Da li hrana postaje novo oružje?

Viškovi pšenice, kukuruza i soje nekada su bili moćno oruđe američke vlade. Sada druge poljoprivredne velesile popunjavaju prazninu koju je ostavio sve manji izvoz ove zemlje. 

Kada je Međunarodni sajam „sleteo” u Zagreb 1957, iznenađenje nisu bile vožnje helikopterom ili izložba mašina, već funkcionalna replika američkog supermarketa u prirodnoj veličini. Izgrađena kao jezgro američkog paviljona, rekonstrukcija od prolaza do prolaza bila je prepuna svežeg voća, povrća i mesa koji su doveli do toga da neki posetioci u tadašnjoj Jugoslaviji zveraju u čudu. 

Isticanje poljoprivrednog izobilja Amerike u vreme porasta tenzija usled Hladnog rata nije bila slučajnost. Kome su potrebne propagandne kampanje o zlu komunizma? Samo pokažite potrošačima iza gvozdene zavese da u kapitalističkoj ekonomiji kao što je američka niste morali satima da stojite u redu da biste kupovali u prodavnicama u kojima su police prazne. 

Vašington je otkrio da bi hrana mogla biti oruđe državnog upravljanja tokom Prvog svetskog rata, kada je tovar američke pšenice postao gotovo jednako važan u podršci evropskim saveznicima koji se bore protiv Nemaca, kao i pošiljke oružja i municije. 

Obilje američke hrane izloženo na Međunarodnom sajmu u Zagrebu | Američki državni arhivi

Tokom narednih administracija, SAD su razvile „diplomatiju žitnice”, koristeći poljoprivrednu blagodat nacije i kao nagradu i kao kaznu u isto vreme. Slanje viškova američkih useva u inostranstvo, kao pomoć ili kroz izvoz, postalo je niskorizičan način da se učvrste odnosi. Zabrana prodaje hrane neprijateljskim silama pokazala se kao ubedljivo oruđe spoljne politike. „Uz pravilnu upotrebu“, primetio je predstavnik Arkanzasa Lawrence Brooks Hays 1954. pred Kongresom, američki poljoprivredni „viškovi mogu postati daleko efikasnije sredstvo za borbu protiv širenja komunizma od hidrogenske bombe“. 

Earl Lauer Butz, sekretar američkog ministarstva poljoprivrede tokom mandata predsednika Richarda Nixona i Geralda Forda, bio je još otvoreniji u pogledu onoga što je nazvao američkom „poljoprivrednom silom“. Tokom izlaganja na Business Weeku 1975. godine, ubrzo nakon što je završio turneju po osam zemalja koja je uključivala i sastanak sa egipatskim predsednikom Anwar-om Sadatom, Butz je rekao da kada je stigao „pozivajući se na pšenicu u džepu, oni su obratili pažnju“. 

Danas izvor američke poljoprivredne moći sve brže opada. Najveći svetski izvoznik kukuruza, soje i pšenice tokom većeg dela poslednjih sedam decenija, SAD se sada suočava sa budućim konstantnim trgovinskim deficitom u poljoprivredi. Manjak za fiskalnu godinu koja se završava 30. septembra procenjuje se na 19 milijardi dolara (približno 212 biliona RSD) i očekuje se da će porasti na skoro 28 milijardi dolara (približno 313 biliona RSD) u fiskalnoj 2024, prema prognozama Ministarstva poljoprivrede. 

U pitanju je istorijski preokret: od 1974. jedino je dva puta došlo do deficita, i to 2019. i 2020. godine, tokom trgovinskog rata predsednika Donalda Trumpa sa Kinom. Na trend je delimično uticala promena navika u ishrani Amerikanaca - na primer, u domaćinstvima se danas konzumira više uvezenih proizvoda, kao što su meksički avokado i indijski mango, ali i stagnirajući izvoz žitarica i uljarica je takođe uticao.​ 

Šta država gubi kada prestane da bude svetski lider u snabdevanju hranom? Malo sopstvenog identiteta: decenijama se kompanija Archer-Daniels-Midland Co. (ADM), moćna kompanija za trgovinu robom sa sedištem u Čikagu, reklamirala kao „svetski supermarket“. Ali i globalni uticaj: strane vlade i kompanije koje su zavisile od američkih useva bile su motivisane da se lepo ponašaju kako bi obezbedile protok hrane. Ipak, postepeno, kako je američka vlast nad vitalnim poljoprivrednim lancima snabdevanja opala, pojavile su se nacije sa različitim programima i savezima kako bi zauzele njeno mesto. „To je umanjilo meku moć SAD širom sveta“, kaže Scott Reynolds Nelson, profesor istorije na Univerzitetu u Džordžiji i autor knjige “Oceans of Grain: How American Wheat Remade the World”. 

SAD sada imaju udela u manje od jedne trećine svetskog izvoza soje, a izvoze je upola manje od Brazila. U izvozu pšenice je na četvrtom mestu, daleko iza Rusije, koja je na prvom mestu. „Pogledajte u koje zemlje Rusija izvozi svoje žito, a zatim pogledajte ko nije potpisao rezoluciju UN-a protiv Rusije. U suštini je reč  o istim zemljama“, kaže Nelson, misleći na sastanak održan 2. marta prošle godine na kojem je pet zemalja glasalo protiv osuđivanja Rusije za njenu invaziju na Ukrajinu, dok je 35 zemalja, uključujući Kinu, Indiju i Južnu Afriku, bilo uzdržano.

Podaci za 2023. i 2024. godinu su projekcije. | Ministarstvo poljoprivrede SAD

Čudan je obrt sudbine s obzirom na to da su SAD tokom većeg dela Hladnog rata koristile pružanje pomoći u vidu hrane i takođe trgovale žitaricama, što je bilo deo strategije u cilju obuzdavanja Sovjetskog Saveza. „Osim nuklearnog rata, glad u svetu je najveća pretnja miru“, rekao je Dwayne Andreas tokom uvodnog govora 1982. Nazvan Kraljem Soje, Andreas je bio na čelu kompanije ADM više od dve decenije i negovao je odnose sa  Mihailom Gorbačevim, vođom Sovjetskog Saveza. Prema biografiji Andreasa, njegov sin ga je jednom opisao kao čoveka sa osećajem odgovornosti za nacionalne interese koji „smatra da ako samo nastavimo da hranimo Ruse umesto da im uvedemo embargo, oni neće ovde bacati bombe. 

Kada je Sovjetski Savez 1963. pretrpeo katastrofalan rod pšenice, predsednik John F. Kennedy je odobrio prvu američku prodaju žitarica Rusiji od 1917. godine. Dogovor je pokazao da bi njegova inicijativa „Food for Peace“ („Hrana za mir“) takođe mogla da ostvari profit za američke trgovce usevima, kao što su Cargill Inc. i Continental Grain Co. 

Skoro deceniju kasnije, 1972. godine, Sovjeti su tiho otkupili približno jednu četvrtinu celokupne proizvodnje pšenice u SAD, nakon što je oštra zima dovela do velikog pada proizvodnje u bloku. SAD su bile zatečene ovim otkupom: domaće cene su se utrostručile, što je podstaklo inflaciju širom Amerike. Ova epizoda je postala poznata kao „Great Grain Robbery“ („Velika žitna pljačka“). 

Pokušaji američkih predsednika da iskoriste oslanjanje stranih zemalja na američku hranu ponekad su imali negativne rezultate. Jimmy Carter je 1980. godine zaustavio prodaju žitarica Sovjetskom Savezu kao kaznu za odluku Rusije da izvrši invaziju na Avganistan. Ronald Reagan je ukinuo embargo 1981. godine, ali je ova epizoda narušila reputaciju SAD kao pouzdanog trgovinskog partnera. To je takođe podstaklo Ruse da se oslone više na sopstvene kapacitete.   

Slično tome, Trumpov trgovinski rat sa Kinom ubrzao je njene napore usmerene ka smanjenju oslanjanja na američke zalihe žitarica i drugih namirnica. Američki proizvodi su činili 18 odsto ukupnog kineskog poljoprivrednog uvoza 2022. godine, što je pad sa 27 odsto u 2009. godini. „SAD me podsećaju na žabu koja se polako kuva“, kaže Ann Berg, nezavisna konsultantkinja i iskusni trgovac koja je 1974. godine započela karijeru u kompaniji Louis Dreyfus Co. „Izgubile su dominaciju, ali je za to bilo potrebno 40 godina.“ 

Uopšteno, gubitak Amerike bio je dobitak Brazila. Južnoamerička nacija je već imala preduslove da postane poljoprivredna velesila u pogledu bogate obradive zemlje i dobre klime. Nakon decenijskih ulaganja u izvoznu infrastrukturu, uključujući železnicu, lučke terminale i flote barži, neke predvode kineske kompanije, druge globalne trgovačke kuće, sada košta otprilike isto da se isporuči tona soje u Kinu iz države Mato Groso, isto koliko bi koštalo da se isporuči iz Ajove. 

Brazilski kombinovani izvoz soje, kukuruza i pamuka se više nego udvostručio tokom protekle decenije, na procenjenih 149 miliona metričkih tona u sezoni 2022-23, prema vladinim podacima. Stoga ne bi trebalo da bude iznenađujuće da predsednik Luiz Inácio Lula da Silva zatraži da ta južnoamerička zemlja zauzme značajnije mesto u geopolitici. On pokušava da okupi nacije širom globalnog juga da se udruže kao protivteža uticaju SAD, poslednji put je to bilo u avgustu, na samitu zemalja BRICS-a u Južnoj Africi. (Brazil je „B“ u akronimu za grupu koju su u početku činile Rusija, Indija i Kina, ali u nju pristižu novi članovi.) 

Što je još važnije, SAD imaju dovoljno zaliha drugih vrsta robe koje mnoge nacije žele. Približno mesec dana nakon što su ruski tenkovi ušli u Ukrajinu u februaru 2022. godine, Bidenova administracija i Evropska unija objavile su plan za usmeravanje većeg izvoza američkog tečnog prirodnog gasa u Evropu kako bi se zamenio gas koji se dopremao iz Rusije – potez koji je podsetio, u manjoj meri, na nastojanje da se nahrane saveznici tokom Prvog svetskog rata. 

Zbogom, diplomatijo žitnice! Zdravo, geopolitiko gasa! 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar