporije, najčešće tek kad ih primora regulativa ili cena energije.
Region pritom ne deli isti tempo ni pristup. Hrvatska pokušava da pretoči propise u praksu i na tom putu otkriva granice svojih kapaciteta. Slovenija pokazuje veću zrelost i transparentnost, ali i sve izraženiji pragmatizam koji kratkoročne efekte stavlja ispred ambicije. Bosna i Hercegovina prolazi kroz tranziciju bez jasnog vođstva, oslanjajući se na lokalne inicijative i suočavajući se sa ozbiljnim infrastrukturnim ograničenjima. Severna Makedonija, donedavno najambicioznija, vraća se fosilnim ulaganjima i gubi vreme na projekte koji teško nalaze mesto u dekarbonizovanom sistemu. Srbija pak stoji između zakona i stvarnosti. Gradi temelje, ali promene dolaze sporo, sputane energetskom zavisnošću i fiskalnom neodlučnošću.
Sve ih povezuje isto pitanje gde su danas ekološke i klimatske politike u praksi i koliko dugo mogu opstati u strategijama ako ih iz stvarnih odluka potiskuju kratkoročni interesi. Odgovor ne zavisi samo od propisa, nego od kapaciteta, spremnosti da mere stvarni uticaji kroz lance vrednosti, od mreža koje mogu podneti obnovljive izvore i od poverenja da podaci služe promeni, a ne samo izveštajima.
.webp){kind=icon}
