Ugledanja na Bismarcka - hoće li nam pobeći penzija

Novi nemački kancelar Friedrich Merz, ali i mnogi premijeri širom Evrope, vrlo rado bi ovih dana čuli savet od tvorca državnih penzija zasnovanih na sistemu obaveznog osiguranja u kojem radnici i poslodavci uplaćuju u penzijski fond. Otto von Bismarck nije dostupan, ali logika kojom se on vodio kada je kao gvozdeni kancelar u Nemačkoj uveo strukturisani penzijski sistem 1889. godine, čini se, "podučava" i njegove naslednike u kancelarskoj fotelji, i to ne samo u Berlinu. 

"Svako ko ima pred sobom izgled da dobije penziju, ma koliko mala, u starosti i bolesti je mnogo srećniji i zadovoljniji svojom sudbinom, mnogo poslušniji i lakši za upravljanje", rekao je Bismarck, koji je bio surovi realista u politici pa penzijski sistem nije uveo zbog brige oko starih, već kako bi izbio političke karte iz ruku tada sve popularnijim socijaldemokratama i socijalistima. 

On nije bio nikakav heroj starih i nemoćnih, jer je krajem 19. veka odredio da 65 godina bude starosna granica za penzionisanje, i to, kako navode pojedini istoričari, tek kada je od saradnika dobio informaciju da većina ljudi do te godine umre. Naprosto, u to vreme su samo malobrojni fizički radnici mogli da očekuju da će živeti mnogo duže od 50 godina, a samo su državni službenici doguravali do šezdesetih godina. 

Ovaj Bismarckov oštar realizam preživljava i dan danas u glavama evropskih premijera, ministara, direktora penzijskih fondova i šefova velikih korporacija. Gledano današnjim očima i govoreći današnjih korporativnim jezikom, Bismarckov model penzija je jednostavan i održiv. Sve dok današnjica nije donela jedan "problem" – bivši radnici ne umiru dovoljno brzo. 

Proteklih skoro vek i po, životni vek ljudi je znatno produžen, a pritom je krenula da se penzioniše i bebi-bum generacija, što je dovelo do toga da penzijski sistemi širom razvijenog sveta budu ozbiljno uzdrmani ili njihov opstanak čak doveden u pitanje. I to ne samo penzije koje garantuje država već i dodatne penzije koje su svojim zaposlenima počele da obezbeđuju velike korporacije. Naprosto, ni državni i privatni penzijski fondovi, niti korporativne penzijske šeme, kako se čini, ne mogu još dugo da isplaćuju svoje obaveze i to je postao međunarodni fenomen. Fenomen koji je doveo do toga da se u Evropi uveliko govori o produženju starosne granica za penzionisanje na bar 70 godina. 

Međutim, ujedno je to jedno od osetljivih i veoma zapaljivih tema od čijih plamenova strepe svi političari na vlasti. Naime, još su Nemci krajem pretprošlog veka očigledno demantovali Bismarckove reči o "lakšem upravljanju" onima koji se nadaju da će uživati u penziji, budući da je sišao sa vlasti godinu dana nakon uvođenja penzijskog sistema. Danas je vladajućim političkim elitama izuzetno škakljiva tema reforme penzijskog fonda, iako se o problemu neodrživosti aktuelnog sistema govori već decenijama. 

Depositphotos

 

Štaviše, prvi veliki dokaz da se postojeći penzijski fond urušava mogao se uvideti pre tačno 20 godina, kada su velike američke korporacije, kao što su IBM i Verizon, objavile da će zamrznuti sopstvene korporativne penzijske aranžmane za sve zaposlene, pozivajući ih da povećaju doprinose za sopstvene privatne penzije. 

U Velikoj Britaniji je to prvo uradila najveća svetska kompanija za proizvodnju sredstava za suzbijanje štetočina Rentokil, što se u Evropi shvatilo kao noćna mora i radikalno odstupanje od do tada uobičajene prakse uspešnih kompanija. I dok su liberalni komentatori ovu pojavu tada opravdavali argumentima da "obezbeđivanje penzija od poslodavaca se ne uklapa baš u kapitalizam i korporativnu kulturu 21. veka", uzroci su bili svima jasni. Neodrživost aktuelnih penzijskih sistema počiva dobrim delom na demografiji: nema dovoljno mlađih radnika koji bi platili za sve više penzionera iz bebi-bum generacija, koji su pak, dok su radili, plaćali za prethodnu generaciju penzionera. 

Od vrtića štedeti za penziju 

Znali su to političari i već tada su postepeno prionuli da Bismarckov "recept" pomeranja starosne granice za penzionisanje bliže smrti prosečnog čoveka. Pa je tako u njegovoj Nemačkoj starosna granica počela da se po mesec dana pomera od 65 godina i sada iznosi skoro 66 godina, dok bi do 2031. godine trebalo da bude 67 godina. Doduše, moguće je otići u prevremenu penziju sa 63 godine, pri čemu pun iznos penzije dobija samo onaj ko je najmanje 45 godina uplaćivao u penzijski fond, a umanjeni oni sa najmanje 35 godina radnog staža. Međutim, i starosna granica za prevremeno penzionisanje biće 2031. godine podignuta na 65 godina. 

Međutim, ni to nije dovoljno pa nova nemačka vlada već govori o mogućem pomeranju granice na bar 70 godina, što je trend koji se polako formuliše, naročito u bogatijim i severnijim evropskim zemljama. 

Štaviše, u Nemačkoj se pominje nešto što bi donedavno bilo nazvano ludošću – da deca u vrtiću krenu da štede za penzionerske dane. Nova vlada razmatra planove da uvede takozvanu penziju za rani početak, obezbeđujući deci od šest godina penzijski fond. 

Prema novom planu, deca od 6 do 18 godina koja pohađaju obrazovne ustanove mogla bi da dobiju 10 evra svakog meseca od vlade - što ukupno iznosi 1.440 evra po detetu tokom 12 godina ispunjavanja uslova, plus svaki profit koji bi mogao da nastane od uloženog novca. Od 18 godina, osobe bi mogle da dodaju lična sredstva na ovaj penzijski račun u okviru godišnjih ograničenja. Svaki profit bi bio oslobođen poreza sve do starosti za penzionisanje, kada novac postaje dostupan vlasnicima računa. Budući da se očekuje da se starosna granica za penzionisanje u Nemačkoj za današnju decu pomeri iznad 70 godina, to bi značilo da bi se ušteđevina akumulirala u toku više od šest decenija. 

I dok političari govore da ovom inicijativom može da se pomogne mladima da postanu "svesniji i obrazovaniji o novcu, štednji i investiranju", kritičari primećuju da zapravo Bismarckovi naslednici pokušavaju da na posredan način penzionišu njegov penzijski sistem te da ljude nateraju da odmalena razmišljaju o dugoročnoj finansijskoj sigurnosti kao da će im državna penzija biti nedovoljna, to jest simbolična. Osim toga, ugledni nemački ekonomisti ističu da bi i ova štednja od vrtića na kraju bila poprilično simbolična. 

"Fundamentalna greška plana je to što se stvarna lekcija o štednji - nemati sada da bi se imalo više sutra - potpuno gubi", smatra profesor Christoph Schmidt, predsednik Instituta za ekonomska istraživanja RWI Leibniz, dodajući da bi novac bilo bolje iskoristiti u nemačkom obrazovnom sistemu. "Osnovna ideja penzije za rani početak, dakle davanje mladima početnog kapitala kada uđu u odrasli život, jeste dobronamerna, ali kada se pažljivije pogleda, gotovo da nema ubedljivih koristi od koncepta." 

Danci predvode trend 

S druge strane, Danska je već odlučila da starosnu granicu za penzionisanje postepeno poveća na 70 godina u narednih 15 godina, čime je najdalje otišla među evropskim zemljama koje su već produžile ili planiraju da produže radni vek građana. Prema analizi Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Danska će prednjačiti do 2060. godine, sa očekivanom penzionisanjem u 74. godini. 

OECD primećuje da je dosad prosečna starosna granica za penziju u Evropskoj uniji iznosila 64,7 godina za muškarce i 63,8 godina za žene, ali da je trend pomeranja ili razmatranja pomeranja starosne granice primetan bliže 70. godini u bezmalo svih zemljama na Starom kontinentu, pa čak i u Turskoj koja je dosad bila veliki izuzetak, sa starosnim granicama od samo 49 godina za žene i 52 za muškarce. 

Turska, međutim, to sebi može da priušti zbog brojnog mladog stanovništva, ali to ne mogu skandinavske zemlje - Danska, Norveška i Island - koji trenutno imaju najvišu starosnu granicu od 67 godina za oba pola. Ukidanje razlike između polova primetno je u analizi OECD-a, jer u 23 evropske zemlje muškarci i žene se penzionišu u isto vreme. 

Od analizirane ukupno 32 zemlje, OECD procenjuje da će, na osnovu već uspostavljenih veza između dužine života i starosne granice, godine za penzionisanje biti pomerene u najmanje 20 zemalja. Pa je tako procena OECD-a da će se mladi koji su se zaposlili pre tri godine, ubuduće u Evropi suočavati sa starosnim granicama za penzionisanje od 62 do 74 godine za muškarce i od 60 do 74 godine za žene. Procena je da će to biti do 2060. godine te da će se u EU muškarci i žene penzionisati sa prosečno 66,5 godina. 

Depositphotos

 

Danska će tada tu predvoditi taj trend sa granicom od 74 godina, za njom zasad slede Italija i Estonija sa 71, zatim Holandija, Švedska i Kipar sa 70, potom Finska i Slovačka sa 69 i Portugal sa 68 godina. Međutim, ovaj raspored bi do tada mogao da se promeni, jer pomeranje granica se razmatra u zemljama kao što su Velika Britanija, Nemačka i Norveška. 

A da to u pojedinim zemljama neće biti lako, možda najbolje svedoče masovni protesti u Francuskoj 2023. godini kada je predsednik Emmanuel Macron pokušao predsedničkim dekretom da uvede reformu penzijskog sistema i starosnu granicu sa 62 podigne na 64 godine. 

Slovenija produžava radni vek 

U Adria regionu evropskom trendu produžavanja radnog veka građana prva se priključila Slovenija, i to pre svega zbog toga što spada među članice EU u kojima se najranije odlazi u penziju. Ukoliko bude izglasana predložena penzijska reforma, u Sloveniji će se starosna granica za penzionisanje postepeno povećavati sa 62 na 67 godina. Oni koji su do te starosti akumulirali 40 godina staža penzionisaće se sa 62 godine, a oni koji nisu akumulirali 40 godina staža pre te starosti penzionisaće se sa 67 godina. Ova promena će se uvoditi postepeno, sa povećanjem starosne granice za tri meseca godišnje, počev od 2028. godine i sve do 2035. godine. 

Osim toga, biće promenjen način obračuna penzijske osnovice. Umesto sadašnje 24 najpovoljnije uzastopne godine, od 2035. godine osnovica će se zasnivati na celom radnom veku, pri čemu će se ukinuti pet godina sa najnižim prihodima. Procenat obračuna penzije će se povećati sa sadašnjih 63,5 odsto na 70 odsto, takođe postepeno do 2035. godine. 

Prema predlogu reforme, do 2030. godine penzije će se i dalje usklađivati po sistemu 50 prema 50 – polovina prema rastu bruto zarada, polovina prema inflaciji. Od 2031. godine, međutim, biće veći naglasak na rastu troškova života, što bi trebalo da obezbedi veću stabilnost sistema, ali istovremeno i sporiji rast penzija u slučaju većeg ekonomskog rasta. 

Reforma takođe predviđa dopune: godišnji dodatak, koji će penzioneri dobijati zajedno sa junskom penzijom, i zimski dodatak od 250 evra, koji će kasnije biti usklađen sa inflacijom. To bi trebalo donekle da ublaži negativne posledice inflacije i socijalnih teškoća. Ovu reformu su u pregovorima podržali i reprezentativni sindikati i poslodavci, a promene podržava i direktor Državnog zavoda za penzijsko i invalidsko osiguranje (ZPIZ) Marijan Papež. 

"Povećanje starosne granice za penzionisanje je neophodno kako bi se osiguralo da više ljudi bude u radnoj snazi. Da ljudi ne bi prebrzo napuštali osiguranje", rekao je Papež za Bloomberg Adriju. 

Slovenci, u proseku, odlaze u penziju relativno rano. Prosečna starost novih korisnika starosnih penzija u 2024. godini bila je 61 godina i osam meseci za žene i 62 godine i devet meseci za muškarce, prema najnovijim podacima ZPIZ-a. Trend sporog povećanja starosne granice za penzionisanje je čak zaustavljen i prošle godine kada se prosečna žena penzionisala sa 61 godinom i devet meseci, a prosečan muškarac sa 62 godine i 10 meseci. 

Kako za Bloomberg Adriju ističe Igor Feketija, državni sekretar u Ministarstvu rada Slovenije, prognoze su da će se stvarna starosna granica za penzionisanje u Sloveniji postepeno povećavati na 65 godina do 2045. godine.  

Kako bi ublažila probleme starijih radnika, vlada razmatra uvođenje mere 80/90/100, prema kojoj bi oni stariji od 58 godina mogli da rade 80 odsto radnog vremena za 90 odsto plate, a njihovi doprinosi bi bili plaćeni u celosti. Predlog još nije usvojen. 

"Možemo biti zahvalni što duže živimo. Logično je da ćemo i morati duže da radimo", rekao je za Bloomberg Adriju Blaž Cvar, predsednik Slovenačke konfederacije poslodavaca i zaposlenih, koja se pre početka pregovora o penzijskoj reformi zalagala za produženje radnog veka. 

"Klizava" tema za političare  

Međutim, sindikati upozoravaju da su radnici već iscrpljeni i bolesni kada odu u penziju.  

"Ako ljudi odu u penziju uništeni, bolesni, ispranih mozgova, onda nemaju šta da dobiju od penzije. Onda samo idu od lekara do lekara... ispravno je da i radnik ima nešto od trećeg životnog perioda, kako ga mi zovemo", rekao je Dušan Legat, sekretar štajerske organizacije sindikata SKEI, u intervjuu za Bloomberg Adriju. 

Očekuje sa da ovog leta ili rane jeseni ova reforma bude jedna od ključnih zakonodavnih tačaka u Narodnoj skupštini, a koliko je to polarizujuća tema svedoče i pretnje nekih nevladinih organizacija i sindikata da će tražiti da se o ovom pitanju raspiše referendum. 

Slovenački ministar rada Luka Mesec najavio je dodatne pregovore pre nego što parlament glasa o reformi, budući da se slovenačka javnost dobro seća da je 2011. godine vlada Boruta Pahora pala upravo zbog referenduma o penzijskoj reformi. 

I hrvatski politički vrh izbegava ovu "klizavu" temu za političare, uprkos tome što Svetska banka i Evropska komisija već duže prilikom analiza hrvatskog penzijskog sistema predlažu povećanje dobi za penzionisanje. U najnovijoj analizi, Svetska banka je ponovo poručila zvaničnom Zagrebu da razmotri povećanje starosnu dob za odlazak u penziju – i to sve do 72. godine života.  

Depositphotos

 

Prema preporuci vašingtonske institucije, u prvoj fazi Hrvatska bi trebalo da penzionisanje pomeri na 66,5 godina do 2030. godine, a potom da se ta dob povećava svakih mesec i po dana, u zavisnosti od očekivanog životnog veka. Kako se navodi u analizi, glavni izazov za održivost hrvatskog penzijskog sistema jeste činjenica da Hrvati u proseku prekratko rade i prerano odlaze u penziju. 

Na pitanje Bloomberg Businessweek Adrije o mogućem produžavanju radnog veka, Ministarstvo rada, penzijskog sistema, porodice i socijalne politike Republike Hrvatske u pisanom odgovoru navodi da se sa izmenama Zakona o penzijskom osiguranju iz 2019. pokušalo ići u tom smeru, ali da su one "naišle na velik otpor javnosti i socijalnih partnera te se od toga odustalo".  

"No uprkos tome, i dalje ostaje činjenica da se od 2022. do 2070. godine predviđa smanjenje ukupnog broja stanovništva za 22 odsto, uz istovremeno značajno povećanje životnog veka, i to za 6,4 godine kod muškaraca i šest godina kod žena, da imamo znatno manji prosečni penzijski staž u odnosu na prosek EU i da je učešće osoba u starosnoj dobi od 60 do 64 godine na tržištu rada vrlo niska (u 2024. godini iznosi svega 42 odsto, dok je prosek u EU 55 odsto). S obzirom na to, predlažu se alternativna rešenja za produženje radnog veka bez direktnog povećanja zakonske dobi za penzionisanje", navodi se u odgovoru nadležnog ministarstva, koje ističe mere za podsticanje rada nakon 65. godine, poput rada do polovine punog radnog vremena bez obustave penzije ili nastavka primanja najniže penzije za vreme rada. 

Novi hrvatski Zakon o penzijskom osiguranju stupiće na snagu 1. jula ove godine i pritom neće menjati propisanu dob za starosnu i prevremenu penziju, ali predviđa novine kako bi se podsticali oni koji to žele i mogu na duži ostanak u svetu rada. 

"Omogućićemo rad u punom radnom vremenu uz isplatu pola penzije gotovo svim penzionerima s navršenih 65 godina života. Ujedno, uvodimo godišnji dodatak na penziju čijim će se iznosom valorizovati dužina penzijskog staža", navode u ministarstvu, ističući da čvrsto ostaju pri stavu da "produženje radnog veka ne mora nužno biti vezano uz povećanje zakonske dobi za penzionisanje jer se isti efekat može postići i drugim merama." 

Manjak radnika, a višak penzionera 

Iako je ostvarivanje penzija u Bosni i Hercegovini (BiH) regulisano sa dva entitetska zakona, ova praktično dva penzijska sistema u Republici Srpskoj (RS) i Federaciji Bosne i Hercegovine (FBiH) spajaju slična pravila o penzionisanju u 65. godini i sa najmanje 15 godina radnog staža, ali i isti problemi. Verovatno najveći izazov sa kojim se oba entiteta suočavaju jeste sve evidentniji manjak zaposlenik, a višak penzionera, što čini penzijske sisteme na granici održivosti. 

Na kraju 2024. godine, u FBiH bilo je 453.900 penzionera a 551.842 zaposlena, dok je u RS broj penzionera bio 288.448, a zaposlenih 337.780. U RS je postepeno povećanje starosne granice za sticanje prava na penziju, za četiri meseca svake godine, trajalo od 2019. i završava se zaključno sa ovom godinom. Zbog toga se sve češće spominje i pitanje treba li podići starosnu granicu za odlazak u penziju, a rasprava je pokrenuta nakon što je predsednik RS Milorad Dodik početkom ove godine rekao da se gotovo izjednačio broj radnika i penzionera, te da je potrebno reagovati na ovom polju. 

"Iz budžeta Srpske izdvaja se gotovo dve milijarde KM samo za isplatu penzija, od čega je gotovo beznačajan broj njih ostvario punu penziju radeći ukupan broj potrebnih godina. Razgovarali smo o tome kako da stabilizujemo penzijski sektor i pokrenućemo raspravu da se povećaju godine za odlazak u penziju", rekao je Dodik. 

Predsednik Udruženja penzionera RS Ratko Trifunović smatra da treba dopustiti radnicima, onima koji žele, da rade duže. On je naveo da postoji predlog da se u penziju ide sa 67 godina, ali da se do tog praga dolazi postepeno, odnosno da se svake godine diže prag za određen broj meseci. Međutim, takvu izmenu zakona Vlada još nije zvanično predložila. 

Zvanične inicijative za povećanje trenutnog praga za sticanje prava na penziju nema ni u FBiH, a postepeno povećanje za prevremenu starosnu penziju u ovom entitetu definisano je do 2036. godine, ako se u međuvremenu zakon ne promeni. 

Ekonomisti kažu da je približavanje broja penzionera broju zaposlenih znak za reformu jer će u suprotnom sistem postati neodrživ, s obzirom na to da se već sada iznosi neophodni za isplatu svih penzija moraju subvencionisati iz budžeta entiteta jer uplaćeni doprinosi za penzijsko-invalidsko osiguranje nisu dovoljni. 

Ekonomista Miloš Grujić smatra da je podizanje starosne granice za odlazak u penziju opravdano u većini delatnosti, s obzirom na to da su današnji penzioneri znatno vitalniji i produktivniji nego pre 40 ili 50 godina. On za Bloomberg Adriju ističe da radnici s više radnog iskustva mogu značajno doprineti kako poslodavcima, tako i onima koji nisu dugo na tržištu rada.  

"S te strane, odluka o podizanju starosne granice za ostvarivanje prava na penziju je racionalna i opravdana. S druge strane, takva nastojanja mogu se tumačiti i kao briga za održivost penzijskih fondova. Pravi razlog leži u podsticanju tržišta rada i dužem životnom veku", zaključuje Grujić. 

Prevelike subvencije iz budžeta 

U Srbiji pak zvaničnici ne pominju podizanje praga za penzionisanje, već se još sprovodi penzijska reforma započeta 2015. godine koja je omogućila penzionisanje svakome sa 45 godina radnog staža bez obzira na godine života, kao i to da se do 2032. godine postepeno podiže prag penzionisanja za žene i izjednači sa muškarcima koji se penzionišu sa 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja. 

Ono što najviše muči srpski penzijski sistem jeste što se za isplaćivanje penzija i dalje ogroman novac izdvaja iz državne kase, jer nisu dovoljni doprinosi zaposlenih. Već oko 30 godina su transferi iz državnog budžeta ka Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje redovna stvar. U nekim ranijim godinama oni su iznosili i po 30 ili 40 odsto rashoda Fonda PIO, ali je proteklih godina smanjen na oko dvadesetak odsto. 

U tom pogledu, Srbija liči na Nemačku, koja je prethodnih godina oko 30 odsto izdataka za penzije dopunjavala iz budžeta jer doprinosi nisu dovoljni, a danas je taj udeo dvadesetak odsto. Takozvani Bismarckov model penzijskog fonda, po kome zaposleni tokom radnog veka ciljanim uplatama dela zarade isplaćuju aktuelne penzionere, a zauzvrat stiču pravo da se, kada zađu u najstarije doba, koriste primanjima koje za njih uplaćuje tada zaposleni - očigledno više ni u Nemačkoj ne uspeva da ostane održiv, pa čak i kada ozbiljna demografska kriza pokušava da se amortizuje konstantnim prilivom migranata na tržište rada. 

Razlog zašto uplate aktivno zaposlenih nisu dovoljne jeste ne samo u drastično promenjenim demografskim uslovima već i u emigraciji radno sposobnog stanovništva, što je dodatno poremetilo odnos broja zaposlenih naspram broja penzionisanih. Nekada je na jednog penzionera dolazilo i po pet zaposlenih, a danas nema ni dva zaposlena.  

U Severnoj Makedoniji ovaj problem je još izraženiji jer bi Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Makedonije (PIOM) odavno bankrotirao da iz državnog budžeta ne dobija više od 35 odsto novca neophodnog za penzije. Porast budžetskih davanja za penzije je proteklih godina ogroman pa su oni u 2024. godini iznosili čak 1,4 milijarde evra, što je skoro 500 miliona evra više nego u 2019. godini. 

Štaviše, analize revizora ukazuju da će se situacija demografski dodatno pogoršati narednih godina, dok bi sredinom ovog veka moglo doći do situacije da na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner. 

Fiskalni savet Makedonije je u dokumentu "Fiskalna strategija 2025-2029" predložilo Ministarstvu finansija da se od 2026. godine ​​poveća starosna granica za penzionisanje za muškarce i žene sa 64, odnosno 62 godine, na 67 godina, kao i doprinosi zaposlenih za penzijsko osiguranje. 

Prema ocenama posmatrača, postaje izvesno da će vladajuće elite morati da promene starosnu granicu za penzionisanje, što je korak koji godinama izbegavaju uprkos preporukama domaćih i stranih stručnjaka jer su svesni da će takva odluka gotovo sigurno značiti gubitak vlasti na sledećim izborima. 

Situacija u celom Adria regionu i širom Evrope ukazuje da se Bismarckov model penzijskog fonda uveliko ljulja, te da je plaćanje za izdržavanje rastuće armije penzionera možda jedan od najvećih izazova sa kojim se kapitalistički sistem na Zapadu suočava u ovom veku. Ali, ujedno političari ipak pribegavaju Bismarckovim metodama približavanja doba za penzionisanja očekivanoj smrti zaposlenih. 

Uostalom, čini se da će svima nama upravo Bismarck biti uzor koga treba da oponašamo. On je na mestu kancelara Nemačke radio sve do svoje 75. godine. 

U pisanju pomogli Marta Premužak (Hrvatska), Urban Červek (Slovenija), Svjetlana Šurlan  (BiH) i Vladimir Nikoloski (Makedonija). 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar