Prekršena obećanja – zelena tranzicija svedena na Excel tabele i opravdanja

"Najveća pretnja ESG-ju nije u samim ciljevima, nego u odlaganju i neodlučnosti", dodaje Galinović. "Ako se stvori utisak da tranzicija može da čeka, otvara se prostor narativu da je ona skupa i sekundarna u odnosu na ekonomski rast. To jednostavno nije tačno. Region može da izbegne taj rasplet samo ako politike postanu dosledne, a građani i preduzetnici vide konkretne koristi, od nižih troškova energije do modernizovane infrastrukture." Umesto slogana potrebno je ponuditi predvidljivost, umesto opštih mesta – jasne putanje i merljive koristi. 

Istovremeno, Evropska unija pokušava da pronađe ravnotežu između ambicije i realnosti. Deo industrije traži zatišje zbog troškova i globalne konkurencije, deo finansijskog sektora traži više i bolje podatke, a deo javnosti očekuje vidljive rezultate koji prate obećanja. U toj napetosti između ciljeva i implementacije rađa se nova faza zelene tranzicije, manje euforična i više tehnička. Pritom se posebno otvara pitanje "E" komponente, onog dela ESG-ja koji govori o emisijama, energiji, resursima i prirodnom kapitalu. Upravo tu je najvidljiviji jaz između onog što stoji na papiru i prakse.

Zemlje jugoistočne Evrope taj jaz osećaju intenzivnije. Sistemi su i dalje delimično zavisni od uglja, administracije su tanke, a fiskalni prostor ograničen. U takvom okruženju ESG nije pitanje reputacije ili marketinga, nego pitanje pristupa tržištima i kapitalu. Tamo gde se standardi zaista primenjuju, poslovne odluke se menjaju. Tamo gde su ostali samo na papiru, promene se dešavaju stihijski i sporije, najčešće tek kad ih primora regulativa ili cena energije.

Region pritom ne deli isti tempo ni pristup. Hrvatska pokušava da pretoči propise u praksu i na tom putu otkriva granice svojih kapaciteta. Slovenija pokazuje veću zrelost i transparentnost, ali i sve izraženiji pragmatizam koji kratkoročne efekte stavlja ispred ambicije. Bosna i Hercegovina prolazi kroz tranziciju bez jasnog vođstva, oslanjajući se na lokalne inicijative i suočavajući se sa ozbiljnim infrastrukturnim ograničenjima. Severna Makedonija, donedavno najambicioznija, vraća se fosilnim ulaganjima i gubi vreme na projekte koji teško nalaze mesto u dekarbonizovanom sistemu. Srbija pak stoji između zakona i stvarnosti. Gradi temelje, ali promene dolaze sporo, sputane energetskom zavisnošću i fiskalnom neodlučnošću.

Sve ih povezuje isto pitanje gde su danas ekološke i klimatske politike u praksi i koliko dugo mogu opstati u strategijama ako ih iz stvarnih odluka potiskuju kratkoročni interesi. Odgovor ne zavisi samo od propisa, nego od kapaciteta, spremnosti da mere stvarni uticaji kroz lance vrednosti, od mreža koje mogu podneti obnovljive izvore i od poverenja da podaci služe promeni, a ne samo izveštajima.  

Hrvatska - između propisa i stvarne tranzicije 

Hrvatska je u poslednjih nekoliko godina formalno uhvatila korak s evropskom klimatskom i ESG regulativom. Na papiru, napredak je vidljiv: sve više kompanija izveštava o održivosti, otvaraju se ESG odeljenja, a jezik korporativne odgovornosti postao je deo standardne poslovne komunikacije. Ali iza urednih tabela i ESG slogana i dalje stoji pitanje da je li to stvarni zaokret ili tek birokratsko prilagođavanje evropskim propisima. 

"Kompanije navedene na listi Ministarstva finansija, posebno one iz prvog i drugog kruga obveznika, pristupile su ozbiljno, ako ni zbog čega drugoga, zbog zakonske obveze", kaže Andreja Pavlović, šefica Zavoda za održivost i klimatsku otpornost i Zavoda za zaštitu prirode. "Napredak je postignut zahvaljujući novom regulatornom okviru, ali taj napredak sada dolazi pod veliki upitnik zbog promena kroz Omnibus i to pre nego što je uopšte dobio priliku da zaživi u praksi."

Andreja Pavlović upozorava na rizik da Omnibus prekine kontinuitet ESG podataka i bitno suzi krug obveznika | Bloomberg Adria

Pavlović upozorava da je Hrvatska tek počela da se prilagođava zahtevima evropske taksonomije, a sada bi mogla da izgubi kontinuitet u prikupljanju i uporedivosti podataka. "Najava smanjenja broja obveznika izveštavanja i podizanje praga na hiljadu zaposlenih i 450 miliona evra prihoda potkopava interese investitora i same Unije. Evropska centralna banka jasno je rekla da su standardizovani podaci ključni za procenu klimatskih rizika i sprovođenje monetarne politike, ali za ta upozorenja nije bilo sluha. Prevladali su trijumfalistički tonovi, kao da će EU postati konkurentnija jer se ‘oslobodila administrativnog tereta’ održivosti."

Za brojne kompanije prelazak na ESRS standarde bio je veći izazov nego što se očekivalo. 

"Pokazalo se da su čak i one kompanije koje su ranije izveštavale po GRI standardima imale problema sa primenom ESRS-a. GRI se često koristio kao ‘meni’ iz kojeg su birali samo ono što im ide u prilog, dok ESRS zahteva stvarno razumevanje i međuresornu saradnju. To znači da se u proces moraju uključiti i finansije, nabavka, ljudski resursi, uprava i odbor – nije dovoljno da to radi jedan odeljak komunikacija", objašnjava Pavlović. 

Dodaje da su kompanije prvi put suočene sa činjenicom da ESG nije samo izveštavanje već i sistem analize uticaja, rizika i prilika. 

"Pretpostavka ESRS-a je da preduzeće već ima definisane ciljeve, metrike i alokaciju kapitala za njihovo ostvarenje. Kod nas je situacija obrnuta – većina je tek kroz izveštavanje otkrila koliki im je stvarni ekološki otisak i gde su im najveći problemi", dodaje Pavlović. 

U tome se vidi i najveći pomak u praksi. "Kompanije konačno shvataju gde su im stvarni uticaji na okolinu i ljude", kaže Mirjana Matešić, direktorka Hrvatskog poslovnog saveta za održivi razvoj (HR PSOR). "Ali najveći otpor i dalje postoji kad se analiza mora proširiti na lance vrednosti. Za većinu kompanija u Evropi više od 80 odsto emisija nalazi se upravo tamo."

Drugim rečima, kompanije su naučile da mere, ali još ne i da menjaju. "Najvažnija motivacija u Hrvatskoj i dalje je usklađivanje s propisima", kaže Matešić. "To može biti koristan podsticaj, ali i opasnost jer se previše pažnje stavlja na ‘compliance’, a premalo na upravljanje održivošću. Pozitivno je što su kompanije kroz taj proces počele da prepoznaju prednosti. Sada prvi put imaju konkretne podatke na osnovu kojih mogu prilagoditi poslovne modele." 

Matešić naglašava da se najveći otpor javlja kod procene emisija u lancima snabdevanja, jer to zahteva dubinsku analizu koja nadilazi okvire pojedinačne firme. "Kompanije koje ne mere svoje stvarne uticaje teško mogu donositi odluke koje vode smanjenju emisija. To znači da ćemo i dalje imati situaciju u kojoj se klimatski ciljevi zadovoljavaju kroz deklaracije, dok se istovremeno nastavlja poslovanje kao i ranije."

Pavlović u tome vidi i širu slabost regulatornog okvira. "Dok velike kompanije mogu da investiraju u konsultante, softvere i interne timove, za male i srednje preduzetnike sistem je previše kompleksan. Ako ih izuzmemo iz obaveze, gubimo doslednost podataka, ali ako ih ostavimo bez podrške, riskiramo nesprovođenje. Rešenje je u prelaznim merama i podrškama koje bi morale doći iz javnog sektora." 

Upravo tu, kažu sagovornici, dolazimo do problema političke volje. "U Hrvatskoj nema dovoljno znanja ni razumevanja za ove teme", upozorava Matešić. "Regulative smo prihvatili jer smo morali, ali sprovođenje je prepušteno privredi. Javne institucije nemaju kapacitete, a bez sistemskog obrazovanja donose se paušalne odluke koje stvaraju otpor prema zaštiti životne sredine." 

Slično misli i Galinović. "Formalna spremnost postoji, ali nivo sprovođenja kasni. Naš problem nije samo nedostatak volje nego i nedostatak ljudi koji razumeju kako održivost povezati sa ekonomijom. Manje zemlje poput Hrvatske imaju ograničene institucionalne kapacitete, pa se ESG još uvek svodi na administrativni zadatak. A to je propuštena prilika jer održivost nije birokratska forma, nego alat za modernizaciju privrede."

U "E" komponenti slika je i dalje neujednačena. "U nekim kompanijama 'E' je stvarno integrisan, posebno u onima koje su u ETS sistemu ili zavise od prirodnih resursa", kaže Pavlović. "Ali većina još nije izračunala emisije prema GHG protokolu. Bez toga nema ni naučno utemeljenih klimatskih ciljeva".

Matešić dodaje da kritika nije u tome što su ciljevi deklarativni, nego što su često nedovoljno ambiciozni. "Pomaci postoje, ali premali su za stvarni doprinos klimatskoj neutralnosti. Kompanije koje žele biti konkurentne moraće da prepoznaju da klimatska politika nije prepreka, nego okvir koji ih vodi prema većoj otpornosti i dugoročno nižim troškovima energije."

Hrvatska se nalazi između ambicije i izvodljivosti. Regulativa otvara put, ali sprovođenje i dalje posrće. Veliki sistemi imaju resurse, manji još traže način da ih stignu. "Održivost nije luksuz, nego nužnost", podseća Matešić. "Ako se na to ne gleda strateški, svaka će sledeća promena biti skuplja i teža".

Slovenija - između ambicije i pragmatizma 

Nakon hrvatske tranzicije u kojoj je regulatorni okvir glavni pokretač promene, pogled prema Sloveniji otkriva zrelije, ali i pragmatičnije tržište. Na prvi pogled, slovenačke kompanije deluju sigurnije u tom prostoru – visok nivo formalne usklađenosti, bolja transparentnost i dublje razumevanje veze između održivosti i konkurentnosti. Ipak, ispod urednih izveštaja vidi se isti izazov koji muči i ostatak Evrope, a to je razlika između onoga što piše u planovima i onoga što se stvarno dešava na terenu. 

"Nivo praksi je različit i često je reakcija na regulativu i podsticaje", kaže Tina Štrukelj, direktorka i suosnivačica Infinite Pure Solutions. 

"Najveći napredak vidimo u merama koje direktno snižavaju troškove – energetske sanacije, ulaganja u obnovljive izvore energije, efikasnost i elektrifikaciju voznog parka – posebno kada postoje subvencije. Mala i srednja preduzeća u lancima većih kupaca brže se prilagođavaju jer ih zahtevi partnera teraju na akciju", objašnjava Štrukelj. 

Takav pristup najbolje opisuje slovenački ESG pejzaž: promene se dešavaju kada postoje konkretni podsticaji, dok strateški, dugoročni pristupi i dalje čekaju svoj zamah. 

"Premalo se ulaže u istraživanje i razvoj, osnovna produktivnost ostaje niža od proseka EU, a prečesto se održivi potezi i dalje doživljavaju kao trošak umesto prilike", dodaje Štrukelj. "Prema podacima Evropske investicione banke, tek petina slovenskih preduzeća strože standarde vidi kao poslovnu priliku. To znači da većina još uvek reaguje defanzivno – na regulativu, a ne na tržišne trendove." 

U Sloveniji se, kao i u ostatku Evrope, entuzijazam koji je pratio prve godine ESG okvira smirio. 

"Entuzijazam iz 2021. i 2022. zamenila je tiha računica", kaže Štrukelj. "Preduzeća više ne jure za oznakama održivosti, nego biraju poteze koji donose direktne uštede i stabilnost poslovanja." 

Taj novi ton ne znači povlačenje, već prilagođavanje. "Nema povlačenja iz zelene tranzicije, ali brzina promena više nije ista. Sada se svaka odluka, svaka investicija i svaka strategija najpre preračunavaju. I to nije nužno loše, pokazuje da održivost više nije ideal, već poslovna realnost." 

Uprkos pragmatizmu, formalne ambicije ostaju visoke. Slovenija je među retkim zemljama u regionu koja je zakonski definisala svoj klimatski put. "U Evropi trend ‘hlađenja’ ne znači smanjenje ciljeva", objašnjava Štrukelj. "EU je potvrdila put ka klimatskoj neutralnosti do 2050. godine, a Slovenija je novim Klimatskim zakonom postavila cilj neutralnosti najkasnije do 2045. godine. Taj okvir daje preduzećima dugoročnu predvidljivost koja je ključna za ulaganja." 

To znači da slovenačka tranzicija nije stala, već se pretvorila u precizniji, racionalniji proces. ESG više nije pitanje imidža, već planiranja troškova i prilagođavanja rizicima. "CSRD, ESRS i taksonomija bili su katalizatori promena", kaže Štrukelj. "Terali su preduzeća na transparentnost, ali sama transparentnost ne donosi promenu ako iza nje ne stoji stvarna strategija." 

U praksi, razlike među preduzećima postaju sve vidljivije. "Vidimo dve grupe", objašnjava Štrukelj. "Prvi su u ranoj fazi: rade osnovni obračun ugljeničnog otiska, razumeju opsege 1 i 2, postavljaju prve ciljeve. Drugi već imaju merljive investicije, tranzicione planove, prate sprovođenje i povezuju rezultate s poslovnim pokazateljima. Ključno je da tranzicioni planovi budu povezani s poslovnim modelom, ulaganjima i očekivanim povratom." 

Ta povezanost između strategije i brojki ono je što razlikuje formalnu usklađenost od stvarne transformacije. "Nije dovoljno meriti – potrebno je razumeti šta brojke znače za dugoročnu održivost poslovanja", dodaje. "ESG se prečesto svodi na izveštaj, a trebalo bi da bude alat za donošenje odluka." 

U narednih pet godina, kaže Štrukelj, slovenački ESG okvir će se dodatno polarizovati: na one koji iz ESG-ja izvlače stvarnu konkurentsku prednost i one koji ga i dalje doživljavaju kao obavezu. 

U isto vreme, infrastruktura zemlje teško može da prati promene koje se događaju. "Kasnimo u pripremi prenosne i distributivne mreže, kao i u digitalizaciji - pametne mreže, monitoring, energetski menadžment. Bez toga tranzicija će biti spora i neefikasna", upozorava Kušljugić. 

Posledice tog kašnjenja su konkretne. Stotine novih fotonaponskih sistema ne mogu se priključiti jer mreža nema kapacitet. "To usko grlo već ima i ekonomske posledice. Energetski intenzivne industrije - čelik, cement, aluminijum - uskoro će biti najpogođenije mehanizmom CBAM. Investitori traže garantovanu zelenu energiju, a naše države je ne mogu ponuditi. Zbog toga strane kompanije odlaze. Povlačenje Arcelor Mittala iz BiH delom je povezano upravo s tim", dodaje. 

Kušljugić smatra da nedostatak zelene infrastrukture više nije samo klimatsko pitanje, nego pitanje konkurentnosti. "Bez ulaganja u modernizaciju mreže, BiH riskira da ostane energetski otok, izvan evropskih tokova kapitala i trgovine".

Kada je reč o transportu, situacija je još nepovoljnija. "Elektrifikacija kod nas još nije ni počela", kaže Kušljugić. "Bez podsticaja, bez punionica i bez prilagođene mreže, teško da će se pokrenuti sama od sebe. Trenutno električni prevoz u BiH postoji samo u tragovima, a sve dok država ne uvede mere podsticaja, neće ih biti više". 

To znači da BiH i u ovom segmentu ostaje na rubu regionalne tranzicije - dok Hrvatska gradi infrastrukturu i podsticajne modele, a Slovenija širi e-mobilnost kroz lokalne inicijative, BiH još nije definisala osnovne korake. 

Zbog takve percepcije klimatska politika ostaje bez političke potpore. BiH još uvek nema nacionalni plan za klimatsku neutralnost, a entitetske energetske strategije su međusobno nepovezane. U međuvremenu, tržište se menja - EU uvodi strože standarde, industrijski partneri traže niskougljenične proizvode, a finansijske institucije sve češće odbijaju projekte koji ne ispunjavaju ESG kriterije. 

"Ako se ne uspostavi koordinacija između entiteta, javnih kompanija i lokalnih zajednica, tranzicija će ostati skup parcijalnih inicijativa", zaključuje Kušljugić. "A svaka godina neodlučnosti povećava cenu budućih promena. Kad jednom dođe vreme za prilagođavanje, biće kasno i preskupo."

Severna Makedonija - između obećanja i povratka na staro 

Pre samo nekoliko godina Severna Makedonija bila je primer zemlje koja razmišlja ispred svog vremena. Nacionalna energetska strategija i Plan za energiju i klimu najavili su zatvaranje termoelektrana Bitola, Oslomej i Negotino do 2029. godine, a politička retorika tada je bila jasna: zemlja se odmiče od uglja i kreće ka klimatskoj neutralnosti do 2050. godine. To je bilo jedno od najhrabrijih obećanja na Balkanu – prvi put da je zemlja van Evropske unije postavila konkretan rok za potpuni prestanak korišćenja uglja. 

Danas ta slika izgleda znatno drugačije. "Ne vidimo čekanje, nego korake u suprotnom smeru", kaže Davor Pehčevski, koordinator za energiju za Balkan pri CEE Bankwatch Networku. "Zbog energetske krize termoelektrana Negotino ponovo je pokrenuta, što je koštalo milione evra. Oslomej je davno trebala biti zatvorena, a mi i dalje uvozimo ugalj za njen rad. Ove godine ESM je čak pokrenuo formalni postupak za otvaranje novog rudnika uglja u Živojnu."

Time je Severna Makedonija napravila zaokret koji nije samo vremensko odlaganje, već i simbolički povratak na staro. "Ovo su koraci koji koštaju mnogo novca, ali i mnogo vremena koje je izgubljeno", upozorava Pehčevski. "Umesto da se realizuju konkretni projekti u skladu sa ambicioznim planovima, država ulaže u zastarele sisteme koji će uskoro postati beskorisni." 

Za razliku od zemalja koje su krizu iskoristile da ubrzaju ulaganja u obnovljive izvore, Makedonija je ponovo uložila u fosilnu energiju. U trenutku kada su solarne i vetroelektrane postale jeftinije i brže rešenje, država je potrošila milione evra na održavanje termoelektrana. 

"Proizvodnja iz fosilnih goriva prevladava jer država ne uvodi mere za smanjenje i kontrolu zagađenja", kaže Pehčevski. "To su obaveze koje su trebale biti ispunjene još 2017. i 2018. godine, ali su ‘oproštene’ investicije u elektrane i rudnike omogućile da ugalj ostane nerealno jeftin i konkurentan."

Formalno, ciljevi i dalje stoje – do 2050. potpuna dekarbonizacija, do 2030. godine 38 procenata energije iz obnovljivih izvora. Ipak, svaka nova investicija u fosilna goriva udaljava zemlju od tog puta. "Ako svakoj velikoj investiciji u fosilna goriva treba tridesetak godina rada da bi bila isplativa, onda je svaka nova takva investicija ekonomski neisplativa", kaže Pehčevski. 

U zemlji se sve češće govori o "prelaznom gasu", ali Pehčevski smatra da je i to promašen smer. "Velik deo prostora za zajmove i državna jamstva već je potrošen na novu gasnu infrastrukturu", objašnjava. "To je potpuno nekompatibilno sa obavezom dekarbonizacije. Tim pristupom samo smo produbili zavisnost od fosilnih goriva." 

Taj zaokret prema gasu posebno zabrinjava jer dolazi u trenutku kada Evropska unija sve otvorenije ograničava javno finansiranje gasnih projekata. To znači da će makedonske investicije uskoro ostati izvan evropskih razvojnih prioriteta, a time i bez pristupa ključnim fondovima. 

"Umesto da koristimo evropske fondove za modernizaciju i energetsku efikasnost, mi ih trošimo na produženje životnog veka fosilnih sistema", kaže Pehčevski. 

Dok država ulaže u gas, obnovljivi izvori rastu zahvaljujući privatnom sektoru. "Rast proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora trenutno pokreće privatni sektor", kaže Pehčevski. "Državna elektroprivreda ESM u velikoj meri tapka u mestu sa zastarelim planovima i projektima. Za dugoročnu stabilnost sistema moramo se usmeriti na decentralizovanu proizvodnju iz obnovljivih izvora." 

Ta decentralizacija, objašnjava, nije samo tehničko pitanje nego i politička odluka. "Ako država zadrži fokus na velikim, centralizovanim postrojenjima, propustiće priliku da razvije mrežu manjih, otpornijih sistema koji mogu odgovoriti na klimatske rizike i tržišne šokove." 

Ni privatna ulaganja nisu dostupna svima. "Postoje krediti za energetsku efikasnost koje nude neke banke, uglavnom kroz program GEFF Evropske banke za obnovu i razvoj", kaže Pehčevski. "Ti krediti uključuju i grant koji pokriva kamate, ponekad i deo troškova, ali oni su dostupni samo srednjoj klasi. Više od polovine stanovništva ne ulazi u tu grupu i njima je potrebna mnogo ozbiljnija podrška." 

Drugim rečima, zelena tranzicija u Makedoniji postaje klasno pitanje. Dok srednji sloj ima pristup kreditima i subvencijama, siromašniji građani ostaju izvan tog kruga. "Bez programa koji omogućavaju građanima sa nižim prihodima da ulažu u energetsku efikasnost i obnovljive izvore, tranzicija će biti spora i društveno nepravedna", kaže Pehčevski. 

Uz to, nova evropska pravila mogla bi imati ozbiljne posledice po makedonsku ekonomiju. CBAM, mehanizam graničnog prilagođavanja cene ugljenika, koji u potpunosti stupa na snagu 2026. godine, značiće da će izvoznici u EU morati da plaćaju porez na ugljenik. "Kako je EU naš najveći trgovinski partner, to može biti snažan udar koji se može ublažiti samo uklanjanjem fosila iz proizvodnje", upozorava Pehčevski. 

Ipak, svest o tome još uvek je niska. Dok pojedine kompanije razmatraju ulaganja u obnovljive izvore da bi izbegle dodatne troškove, državna politika i dalje promoviše gas kao "prelazno rešenje". 

"Dodavanje gasnih elektrana i gasifikacija domaćinstava samo će pogoršati situaciju. Čak i ako uvedemo nacionalni porez na ugljenik da izbegnemo CBAM, posledice po profitabilnost ESM-a biće iste", kaže. 

Na kraju, Pehčevski smatra da će upravo regulativa postati glavni pokretač promena, jer tržište više neće tolerisati odlaganja. "Glavni podsticaj neće dolaziti iz svesti, nego iz nužnosti. Regulativa će definisati koje su investicije dugoročno isplative i održive, a koje više nisu." 

Tako se Severna Makedonija našla u paradoksalnom položaju, zemlja koja je među prvima obećala odmak od uglja sada ulaže u gas. Ideali su ostali, ali praksa se vratila na staro. 

Uprkos tome, privatni sektor pokazuje otpornost. Solarne farme niču u Pelagoniji i Štipu, lokalne zajednice pokreću energetske zadruge, a energetska efikasnost postaje sve češća tema i u urbanim i u ruralnim sredinama. Kao i u BiH, tranzicija se događa, ali bez podrške države. 

Srbija - između zakona i fiskalne stvarnosti 

Srbija u klimatskoj tranziciji i dalje kaska, a kako upozorava predsednik Fiskalnog saveta Blagoje Paunović, klimatske i energetske politike moraju postati apsolutni prioritet Vlade ako zemlja želi početi da hvata korak s evropskim ciljevima. Fiskalna politika pritom bi, po njegovim rečima, trebala da postane važan alat tranzicije, i to kroz reforme na strani prihoda putem naplate emisija CO₂ te usmeravanje većeg dela sredstava na strani rashoda prema klimatskim i energetskim ciljevima. 

Prema Pariskom sporazumu, Srbija se obavezala da smanji emisije gasova staklene bašte za 33 odsto do 2030. u odnosu na 1990. godinu, ali od 2010. do 2023. emisije su smanjene za svega tri do četiri odsto. U istom periodu Evropska unija smanjila ih je za oko 30 odsto u odnosu na 2005. i priprema uvođenje CBAM-a, mehanizma koji će od 2026. naplaćivati porez na ugljenik za uvozne proizvode iz zemalja koje nemaju slične sisteme oporezivanja. 

Za Srbiju to znači da će izvoznici u sektorima čelika, aluminijuma, cementa, gnojiva i električne energije morati da dokazuje nivo emisija svojih proizvoda, a trošak se procenjuje na 150 do 200 miliona evra godišnje do 2030. godine. Najveći teret nosi elektroenergetski sektor, u kojem EPS i dalje proizvodi većinu električne energije iz lignita, što opterećuje i čitav niz industrija koje zavise od te struje. 

Zbog toga je u pripremi novi sistem oporezivanja emisija, koji bi od početka 2026. godine trebao uvesti porez od četiri evra po toni CO₂ za domaće proizvođače, prema predlogu Zakona o porezu na emisije gasova staklene bašte. Time bi Srbija prvi put dobila nacionalni okvir za naplatu ugljenika, ali tek treba videti hoće li EU priznati taj sistem i omogućiti domaćim izvoznicima umanjenje CBAM obaveza. 

Istovremeno, ESG praksa u Srbiji još je u ranoj fazi. Prema podacima Ministarstva finansija, izveštavanje o održivosti obavezno je za 221 veliku kompaniju, ali analize pokazuju da je komponenta upravljanja (G) i dalje najslabija karika. U 2021. i 2022. godini više od trećine izveštaja nije sadržavalo nikakve podatke o upravljačkim praksama. Novi evropski standardi (ESRS) mogli bi dodatno opteretiti sistem koji se još uvek prilagođava postojećim zahtevima. 

Srbija se, dakle, nalazi u fazi u kojoj klimatske obaveze postoje, ali sprovođenje ostaje podeljeno. Regulatorni okvir polako se gradi, ali bez odlučnije fiskalne politike i modernizacije energetskog sektora tranzicija će ostati više zakon nego stvarnost. 

Nova stvarnost zelene tranzicije 

Kada se sve sabere, jugoistočna Evropa danas stoji na tački gde se nekadašnja ambicija pretvara u tiho preispitivanje. Propisi postoje, ciljevi su zapisani, institucije rade, ali ritam promena je sve sporiji. Obećanja o brzom napuštanju fosilnih goriva i klimatskoj neutralnosti do 2050. godine zamenila je pragmatična svakodnevica – računi, rokovi i ograničeni kapaciteti. Održivost više nije slogan, nego niz tehničkih zadataka koji se sprovode kako bi se zadovoljila forma, dok se smisao tranzicije sve teže prepoznaje. 

Evropa u celini prolazi kroz sličan umor. Zeleni plan više nije simbol budućnosti, nego trošak sadašnjosti. Regulativa je ostala, ali entuzijazam se istrošio u birokratskim procedurama i beskrajnim tabelama. Ipak, to ne znači da se priča zaustavila, samo da se promenila. Tranzicija više ne izgleda kao revolucija, nego kao niz malih, opreznih pomaka. 

U tom umoru krije se i nova lekcija. Održivost se ne gradi na velikim obećanjima, nego na doslednosti. Tranzicija više nije pitanje planova, nego upornosti i sposobnosti da se ide napred i kada izostane politički zamah. Najveći rizik više nije neznanje, nego odustajanje od ambicije. Jer klimatske politike nisu izgubile smisao, samo su izgubile pažnju. 

Region se tako kreće sporije nego što se strategijama predviđalo, ali se ipak kreće. Promene se događaju tiho, na nivou gradova, zajednica i preduzeća koja su shvatila da čekanje nije opcija. Zeleni plan Evrope nije nestao, samo se premestio – iz govorničkih sala u svakodnevicu, tamo gde se odluke pretvaraju u stvarnost. 

Investicije u obnovljive izvore, energetsku obnovu zgrada i lokalne projekte više nisu pitanje imidža, nego opstanka. Tržište kapitala već razlikuje one koji su promenu prihvatili od onih koji je odlažu, a cena nečinjenja postaje sve vidljivija. Promena možda ide sporo, ali i ta sporost ima vrednost, jer svaka postavljena solarna ploča, svaka sanirana zgrada, svaka mera uštede energije čini razliku, koliko god mala bila. 

Možda se upravo tu skriva nova stvarnost klimatskih politika – ne u velikim planovima i simbolima, nego u trajnim navikama. U regionu koji više ne veruje u brza rešenja, održivost postaje ono što ostaje kada se svi veliki planovi utišaju – sporo, nesavršeno, ali jedini put koji još vodi napred. 

- U pisanju pomogli Aleksandar Lukić, Svjetlana Šurlan i Nataša Hadžispirkoska Stefanova.