Bez Orbana, Macron i Merz postaju kočničari u EU

Izborni poraz Viktora Orbana nakon 16 godina neprikosnovene vlasti u Mađarskoj označava nesumnjivu prekretnicu za Evropsku uniju. Vladajući političari i deo onih opozicionih širom EU pozdravili su promene u Mađarskoj, uvereni da će nova mađarska vlada pod Peterom Magyarom imati konstruktivniji odnos sa ostalom "evropskom dvadesetšestoricom" te da zvanična Budimpešta više neće biti najčešći kočničar u kreiranju politika EU, naročito na polju bezbednosti i spoljne politike. 

 

 

Međutim, Orbanov odlazak neće automatski značiti da će samiti lidera EU u Briselu biti manje borbeni i predvidljivije okruženje za donošenje odluka, naročito zbog toga što se EU kreće ka fazi uspostavljanja "strateške autonomije" od Sjedinjenih Američkih Država i "unutrašnjeg prekomponovanja" u kojem je na udaru pravo veta država članica kada se odlučuje o evropskoj spoljnoj i bezbednosno-odbrambenoj politici. Štaviše, pod uticajem globalnih strateških promena i potrebe za jačanjem evropskih vojski, došlo je i do prekretnice kod pojedinih osnivača EU koji su dosad bili žestoki protivnici zajedničkog zaduživanja EU da bi sada zagovarali svojevrsnu inflacionu uniju. 

Kada se na sve to dodaju energetski problemi, ekonomska kriza i nestabilne geopolitičke okolnosti u kojima se od EU očekuje da se jasno opredeli između dve sukobljene strane u ekonomsko-bezbednosnom hladnom ratu između SAD i strateškog dvojca Kina-Rusija, sasvim je jasno da "evropskoj dvedesetsedmorici" slede teške odluke i još mnogo dugih i mučnih pregovora . I tu kočnice pojedinih država članica neće moći briselske elite da, kao što je to bio slučaj sa Orbanom, opišu kao zloupotrebe vođene neliberalnom ili proruskom politikom. 

Žrtvovanje prava veta

Iako je Orbanova vlada bila najglasniji i najčešći partibrejker briselskih samita, ona nikako nije bila jedina. I sasvim sigurno neće biti poslednja, naročito ukoliko se ne ostvare snovi predsednice Evropske komisije Ursule von der Leyen, koje je otkrila čim su se završili mađarski parlamentarni izbori. Dakle, Orban nije ni krenuo da pakuje svoje stvari za selidbu iz premijerskog kabineta, a šefica izvršnog tela EU je javno pozvala "evropsku dvadesetsedmoricu" da Brisel dobije veću moć nad nacionalnim vladama u donošenju i sprovođenju spoljnopolitičkih odluka i politike, umesto da dozvole pojedinačnim zemljama da koriste veto. 

"Prelazak na glasanje kvalifikovanom većinom u spoljnoj politici je važan način da se izbegnu sistemske blokade, kao što smo videli u prošlosti", rekla je šefica EK, pozvavši evropske vlade da "iskoriste zamah sada". 

Prema aktuelnim ugovorima EU, spoljna politika EU se dogovara konsenzusom, radi zaštite nacionalnog suvereniteta, pri čemu je pre 15 godina osnovana Evropska služba za spoljne poslove (EEAS) zadužena za koordinaciju i sprovođenje, ali ne i kreiranje spoljne politike EU. Promena ovog koncepta bi bila veoma kontroverzna, pa bi se i neke tipično proevropske zemlje verovatno suprotstavile mogućnosti gubitka kontrole nad spoljnom politikom i suočile se sa mogućnošću da moraju da odustanu od odluka kojima se protive. 

Ko će biti novi Orban

Ali i bez ove promene, napretek je kandidata za "novog Orbana", koji je dosad sprečavao ili odlagao evropsku vojnu i finansijsku pomoć Ukrajini, nove pakete sankcija Rusiji ili diplomatske objave EU u kojima se kritikuju Rusija, Kina, Gruzija, Egipat ili Izrael. Naime, Orban je uživao u svojoj ulozi protivnika – posebno u pogledu proširenja EU, politike prema Ukrajini i budžetskih obaveza – i time je omogućio drugim vladama, od kojih su neke delile elemente njegovog skepticizma, da izbegnu direktnu konfrontaciju. Naprosto njihove primedbe su bile maskirane Orbanovim korišćenjem prava veta.  

Bloomberg

"Orbanov politički pad je možda zatvorio jedno poglavlje, ali je takođe uklonio politički tampon – primoravajući EU da se suoči sa svojim unutrašnjim podelama direktnije nego što je to činila godinama", ocenjuje Luke Zahner, bivši američki diplomata i viši saradnik Centra za američki progres, koji očekuje da će pravi test za EU početi nakon što početni osećaj olakšanja izbledi. "On leži u tome da li su države članice spremne da se transparentnije angažuju sa svojim razlikama, umesto da dozvole da se to neslaganje koncentriše kod jednog aktera." 

Kandidati za Orbanovu ulogu nalaze se najpre u manjim državama iz reda takozvanih novih članica EU, kao što su Bugarska, Slovačka, Češka, Slovenija ili Rumunija. Već na prvom samitu lidera EU na kojem je samovoljno Orban odsustvovao nakon izbornog poraza, sve oči su bile uprte u slovačkog premijera Roberta Fica, koji nije davao znake Orbanove opstruktivne taktike. Naprotiv, kako je ponovo potekla ruska nafta naftovodom "Družba" preko Ukrajine ka Mađarskoj i Slovačkoj, Fico je naprasno krenuo da podržava evropsku integraciju Ukrajine, istakavši to i u ličnom susretu sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim. 

Baš kao i Fico, ni češki premijer Andrej Babiš nije se pokazao kao potencijalni kočničar, uprkos tome što ima ideološke bliskosti Orbanovim tvrdo desničarskim i populističkim stavovima. Štaviše, obojica su podržali davanje kredita od 90 milijardi evra Ukrajini, sastavši se sa Zelenskim i obećavajući podršku na ukrajinskom putu ka članstvu u EU. 

Međutim, ubedljiva pobeda stranke Napredna Bugarska bivšeg bugarskog predsednika na vanrednim parlamentarnim izborima iznedrila je Rumena Radeva kao novog kandidata za kočničara odluka u Briselu, zbog njegovih proruskih stavova i jakog protivljenja evropskoj podršci Ukrajini u odbrani od ruske invazije. Baš kao što su mnogi u Briselu videli "bugarskog Orbana", tako su i ruski mediji tvrdili da će Radev promeniti bugarsku spoljnu politiku te da će "Sofija vrlo verovatno postati jednako 'neudobna' za Brisel kao Budimpešta". 

Nasuprot tome, Radev je sebe pred bugarskim biračima predstavljao kao "bugarskog Magyara", a nakon pobede na izborima nije ispunio ruska očekivanja da će se založiti da Bugarska prestane da bude jedan od glavnih snabdevača Ukrajine municijom. Na dileme da će bivši pilot MiG-29 uleteti u ulogu koju je u EU proteklih godina imao Orban, dopisnik za jugoistočnu Evropu nemačkog dnevnog lista "Frankfurter Allgemeine Zeitunga" Michael Martens rekao je da je kratak odgovor – ne, a duži odgovor bi morao da počne sa - ne, ali. Prema njegovoj oceni, strahovi da bi Sofijom uskoro mogao da vlada "novi Orban" su preuveličani. 

"Pitanja spoljne politike igrala su zanemarljivu ulogu u predizbornoj kampanji. Ekonomska situacija i strah od inflacije dominiraju zabrinutostima većine birača", istakao je Martens i dodao da je Radev daleko od dvotrećinske većine u parlamentu da bi "remodelovao" državu po mađarskom principu. 

Za razliku od Orbana, koji je status crne ovce izgradio kroz decenijski sistem konfrontacije sa Briselom, podržan disciplinovanom partijskom mašinom, dubokim mrežama širom evropske desnice i održivom strategijom korišćenja prava veta kao poluge, Radev nema takvu zaleđinu. Državni kapacitet Bugarske je slabiji i daleko više zavisi od finansiranja EU, zbog čega su brojni bugarski lideri uglavnom izbegavali teatralne sukobe sa Briselom. I sam Radev je najavio da će Sofija nastaviti svojim "evropskim putem", čak i dok je pozivao na više "pragmatizma" prema Rusiji, sugerišući time da će nastaviti takozvanim transakcionim pristupom, to "jest usluga za uslugu". 

Za razliku od Orbana koji je rutinski apsorbovao političke i finansijske troškove svog blokiranja odluka u Briselu, Radev i Fico neće imati tu mogućnosti jer su im zemlje izuzetno ekonomski zavisne od EU i time ranjivije i izloženije pritisku Brisela. Babišova Češka i Slovenija - u kojoj se Janez Janša bliži povratku na mesto premijera - manje su ekonomski izložene, ali njihovi rascepkani domaći politički pejzaži mogli bi da otežaju održavanje eventualne dugotrajne konfrontacije Babiša i Janše sa institucijama EU. 

Dok je Orbanova izdržljivost u velikoj meri počivala na njegovoj doslednoj parlamentarnoj većini koja ga je izolovala od unutrašnjeg neslaganja, Bugarska, Slovačka, Slovenija i Češka deluju u okvirima nestabilnijih koalicionih struktura, gde bi unutrašnje podele mogle da ograniče njihovu sposobnost da sprovode održivu opozicionu strategiju na nivou EU. Paradoksa li, upravo Peter Magyar ima najviše šanse da postane "novi Orban" jer, iako njegova retorika ukazuje na prekid sa Orbanovim stilom, on je ideološko-politički Orbanova umivena verzija, pri čemu ima dvotrećinsku većinu. 

Veći pritisak na Pariz i Berlin

Orbanov odlazak iz kruga evropske dvadesetsedmorice, međutim, drastično povećava pritisak na Nemačku i Francusku, kojima su Orbanove opstrukcije godinama služile kao efikasan izgovor za izostanak sopstvenih hrabrih akcija. Zvanični Pariz i Berlin su mogli javno da olako podržavaju proširenje ili veće finansijske i vojne obaveze prema Ukrajini, znajući da će primena toga biti zaustavljena, usporena ili bar razvodnjena u konkretnim odlukama. Drugim rečima, Orban im je omogućavao da obećavaju Ukrajini, ali da se suštinski ne obavežu na politike koje bi bile kontroverzne za njihovu domaću javnost. 

Bez Orbana, tu političku igru Francuzi i Nemci više ne mogu da igraju. To se već sada jasno vidi na pitanju brzog ulaska Ukrajine u EU, budući da proširenje EU nije previše popularno ni u Francuskoj ni u Nemačkoj. Francuski predsednik Emmanuel Macron i nemački kancelar Friedrich Merz ne mogu više tek tako da tapšu po ramenu Zelenskog kada insistira da Ukrajina već sledeće godine postane članica EU. Naprosto, domaća politička dinamika – od snage desničarskih populističkih pokreta do širih zabrinutosti zbog ekonomskog naprezanja i institucionalnih kapaciteta – predstavljaju im stvarna ograničenja. U Francuskoj, skepticizam prema proširenju poklapa se sa izbornom snagom Nacionalnog okupljanja Marine le Pen i Jordana Badella, a u Nemačkoj sa usponom Alternative za Nemačku Alice Weidel i Tina Chrupalle.  

Tako se došlo do paradoksa da su, bez Orbana, upravo Macron i Merz "spustili rampu" Kijevu, jer nisu spremni da u okviru mirovnih pregovora sa Rusijom daju Ukrajini "preko noći" punopravno članstvo u EU sa pravom glasa. I ne samo to - Pariz i Berlin ne žele da daju ni finansijske beneficije članstva u EU. Konkretno, Berlin se zalaže da Ukrajina dobije status "pridruženog članstva" – gde bi Kijev prisustvovao ministarskim i liderskim sastancima, ali bez prava glasa i bez "automatske primene" zajedničkog budžeta EU – dok Pariz takvo polučlanstvo naziva "statusom integrisane države", prema kojem pristup "Zajedničkoj poljoprivrednoj politici i evropskim finansiranjima kao što je koheziona politika... treba odložiti za fazu nakon pristupanja". 

Drugim rečima, Pariz i Berlin nisu spremni da Kijevu daju pravo glasa u Savetu EU kao i pristup poljoprivrednim fondovima EU, koji čine dve trećine budžeta EU, budući da bi Ukrajina zbog svoje veličine zapravo drastično promenila političku i finansijsku dinamiku celog bloka. Konkretno, Ukrajina bi zapravo dobila većinu novca za poljoprivredu, direktno ugrozivši nemačke, francuske i poljske poljoprivrednike. Osim toga, mnogi u EU se plaše da bi ovakvo ekspresno članstvo Ukrajine zapravo potkopalo vrednost članstva. 

Paradoksa li, bez Orbanove kočnice, otkrivaju se dublje podele unutar Unije i mnogo podeljeniji i manje predvidljivi obrasci otpora zajedničkim spoljnopolitičkim akcijama. To bi moglo dodatno zakomplikovati donošenje odluka, a EU predstoje brojne teške odluke od rešavanja energetske krize i pitanja stabilnog snabdevanja energijom, preko rata u Ukrajini i povećanja vojne spremnosti za eventualni sukob sa Rusijom, do uspostavljanja strateške autonomije od SAD i unutrašnjeg prekomponovanja u kojem se teži smanjenju moći veta